Tokom 2015. razgovarao sam sa bivšim ruskim diplomatom, koji je verovatno bio oficir spoljne obaveštajne službe (SVR), a diskusija je prešla na širu agendu potvrđivanja i širenja ruske meke sile na Balkanu, gde je on bio na službi. Nakon što smo pokrili očigledne teme zajedničkog istorijskog iskustva, verskih i kulturnih sličnosti, pokrenula se tema kriminalnih investicija i angažovanja u regionu. Na pitanje da li je, kao predstavnik države, ikada bio svesno umešan u poslove sa predstavnicima ruskog organizovanog kriminala u regionu, zaćutao je. Na kraju je rekao: “Imamo razgovore”. To je bilo sve što je mogao da kaže.

Mada je lako okarakterisati Rusiju kao "mafijašku državu", teško je tačno proceniti u kojoj meri mreže organizovanog kriminala van zemlje Moskva može da upotrebi kao spoljnopolitičko sredstvo, a još manje - da li je organizovani kriminal u stanju da, za uzvrat, ima bilo kakav uticaj na kreiranje politike; drugim rečima, da li je to zaista dvosmerna komunikacija.

Oslanjajući se na niz intervjua sa “praktičarima” u Rusiji i inostranstvu, ovaj članak ima za cilj da pruži malo uvida, ne toliko o tome da li organizovane kriminalne grupe mogu biti i agenti drugih aktera i akteri sami po sebi,  to je opšteprihvaćeno,  već i sa kojim efektom i pod kojim okolnostima.

Međutim, testiranje ove hipoteze nije nimalo lak zadatak: ne samo da uključuje razmatranje aktivnosti podzemlja koje su po svojoj definiciji tajne, već zahteva i razmatranje njihovih motiva, što je još mračnije pitanje. Da bih prevazišao jednostavnu analizu postojećih materijala, 2020.godine obavio sam intervjue sa deset ruskih stručnjaka i “praktičara” (mahom zaposlenih i bivših službenika zaduženih za sprovođenje zakona ili iz tužilaštva) i posebnom grupom od 11 zapadnih stručnjaka (sa sličnim iskustvom). Ispitanici su izabrani na osnovu početnih već postojećih veza, a zatim na osnovu daljih predloga, koji su dali ovi pojedinci.  S obzirom na poteškoće u vođenju intervjua tokom epidemije koronavirusa, većina intervjua je obavljena “na daljinu”, pomoću one komunikacione platforme koja je bila najpogodnija za ispitanike i koja se smatrala najsigurnijom. Intervjui su bili polustrukturirani, počeli su sa nekim standardnim pitanjima koja su unapred prijavljena, a zatim su pratili linije ankete koje su se pojavile tokom razgovora. Trajanje ovih sastanaka kretalo se od jednog 20-minutnog razgovora do najdužeg, u ukupnom trajanju od dva i po sata.

Očigledno je da ovi brojevi ne dozvoljavaju bilo kakvu ozbiljnu kvantitativnu analizu onoga što je bila mešavina ličnog znanja i verovanja. Međutim, anketirani su umesto toga predstavili niz procena zasnovanih na širokom spektru iskustava i perspektiva koje su, zajedno sa primarnim i sekundarnim izveštajima iz otvorenih izvora, postale osnova za određeni nivo zaključaka, posebno kada je postojao konsenzus, kao što se dogodilo, između zapadnih i ruskih izvora.

Međutim, takođe je vredno napomenuti šta  je ono što nije bilo obuhvaćeno. Organizovani kriminal o kojem se ovde raspravlja je tradicionalni oblik - bande koje se bave nizom ilegalnih vrsta poslovanja koristeći varanje i prinudu. Iako mnogi korumpirani zvaničnici deluju u organizovanim mrežama, oni se uglavnom smatraju manje "organizovanim kriminalom" nego, prema klasičnoj definiciji, “organizovanim kriminalom” (Šeling citat 1984, str.180). Tako se pitanja korupcije, zloupotrebe sudova u cilju nelegalnog oduzimanja imovine (Krыlova i dr.). citat 2021)  ne razmatraju, pogotovo jer su to  pojave sa kojima se suočavamo u najvećoj meri unutar Rusije, a ne izvan njenih granica.

Slično tome, iako je nemoguće ne pomenuti sajber criminal, to uglavnom ne sprovode tradicionalne organizovane kriminalne grupe, već pojedinačne strukture, često fluidne u članstvu i aktivnostima, koje su mnogo češće povezane sa gangsterima,  ili ih oni ponekad unajmljuju, nego što su zapravo članovi njihovih bandi (Lasthaus citat 2013; Vol citat, 2015). Stoga, iako hakeri i oni koji kreiraju “štetne softvere”, bez sumnje, igraju važnu ulogu, kako u tajnim prekomorskim operacijama Kremlja, tako i u široj dinamici odnosa Rusije sa Zapadom, oni slede prilično različite šeme i kodove i zaslužuju poseban članak.

Odnos kriminala i države

Većina literature odnos između kriminala i države zamišlja ili kao simbiozu ili kao konkurenciju. Postoji verodostojna i dobro uspostavljena “linija” koja organizovani kriminal, ulične bande i razbojništvo vidi kao “potencijalne države”. Čuvena je tvrdnja Čarlsa Tilija da su “pokretanje ratova i stvaranje država – u suštini “reket odbrane”, sa prednošću legitimiteta, i mogu se kvalifikovati  kao naši najveći primeri organizovanog kriminala” (Tili citat, 1985, str.169). Mankur Olson (citat 2000) napravio je sugestivno poređenje između "lutajućeg razbojnika", koji je predator, sa premalo podsticaja da uspostavi veze sa svojim plenom, a kamoli da vidi njegov prosperitet, i "stacionarnog razbojnika" koji je preuzeo kontrolu nad regionom i očekuje da će ga zadržati neko vreme; Stoga, “stacionarni razbojnik” ima interes da vidi kako se to razvija i on preuzima određene vladine funkcije, uključujući zaštitu svojih podanika od “lutajućeg razbojnika”. U oba slučaja, kriminalci su, zapravo, protodržave.

S druge strane, Diego Gambeta (citat 1993) predstavio je "mafije" uglavnom kao pružaoce nedržavne zaštite u okolnostima u kojima sama država nije želela ili nije mogla da ponudi ovu osnovnu uslugu svojim građanima. Njegovo istraživanje se fokusiralo na Siciliju, ali Varese (citat 2001) ga je zatim uspešno primenio na Rusiju u "divljim devedesetim”. U drugim kontekstima, Šo i Reitano (citat 2015), između ostalih, razmatrali su Afriku i način na koji političke i kriminalne elite mogu da sarađuju na stvaranju “odbrambene ekonomije”, sposobne da izvlače “kiriju” putem tržišne i teritorijalne kontrole. Ako je Tilijeva i Olsonova teza da kriminalci mogu da postanu države, a Gambetina i Vareseova da oni mogu da popune vakuum kada su države slabe ili neefikasne, dok je pristup Šoa i Reitana da mogu da dopune korumpirane elite kojima nedostaju efikasni kontrolni resursi, šta je, onda, sa jakim i dobro ustrojenim državama, sa snažnim resursima prinude?

U ovom konkretnom slučaju, kada je reč o Rusiji pod Vladimirom Putinom, u vreme kada je državni potencijal značajno obnovljen, obično se primenjuju četiri široka modela. Prvi je "mafijaška država", u kojoj su se formalni državni aparat i strukture podzemlja u suštini spojile (Harding citat 2012; Snegovaja 2015). Bez obzira da li se pretpostavlja da je organizovani kriminal postao podružnica Kremlja ili, naprotiv, da političko rukovodstvo duguje gangsterima ili se u suštini sastoji od njih, tvrdnja je da, prema rečima Mihaila Hodorkovskog, “danas Rusija nije samo autoritarna država, to je država koju je preuzela mafija”. Pozivajući se na Đorđoa Agambena, Riđi (citat 2012.) to naziva "korumpiranim izuzetnim položajem" u kojem se zakonodavstvo jednostavno pretvorilo u predstavu,  koja prikriva nesmetanu, organizovanu pljačku.

Teško je osporiti činjenicu da endemska korupcija nije prisutna na samom vrhu ruskog sistema. Korupcija je zloupotreba  vlasti u svrhu lične koristi, dok je organizovani kriminal, na najosnovnijem nivou, planirana i koordinisana kriminalna aktivnost, koju čine ljudi koji rade zajedno “na stalnoj osnovi”, a nalaze se izvan zvaničnih državnih struktura moći (citat Finkenauera 2005). Rusija je, svakako, kleptokratija ( Daviša citat 2014). Ipak, iako to već zadire u polje semantike, ako prihvatimo prihvaćene definicije, dok kleptokratija može uključivati organizovane zločine, ona nije isto što i “organizovani kriminal”. Čak i “nedostatak opšteg normativnog razumevanja moći i suvereniteta” (Moris citat, 2018) govori o mnogo haotičnijoj, fragmentarnijoj stvarnosti nego o koheretnoj “mafijaškoj državi”.

S druge strane, postoje oni, naročito zvanični ruski izvori, koji takve odnose predstavljaju kao potpuno antagonističke, kao borbu između pravne države i ilegalnih aktera (Kolokoltsev citat, 2019). Bez obzira na pojedinačne slučajeve ili na korupciju i saučesništvo, ovo su, u suštini, samo primeri izloženosti ljudi i institucija greškama na individualnoj osnovi i ne razlikuju se od onoga što se vidi u bilo kojoj državi.

Svakako je tačno da postoji mnogo poštenih i odlučnih istražitelja, tužilaca i sudija, i popriličan broj uhapšenih i kažnjenih kriminalaca. Međutim, teško je tvrditi da korupcija i zavera takođe nisu značajna pitanja za Rusiju, što znači da je borba protiv ozbiljnog kriminala često polovična ili ozbiljno ograničena. Kao što je rekao službenik Britanske nacionalne agencije za borbu protiv kriminala, “država je posvećena borbi protiv organizovanog kriminala sve do trenutka kada to postane teško ili opasno za bilo koju osobu na samom vrhu sistema - i svaki policajac to zna”.

Između ove dve potpune krajnosti, nalaze se još dve nijansirane pozicije. Prvo, sveprisutna i institucionalizovana korupcija znači da, iako je država kao takva u principu posvećena borbi protiv organizovanog kriminala, u praksi je ranjiva na strukturno saučesništvo od vrha do dna. Kao rezultat toga, sprovođenje zakona postaje sporni prostor ne samo između policije i bandita, već i između imperativa primene zakona i njihove monetizacije. Prema holandskom policijskom službeniku, “problem je u tome što manjina korumpiranih policajaca - a ja zaista verujem da je to manjina - može da zaradi mnogo novca podrivajući sopstveni sistem", mišljenje koje je zapanjujuće slično mišljenju ruskog kolege: “ponekad se čini da što bolje radimo svoj posao, to je veća šansa da neko ko ima veću korporativnu lestvicu  zaradi novac izdajući nas”. Mnogo toga se može reći u korist ovog pogleda na system, koji je rastrzan između profesionalizma i duga, s jedne strane, i potkupljivosti i cinizma - s druge strane.

Zaključni stav, koji se posebno odnosi na pitanje saradnje izvan granica Rusije, glasi da vlast putem pregovora; da ne samo ljudi skloni korupciji u državnim strukturama, već i sama država, dopušta i koristi neformalno tržište nelegalnih usluga. To nije zbog bilo kakvog sistemskog odnosa, pa čak ni zbog filozofske posvećenosti podrivanju pravne države. Umesto toga, to je u potpunosti pitanje pragmatizma, u kojem "postoji složena mreža međuzavisnosti u kojoj subjekti iz kriminalnih mreža i političkih vlasti sarađuju koristeći resurse jedni drugih" (Stivenson citat, 2017, str.411). Sledeći Vilijamsa ( citat 1955), Kokejn (citat 2016, str.22) sugeriše da se “interes kriminalaca za politiku ne razlikuje toliko od interesa legitimnih poslovnih struktura” jer svi oni lobiraju za rezultate u svoju korist. Kada država postavi višu “cenu ulaznice” i zahteva određene usluge kao naknadu za mogućnost lobiranja, tada grupe sa strateškom perspektivom mogu odlučiti da se povinuju. Naravno, nema razloga da se pretpostavi da će Kremlj budno motriti na takve poslove. Ruski diplomata, koji je i dalje u aktivnoj službi, aludirao je na to kada je rekao da se zvaničnici "iz određenih državnih organa procenjuju na osnovu toga da li postižu svoje ciljeve, a ne na način na koji to rade”. Češki policajac bio je manje oprezan: “Rusi će učiniti sve što mogu da obave svoj posao”.

*Tekst je izvorno na engleskom jeziku objavljen na portalu Taylor and Francis online, pod naslovom: “Imamo razgovore: Gangster kao akter i agent u ruskoj spoljnoj politici”.  Demostat će objaviti članak u nekoliko nastavaka.

O autoru

Mark Galeoti je poznati britanski istoričar, predavač i pisac na teme transnacionalnog kriminala i ruskih obaveštajnih aktivnosti. Direktor je konsultanske kuće Mayak Intelligence. Počasni je profesor na Katedri za slovenske i istočnoevropske studije, na Londonskom univerzitetskom koledžu.