Bez sumnje, jedan evropski sudija, koji je imao poprilično pristrasan pogled na Kremlj u celini, potvrdio je: “Naravno, veliki prevaranti neće nam pomoći da uhvatimo male prevarante, to je pitanje časti za lopove”.  Međutim, to verovatno nije pokušaj zaštite gangstera, već pokušaj zaštite oligarha i političkih ličnosti unutar elite i, barem, u izvesnoj meri, žestok odgovor na ono što se zaista smatra pristrasnim, rusofobnim zakonodavstvom. Italijanski sudija  prisetio se problema sa kojima se suočavao kada su političari sa obe strane "uzbuđeni" i kako je to usporilo ono što bi inače ponekad moglo da bude potpuno srdačna i efikasna saradnja sa  ruskim kolegama iz Generalnog tužilaštva.

Slično tome, većina problema sa kojima se suočavaju zapadne agencije u pravosudnoj saradnji s Moskvom teško da su rezultat namernih pokušaja Rusije da zaštiti ruske kriminalce u celini. Pre svega, zapadne zemlje dele makar deo krivice za ove probleme, jer su se i ruski i zapadni ispitanici složili da su sve manje voljni da dele relevantne obaveštajne podatke sa svojim ruskim kolegama. Drugo, to zapravo daje ruskoj državi manje mogućnosti nego što bi inače imala: do 2014.godine jasno je da, iako je razmena obavještajnih podataka bila autentična, mogla je da bude selektivna, što je omogućavalo Kremlju da sazna o zapadnim istragama i odabere kada će zaštititi kriminalce. Sada je Moskva uglavnom izgubila tu priliku. Konačno, očigledno je da još  postoji određeni stepen saradnje, o čemu svedoči visok nivo finsko-ruske saradnje ili izručenje Onianija Španiji u oktobru 2019. (Baršev, citat 2019). Zaista, policajac iz Sankt Peterburga imao je vrlo pozitivan odgovor na saradnju sa nordijskim zemljama uopšte, što može da predstavlja odraz zajedničkih praktičnih interesa ili sopstvene želje ovih zemalja da održavaju takve veze, dok je među ispitanicima postojala opšta saglasnost da zahtevi za pružanje informacija u okviru ugovora o uzajamnoj pravnoj pomoći mogu biti efikasni

Najverovatnije, korupcija i, ponekad, mogućnost pružanja usluga Moskvi omogućavaju mrežama organizovanog kriminala da često deluju na način koji zapravo može da  izazove ili potkopa interese ruske države. Kontinuirano postojanje industrijskih “vešeraja” za pranje novca doprinosi ilegalnom odlivu kapitala koji je Putin osudio i pokušao da preinači, na primer (Triket, citat iz 2018). Štaviše, njihovo prisustvo upravo doprinosi stvaranju neprijateljske i problematične predstave o Rusiji kao ne samo korumpiranoj državi, već i korumpiranoj organizaciji, što je izazov ne samo za državu, već i za ruski biznis i druge interese.

Takođe postoje dokazi u kojoj meri je interakcija sa kriminalcima povećala već ozbiljnu sklonost korupciji u državnim strukturama orijentisanim na spoljnu politiku. To je priča stara koliko i Vanjka Kain, mafijaš iz osamnaestog veka koji je postao doušnik i na kraju pokvario svoje “mentore” (Akelev citat, 2018). Uvek postoji rizik da onaj kojim se upravlja postane upravnik, ili, bar da njegov način života i tehnike koje koristi za postizanje svojih ciljeva postanu preveliko iskušenje za državne službenike.

Sve u svemu, to je evidentno na relativno niskom nivou. Vojni obaveštajni agent koga su Rusi unajmili, potporučnik  Džefri Dilajsli, koji je pljačkao kanadske i savezničke obaveštajne baze podataka iz HMCS Triniti Fjužien centra, takođe je morao da sazna šta je Kraljevska kanadska policija znala o ruskim banditima koji tamo deluju, verovatno da bi neko iz njegove hijerarhije mogao da proda ove korisne informacije (Stjuart, citat 2013.). Slično tome, može se ukazati na zaveru otkrivenu u Argentini u kojoj su službenici Ministarstva spoljnih poslova u diplomatskoj kurirskoj službi bili umešani u švercovanje kokaina u Evropu (Vajs, citat 2020). Kao što je A9 rekao: “što je operativno osoblje [operativci] sklonije zločinima i korupciji, posebno ako nije posebno obučeno i prilagođeno, to više rizikuje da i samo bude korumpirano”.

Zaključak: taktička pretnja i strateški simptom

Boris Jeljcin je možda jednom (ne)slavno izjavio da Rusija postaje “kriminalna supersila”, ali da li se kriminal i supersila kombinuju? Bez sumnje, mobilizacija kriminalaca zaista predstavlja sve istaknutiju “taktičku imovinu” za Rusiju. To joj omogućava da brzo izgradi svoj potencijal, deluje prikriveno na načine i u razmerama koje inače ne bi mogle da obezbede njene obaveštajne službe, kao i da mobiliše dodatne oblike "mračne sile" (Galeoti, citat 2018) putem korupcije, nagovaranja i lokalnih kriminalnih saveza.

Međutim, ovo je relativno mali aspekt ruskih otvorenih i tajnih operacija u inostranstvu, možda manje značajan od upotrebe plaćeničkih kompanija poput Vagnerove grupe (Rejndols, citat, 2019), i svakako znatno manji od strateških ekonomskih lidera poput Gasproma, Rosnjefta i VTB-a (Svoboda citat, 2019). Štaviše, dok često zaraćeni i ogorčeni diplomatski korpus to možda ne oseća, Ministarstvo spoljnih poslova  i dalje nadmašuje mafiju kada su u pitanju međunarodni odnosi. Zanimljivo je da dok je aktuelni ruski diplomata rekao:" Sada smo nemoćni, na samom smo dnu", drugi ispitanik, patriotski nastrojen, koji je bio depresivan tokom većeg dela našeg razgovora, ipak je rekao:"Iako se [ministar spoljnih poslova Sergej] Lavrov više ne čuje često, mi i dalje ostajemo vođa,  najvažniji sagovornik zemlje sa ostatkom sveta; možda ne biramo muziku, ali ipak odlučujemo kako da je sviramo”.

Takođe, ne smemo da pretpostavimo da na procene Kremlja utiču interesi organizovanog kriminala, posebno u poređenju sa kalkulacijam ponekad sumnjivih korporativnih struktura, kao što je, na primer, "Rosnjeft" sa željom da zaštiti svoje pozicije u Venecueli (citat Hačaturova 2020), kao i “političkih tehnologa” (definisani od strane Vilsona (citat 2011,  kao praktikanti “industrije političkih manipulacija”) i službenika sektora bezbednosti, koji se upućuju u Afriku (citat Vajsa i Voksa 2020). Tu je i  nacionalistički-pravoslavni biznismen Konstantin Malofejev,  koga je Zapad sankcionisao zbog njegove direktne podrške intervenciji na Donbasu pre invazije u februaru 2022. (citat Laruela 2019). Ukratko, ponovo citiram:"Nije da kriminalci ne igraju nikakvu ulogu u ruskim nediplomatskim aktivnostima u inostranstvu, ali postoji vrlo specijalizovana, vrlo mala, vrlo operativna uloga. Bivši nemački službenik za bezbednost  složio se time: "Moskva koristi kriminalce, ali kao jednokratnu imovinu”.

U stvari, čini se da je Kremlj vrlo retko uopšte zainteresovan da zaštiti gangstere i njihove interese. Ponekad se to radi kao deo opšteg i, u stvari, simboličkog suprotstavljanja zapadnim "rusofobnim" narativima. Inače, u nekoliko konkretnih slučajeva u kojima se aktivno troši “diplomatski” kapital na zaštitu kriminalaca, verovatno se tako pokriva obaveštajna imovina ili misije. Na primer, ruska vlada je bila izuzetno aktivna u pokušajima da spreči izručenje trgovca oružjem Viktora Buta iz Tajlanda u Sjedinjene Države. Međutim, naširoko je rasprostranjeno uverenje da je BUt bio vredan obaveštajni agent, a ne samo još jedan trgovac oružjem (citat Šmidle, 2014). Isto tako, Moskva se četiri godine borila da Izrael isporuči navodnog sajber kriminalca Alekseja Burkova Sjedinjenim Državama; sugerisano je da je to možda zato što je bio "neka vrsta stručnjaka za borbu protiv sajber kriminala ili kartoteka virtuelnih negativaca za rusku vladu" (Krebsov citat iz 2019.). Drugim rečima, to bi bila samo uobičajena praksa obaveštajnih službi da zaštite imovinu i sačuvaju sve informacije koje mogu imati, bez obzira na njihov identitet pokrivanja.

Naravno, informacije koje pružaju određeni sagovornici koji su doprineli ovoj studiji mogu da pružaju ograničenu sliku neizbežno složene i u velikoj meri skrivene situacije. Ipak, odnos između podzemlja i “gornjeg sveta”, koji karakteriše principijelni antagonizam, ali i spremnost da se postignu sporazumi kada je to obostrano korisno, dugogodišnja je karakteristika ruske politike i društva koja je, u stvari, postojala i pre raspada Sovjetskog Saveza. Stoga, sve veća upotreba organizovanog kriminala kao alata od strane ruske države poslednjih godina ne odražava toliko značajne promene u praksi, koliko povećanje obima i intenziteta, kao i velike ambicije u pogledu načina na koji se ovi alati mogu iskoristiti. To se najbolje vidi kao rezultat tri međusobno povezana trenda koje možemo ovde samo opisati, ali koji karakterišu opšti zaokret ka konfrontaciji i spremnost da se ospore međunarodne norme koje su I ranije postojale, ali su svakako postale vidljivije nakon 2014.godine, i aneksije Krima i intervencije u Donbasu.

Prvi trend glasi da, uprkos rastućim tenzijama u odnosima sa Zapadom, Moskva je veoma svesna relativne slabosti Rusije i, prema tome, potrebe za korišćenjem asimetričnih metoda, koje počivaju njenim snagama, a slabostima njenih antagonista. Sposobnost ruskih vlasti da “pritisnu” određene kriminalne organizacije sa sedištem u Rusiji, koje deluju na Zapadu i sposobnost ovih organizacija da obavljaju aktivnosti koje podržavaju agendu Moskve, predstavljaju prednost koju Moskva, očigledno, ne može da ignoriše.

Druga, međusobno povezana tendencija jeste rastuća spremnost Moskve da koristi metode koje se smatraju kršenjem međunarodnih normi (takav stav imaju i same ruske diplomate) zbog ratnog mentaliteta uslovljenog osećajem da je uključena u egzistencijalnu političku borbu. Prema bivšem službeniku predsedničke administracije: “Ovo nisu normalna vremena za ljude na vlasti. Ovo je rat”.

Treće, to je dosledno usvajanje pristupa “mobilizacione države”, u kojem svi “lojalni” ruski građani i organizacije moraju s vremena na vreme da prihvate dužnost da budu pozvani da služe potrebama svoje zemlje. To nije totalitarizam, već je, možda, tu pojavu najbolje opisati kao selektivnu i privremenu vojnu obavezu. U tom pogledu, kriminalci se ne razlikuju od banke VEB, koja je dužna da obezbedi mesto u svojoj kancelariji u Njujorku za zaposlenog SVR-a (Ministarstvo pravde, 2016), ili kompanije za ugalj, primorane da "peru" ugalj ilegalno uvezen iz Donbasa, čak i ako se time ugrožavaju njihovi sopstveni profiti.

Stoga, ovi "razgovori" između predstavnika moći gornjeg sveta i njihovih kolega iz podzemlja su očigledno asimetrični. Prvi ne brinu o drugom i ne veruju im; drugi će učiniti minimum neophodnog da smire prve, dok će, istovremeno, gledati kako mogu situaciju da promene u svoju korist. Međutim, sve dok kriminalci zavise od tolerancije države, i sve dok država očajnički pokušava da iskoristi svoje mogućnosti da preduzme proaktivne mere, razgovori između njih će se očigledno nastaviti.

*Tekst je izvorno na engleskom jeziku objavljen na portalu Taylor and Francis online, pod naslovom: “Imamo razgovore: Gangster kao akter i agent u ruskoj spoljnoj politici”.  Demostat je objavio članak u nekoliko nastavaka.

O autoru

Mark Galeoti je poznati britanski istoričar, predavač i pisac na teme transnacionalnog kriminala i ruskih obaveštajnih aktivnosti. Direktor je konsultanske kuće Mayak Intelligence. Počasni je profesor na Katedri za slovenske i istočnoevropske studije, na Londonskom univerzitetskom koledžu.