Poput italijanskog i kineskog organizovanog kriminala, ruski kriminal se proširio zajedno sa dijasporama, ne samo ruskim i drugim slovenskim narodima, već i čečenskim, gruzijskim, pa čak i jermenskim zajednicama, koje su snažno zastupljene u kriminalnim mrežama sa sedištem u Rusiji (Galeoti citat, 2018b). Kriminalci predstavljaju samo mali deo zajednice dijaspore, ali su ipak sveprisutni, od Njujorka do španske Kosta del Sol, od Izraela do Nemačke ( Finkenauer i Voring citat, 1998; Vareze citat, 2011).

Pored toga, duž ključnih trasa nelegalne trgovine pojavile su se funkcionalne “ispostave”, uglavnom za upravljanje i održavanje glavnih trasa. Primeri uključuju Helsinki i finsko-rusku granicu, Stokholm i Balkan. Na primer, u Berlinu, bande sa sedištem u Rusiji, uprkos povremenoj medijskoj pompi, čine samo manjinu gradskog podzemlja, ali s obzirom na ulogu ovog grada kao kontinentalnog centra za krijumčarenje droge i ljudi, ovi predstavnici su nesrazmerno aktivni, moćni i dobro povezani. Takođe, u Berlinu postoji značajna čečenska kriminalna grupa koja deluje rame uz rame sa Rusima, pone

To je odražavalo način na koji su se ruske bande internacionalizovale bez presedana tokom  devedesetih godina prošlog veka (Galeoti citat, 2018b). To se delimično dogodilo zbog mogućnosti koje se mogu naći u inostranstvu, delom i zbog zabrinutosti oko toga šta bi se moglo dogoditi po povratku u Rusiju, što je učinilo neophodnim sticanje kontakata, poslovanja i imovine u inostranstvu, za svaki slučaj. Interesovanje za inostranu ekspanziju maksimiziralo je aktivno delovanje stranih kriminalnih grupa koje su videle sopstvene mogućnosti u Rusiji, posebno italijanskih i kineskih bandi na Zapadu, odnosno Istoku zemlje, a kasnije i latinoameričkih. Italijanski policajac sa žaljenjem je primetio da su njegovi sunarodnici “Rusima dali prve kontakte u velikom kriminalnom svetu, čim se Sovjetski Savez raspao”.

Svi pokušaji  “osvajanja inostranstva” devedesetih, posebno u centralnoj Evropi, propali su: ova vrsta “mafijaške migracije”, kao namerni i održivi model, jednostavno nije održiva (Vereze citat, 2011). Ovaj neuspešni model  izgradnje imperije “nasledio je” model “trgovački putnik avanturista”, kojim se uspostavljaju odnosi sa kriminalcima u inostranstvu ne putem prisile i pretnji, već putem ponude roba i usluga. U velikoj meri je ova evolucija odražavala kontinuitet kriminalnog rukovodstva u Rusiji, od tetoviranih "lopova” stare škole do nove generacije autoriteta, hibridnih gangstera-biznismena koji se malo brinu o starim tradicijama i kulturnim normama. Nekoliko bandi, posebno gruzijskog i severnokavkaskog porekla, nastavljaju da deluju na uličnom nivou, kao što je gruzijski Kutaisi klan, povezan sa Moskvom, koji je 2013.godine podvrgnut koordinisanim hapšenjima u Italiji, Češkoj, Francuskoj, Mađarskoj, Litvaniji i Portugalu. Međutim, danas su takve grupe u velikoj meri manjina. Umesto toga, kriminalne mreže sa sedištem u Rusiji postale su partneri, kupci i/ili pružaoci “usluga” lokalnog organizovanog kriminala, posebno u obezbeđivanju kriminalnih roba i usluga sa velikom potražnjom, kao što su avganistanski heroin, ruski metamfetamini, stručnost u sajber kriminalu, trgovina ženama i pranje novca.

Kao rezultat toga, čak i tamo gde se ne vide na ulicama, mogu da imaju veliko prisustvo i kontakte.

Ruska banda, koja je poražena tokom portugalske "operacije Matrijoskas", na primer, uložila je prljavi novac u evropske fudbalske klubove koji su se borili za opstanak, da opere novac od zločina u svojoj domovini, kao i za organizovanje ilegalnih kladionica u Portugalu, Austriji, Estoniji, Nemačkoj, Letoniji, Moldaviji i Ujedinjenom Kraljevstvu. Tokom ovog procesa uspostavila je partnerstva sa lokalnim bandama u većini ovih zemalja.

Neke od ovih grupa su se zapravo “razvele” od Rusije. Na primer, neki od  ruskih emigrantskih gangstera u Španiji, kao što su predstavnici moskovske grupe Taganska, koji su postali meta na Majorci 2013.godine tokom “operacije Dirieba” (citat Bohorkesa, 2016.), i dalje su usko povezani sa svojim domaćim mrežama. Drugi su, međutim, u suštini migrirali, izvlačeći svoje porodice i imovinu iz  domovine (Hiršman citat, 2010; Rotelin, citat 2017).

Grupe, posebno one podložne instrumentalizaciji iz Rusije, očigledno još uvek imaju jake lične i profesionalne veze u matičnoj državi. Često su ovi gangsterski emigranti u osnovi lokalne filijale ili, jednostavno, elementi lanaca snabdevanja koji sežu do njihove domovine. Kao rezultat toga, oni su ranjivi na pritisak ili jednostavno, što je takođe primetno u poslu "gornjeg sveta", aktivno nastoje da udovolje režimu kako bi izbegli pritisak ili stekli politički kapital. Neke od ovih grupa možda nisu ni etnički ruske i jednostavno zavise od tamošnjeg posla; stoga su podjednako podložni “saradnji” ili prinudi. Kao što mi je jedan zapadni kontraobaveštajni oficir rekao u razgovoru 2016.godine, "dok su m…a [zločinca] bila u Moskvi, Rusi su uvek mogli da ga pritisnu”.

Kriminalci kao agenti

Šta gangsteri mogu da učine za rusku državu kada su angažovani ili prisiljeni? Prema britanskom službeniku za sprovođenje zakona sa direktnim iskustvom u istrazi takvih operacija, "ponekad je to jednostavan posao, ponekad zahteva posebne veštine”. Iznad svega, čini se da su oni privučeni u službu kao dodatni, ponekad na dohvat ruke, pomoćnici obaveštajnih službi, jer sprovode špijunažu i direktnije operacije "aktivnih mera" u inostranstvu, do sada, uglavnom, u Evropi.

Prva kategorija "aktivnih mera" uključuje ubistva i zastrašivanje. Operacije koje su definitivno ili verodostojno pripisane ruskim kriminalcima koji rade u ime ruske države uključuju ubistvo bivšeg čečenskog ekstremiste Zelimhana Hangošvilija u Berlinu 2019.godine, čiji je navodni ubica osuđeni razbojnik koji je  imao veze sa saveznom službom bezbednosti (Federalna služba bezbednosti - FSB), kao i ubistvo tobožnjih čečenskih terorista u Istanbulu 2014. godine, u kojem je Turska služba bezbednosti optužila kriminalce iz Moskve koje je, ponovo, angažovao FSB (Šišani, citat 2016).

Druga kategorija je hakovanje. Iako najozbiljnije hakerske operacije ruske države koriste sopstvene operativce, kriminalni hakeri bili su primorani da pruže "dodatne kapacitete" za masovne napade i upotrebu grube sile, poput onih preduzetih protiv Estonije 2007, Gruzije 2008. i Ukrajine 2014, a i nakon toga (Borogan i Soldatov citat 2012; Lokot citat 2017). Zaista, poznati hakeri su regrutovani u FS  ( Roždestvenski i drugi, citat za 2017).

Treće, operacije uticaja u inostranstvu zahtevaju bar određeni nivo finansiranja, a to često može biti ranjivo mesto ako su strane političke ličnosti povezane sa "zlatom Kremlja”. U tom cilju, obaveštajne agencije “oporezuju” gangstere za takozvanu “crnu kasu”, operativne fondove "crnih računa" koji nemaju očiglednu vezu sa ruskom državom. To se radi ili samo prinudom ili u zamenu za popustljivost. Na primer, mreža krijumčara cigareta koju je istraživao  estonski službenik za bezbednost Eston Kohver, kada ga je 2014. otela “grupa za hvatanje” FSB-a (Runema, citat iz 2017.), "oporezovana je" na taj način, dok je ruska banda koja je delovala iz Torina, prema izvoru B8, "morala da stavi 10 odsto svog profita u opštinu [zajednički fond] kojim je upravljao neko povezan sa SVR-om, u naizgled političke svrhe, u Italiji, ili bilo gde drugde”.

Četvrto, kriminalci su često po definiciji stručnjaci za  prelazak granica, neometano ili neopaženo. S vremena na vreme, takve veštine infiltracije pokazale su se korisnim za obaveštajne službe. Na primer, 2010.godine agent SVR-a “duboko pokriven”, i poznat kao Kristofer Metsos, nestao je na Kipru dok su američke vlasti pokušavale da ga izruče. Konsenzus među ispitanicima koji su izrazili mišljenje o tome (A8, B4, B5) bio je da su ga trgovci ljudima tajno odveli sa ostrva u Grčku, gde je SVR preuzeo ostatak njegove mreže kako bi se infiltrirao.

Peta "usluga" koju nude kriminalci je korupcija i uticaj, mada kada se uloži kriminalni novac za kupovinu strateških interesa ili čak, uticaja, izuzetno je teško znati da li se to radi u njihovom sopstvenom interesu ili je u bilo kojoj meri diktirano potencijalnom vrednošću takvih pozicija za državne subjekte. Dok su zapadni mediji i bezbednosne službe pružali brojne primere, od nekretnina u blizini vojnih baza u Finskoj (Elehus citat, 2020) do ulaganja u potencijalno važne poslovne sektore - 2014.godine otkriveno je da je međunarodno traženi kriminalac Semen Mogilevič posedovao 30 odsto švedske “Misen Energi AB” preko druge kompanije (Stak, citat 2014) – do sada nije uspostavljen konzensus, da li je to i dalje tako. Ipak, i anketirani nemački veteran službe bezbednosti (B7) i evropski istražni sudija (B11) sami su pokrenuli ovo pitanje, izrazivši  zabrinutost.

Konačno, kriminalci su privučeni da rade u misijama niskog nivoa za posmatranje objekata manje vrednosti u zemljama Severne Evrope i Baltika, kao i u Nemačkoj. Na primer, u Estoniji su vlasti identifikovale prekogranične krijumčare, koji se uglavnom bave ilegalnom trgovinom cigaretama oslobođenim poreza, kao ključni izvor malih prihoda ruske obaveštajne službe koja je unajmljena u službu, bilo u zamenu za slobodan prolaz preko granice, ili u zamenu za  zaštitu od krivičnog gonjenja (citat Džarvi i Perling, 2019).

Ono što je zapanjujuće jeste da su u većini ovih slučajeva to u suštini taktičke misije koje se izvode ili tamo gde su konvencionalni obaveštajni resursi preopterećeni ili, ponekad, tamo gde kriminalci imaju posebne mogućnosti. Čini se da nikada, uz mogući izuzetak manje važnih ubistava - operacije Litvinenka i Skripala, vredi napomenuti, bile su visoko prioritetne i tako ih je očigledno sprovelo "interno" obaveštajno osoblje (citat Ovena 2016; citat Pirsa 2018) - nisu bili prvi izbor. Prema rečima službenika Ministarstva unutrašnjih poslova Velike Britanije, "ruska obaveštajna zajednica ih ne koristi ako ima izbora”. Na kraju, dodatne mogućnosti i možda neka mogućnost poricanja stiču se po ceni određenog nivoa profesionalizma i sigurnosti. Službe bezbednosti ne veruju kriminalcima, obične diplomate ne žele da imaju nikakve veze sa njima, a kriminalcima nije stalo ni do jednih ni do drugih.

*Tekst je izvorno na engleskom jeziku objavljen na portalu Taylor and Francis online, pod naslovom: “Imamo razgovore: Gangster kao akter i agent u ruskoj spoljnoj politici”.  Demostat će objaviti članak u nekoliko nastavaka.

O autoru

Mark Galeoti je poznati britanski istoričar, predavač i pisac na teme transnacionalnog kriminala i ruskih obaveštajnih aktivnosti. Direktor je konsultanske kuće Mayak Intelligence. Počasni je profesor na Katedri za slovenske i istočnoevropske studije, na Londonskom univerzitetskom koledžu.