Takvo bi se gledište međutim moglo zaoštriti i zaključkom da bivše jugoslovenske republike ne mogu da menjaju svoj međunarodni položaj bez pomoći i uticaja Srbije.

Uostalom, pogledajmo primer Severne Makedonije. Recimo, leta 2017.godine kada je u Srbiji tada Aleksandar Vučić u svojstvu novoizabranog predsednika otvorio unutrašnji dijalog o Kosovu, u Prištini je vladao interregnum. Vođeni su teški pregovori o stvaranju vlade Ramuša Haradinaja koja je ovog 19. jula pala. U leto te 2017. je iznebuha šef diplomatije Ivica Dačić povukao sve osoblje iz ambasade Srbije u Skoplju, zbog navoda da su prisluškivani. Spoljnopolitički analitičari su bili zatečeni – ovakav potez se obično dešava u ratnom stanju. U trenutku se uzburkala prava političko-medijska kriza sa nagađanjima, da li je pravi razlog da bi se povukao službenik Bezbednosno-informativne agencije Goran Živaljević, snimljen u aprilu te godine prilikom upada demonstranata u makedonski parlament - Sobranje. Demonstranti na strani tadašnjeg premijera Nikole Gruevskog napali su fizički tadašnjeg vođu opozicije, a sadašnjeg premijera Zorana Zaeva. Znalci su međutim tvrdili da je Živaljević, zakonski raspoređen kao predstavnik BIA u Skoplju, mirno opozvan nedeljama pre odluke o povlačenju osoblja iz ambasade. Bilo je i besmislenih tvrdnji da je reč o uzvratnoj meri zbog podrške Skoplju članstvu Prištine u Unesko, iako tada nije imao ko da u ime Kosova ponovo podnese zahtev za to.

Situacija se smirila nakon što su se novoizabrana premijerka Srbije Ana Brnabić i novoizabrani premijer Zoran Zaev sreli na jednom regionalnom skupu u jesen 2017.

Leto 2018. je prošlo prilično mirno. Zaev i grčki premijer Aleksis Cipras, koji je međuvremenu izgubio izbore, potpisali su Prespanski sporazum i rešili višedecenijski spor, a Srbija i Crna Gora pružile su Gruevskom “zlatni most”. Odnosno, omogućile mu da se bezbedno prebaci u Mađarsku.

Ovog leta ponovo je došlo do političko-medijskog skandala, a kako upletenosti srpskog faktora, tako i o “šitparskom plaćeniku Zaevu” besomučno se pisalo na obe strane. Umesto da dobije datum otvaranja pregovora sa Evropskom unijom, uz sve žaljenje evropskih zvaničnika i same Angele Merkel, i sa obećanjem da će se to možda desiti do decembra, ova teška afera nezgodno je pogodila vlast Zorana Zaeva. Makedonski premijer, koga do kraja 2020. čekaju parlamentarni izbori, budući da su prethodni održani u decembru 2016. pred svoje birače zasad može da izađe samo sa zimus potpisanim protokolom o pristupanju vojnom savezu NATO. Afera je nazvana “reket” i izbila je zahvaljujući snimku koji je objavio mediji u Italiji. Snimkom je obelodanjeno kako makedonski šoumen Bojan Jovanovski zvani Boki 13 i biznismen Zoran Milevski, od biznismena Jordana Kamčeva, navodno iznuđuju više od milion evra u zamenu za oslobađanje od pritvora.

Zbog ovog slučaja makedonska opoziciona partija koju je nekad vodio Gruevski VMRO-DPMNE najavila je demonstracije.  "Svakako da neću dozvoliti da mi nekoliko kriminalaca, jedan sujetan novinar i, da oprosti LGTB zajednica, jedan peder sruše ovu vladu. Ne. Borićemo se do kraja i svako će snositi svoju odgovrnost", jedna je od kontroverznih izjava Zaeva, kojom je pokušao da umanji štetu.

Priča je u srpskoj štampi dobila ogromni publicitet. Pisalo se da je da je torba "luj viton" sa 1,5 miliona evra od navodnog reketa završila kod Zorana Bašanovića, savetnika Zorana Zaeva, a da je sve otkriveno jer je u njoj bio ugrađen GPS uređaj sa signalom za praćenje. Bašanović je u Srbiji poznat kao vlasnik opozicionog kablovske TV Naša, a u užim krugovima i po tome što ume da se našali kada se upoznaje rečima “ja sam makedonski scenario”. Pominjan je i 2017. kao veza između Zaeva i tadašnjeg vlasnika lista Kurir Aleksandra Rodića.

Ipak, kao i 2017. pisanje će biti sklonjeno u stranu nakon sastanka sa premijerkom Brnabić. Najavljeno je da će sada ona putovati u Skoplje, ali da će je Zaev dočekati na graničnom prelazu Preševo – Tabanovce, te da će njih dvoje svečano otvoriti rad tog integrisanog prelaza. Zaev je pokazao dobru volju i kada je govorio na svečanom i velikom otvaranju auto-puta kroz Grdeličku klisuru u maju ove godine. Gradnja i otvaranje puteva kroz Balkan, jeste strategija koju je kancelarka Angela Merkel predstavila još na prvom skupu Berlinskog procesa u avgustu 2014.godine kao veliki budući projekat Evropske unije vredan deset milijardi evra i više. Vučić u mnogome sledi taj način vođenja politike. Angeli Merkel pripisuju da je Berlinski proces postavila kao zamenu za članstvo balkanskih zemalja u Evropskoj uniji, koje je više nemoguće sprovesti zbog protivljenja građana EU.

Na sličan način, Vučić prilikom otvaranja saobraćajnica ističe prisustvo Milorada Dodika iz Republike Srpske, kao i Andrije Mandića, lidera crnogorske opozicije. Oni su povezani u neku vrstu balkanskog procesa, ali bez stvarne ujedinjenosti, kao i Balkan u odnosu na EU. U takvo prikazivanje, što je zanimljivo, mogao se uklopiti u Grdelici i Zaev.

Podrška Srbije može se posmatrati i kao deo ravnoteže potrebne  za unutrašnje odnose i Makedonije i Crne Gore. Ravnoteže potrebne vlastima u Podgorici i Skoplju u odnosu na političku snagu Albanaca (i Bošnjaka, oni zajedno u Crnoj Gori čine skoro 15 odsto stanovništva). Jer, ničim se tako dobro ne može pridobiti podrška i saradljivost albanskih lidera kao pretnjom od Srbije. U tom smislu možda bi Milo Đukanović, vladar Crne Gore, da nema prosrpsku opoziciju morao da je izmisli. I slično važi i za Makedoniju – naročito ako se traži saglasnost građana za novi mandat i učlanjenje u NATO.