I društvene nauke su nekad patile od potrebe da budu egzaktne kao prirodne, te da izvode svoje zakone. Otac sociologije Ogist Kont želeo je da od sociologije napravi "socijalnu fiziku", ali to je uvek bio jalov posao. Doduše, od marksizma redukovanog i vulgarizovanog na dijalektički materijalizam, napravljen je ideološki sistem "istorijske zakonomernosti", pa su na osnovu te konstrukcije komunisti legitimisali svoj monopol i nesmenjivost vlasti. Sve dok dijalektički materijalizam nije oduvan i pometen od strane (neo)liberalizma od koga su takođe probali da naprave istorijsku zakonomernost, odnosno aksiomatsku superiornost. Ali, iako u društvu, dakle i u društvenim naukama, nema neprotivrečnosti, pa otuda nema ni zakonomernosti, to ne znači da se ne može doći do izvesnih uopštavanja i iskustvene asocijativnosti. 

Na primer, "Orlovićev zakon" (kako ga ja zovem), podrazumeva zaključak profesora Fakulteta političkih nauka u Beogradu Slaviše Orlovića, da do smene vlasti u Srbiji može doći samo ako se ispune dva uslova: Prvi je da većina građana Srbije želi smenu vlasti, a drugi je da smenu vlasti želi i strani faktor. Ako se samo jedan od ta dva uslova ispuni, to nije dovoljno za promene. Moraju se ispuniti obadva, kao što se i dogodilo u prelomnim godinama novije političke istorije Srbije – 2000. i 2012.

Iako nije i ne može biti zakon, na primer tvrdnja da jedna država koja nema političku emigraciju, a istovremeno stranci dolaze u nju da rade, teško da može biti prava diktatura, ima dovoljnu dozu uopštavanja i održivosti.

Još jedan naš skromni doprinos razmatranju političke pravilnosti koja podseća na zakonomernost jeste da u iole višepartijskom sistemu, da bi taj sistem imao demokratsku optimalnost, vodeća partija opozicije mora biti veća i jača od najvažnijeg koalicionog partnera najjače vladajuće partije (ako je koalicija na vlasti). Na primer, ako su na vlasti u Nemačkoj demohrišćani (CDU) u koaliciji sa liberalima (FDP), socijaldemokrate (SPD) kao najjača opoziciona stranka su jači od liberala, a slabiji od demohrišćana. Ili obratno. Ako je SPD na vlasti u koaliciji sa Zelenima, onda je CDU kao najjača stranka opozicije jača od Zelenih. Pravilnost ne važi ako je na delu nemački fenomen - velika koalicija („svadba slonova“) demohrišćana i socijaldemokrata.

Što se tiče srpske realnosti, da je politički sistem nehibridan, vodeća stranka opozicije bi bila jača od Socijalističke partije Srbije, a tek jača d PUPS-a ili od Socijaldemokratske partije Srbije Rasima Ljajića. Istovremeno bi, sasvim logično, ta vodeća stranka opozicije bila slabija od najjače vladajuće stranke – Srpske napredne stranke. Rejtinzi opozicionih entiteta – partija, pokreta i inicijativa su jako mali, uglavnom cenzusno rizični, dok je istovremeno antivučićevsko raspoloženje veliko, u nekim sredina kao Beograd, čak možda i većinsko, kako pokazuju istraživanja javnog mnenja. Što je paradoksalna situacija koja hroničnu fragmentiranost opozicije predstavlja kao ontološki hendikep, pa čak i usud. Pred poslednje izbore, aprila prošle godine, najjača opoziciona partija bila je Stranka slobode i pravde čiji je predsednik Dragan Đilas. Ali ona je infrastrukturno pre svega bila slabija od SPS. Danas su stvari još paradoksalnije – antivučićevsko raspoloženje je poraslo, rejting SNS stagnira ili relativno pada, odnosno održava se zahvaljujući Vučićevoj harizmi i autoritetu, a opozicione stranke nisu podigle svoje rejtinge, naprotiv – umesto ukrupnjavanja scene dolazi do dalje fragmentacije. Ne samo da je SNS trenutno jača ubedljivo od svake opozicione stranke pojedinačno, već su od svake opozicione stranke jači (infrastrukturno na prvom mestu) i SPS i PUPS.

Prosečan građanin (potencijalni birač) u Srbiji vrlo lako uspostavlja vezu između lidera i partije u vlasti: Vučić-SNS, Dačić-SPS, Krkobabić-PUPS, jedino je Rasim Ljajić prepoznatljiviji od svoje partije. Za Rasima svi znaju, ali da su baš to socijaldemokrate to i ne znaju svi, tek ne bi znali da vam objasne razliku između socijaldemokrata Rasima Ljajića i socijaldemokrata Borisa Tadića.

Vučić je uspeo da napravi sinergetski efekat koalicije koji fali opoziciji. PUPS je tipičan primer koalicionog partnera čija je načela preuzeo Vučić. PUPS ima prepoznatljiv program, konzistentnost delovanja, partijsku identifikaciju, i jedan od uspelijih slogana – „Penzije prate plate”, koji je uspostavio prvi predsednik te stranke Jovan Krkobabić, a na čemu insistira i njegov naslednik u stranci, sin i aktuelni predsednik PUPS-a Milan Krkobabić. Sa jednim kuriozitetom. Milan Krkobabić je ministar za selo, a zbog uspešnosti atraktivnog programa kupovine i obnove seoskih kuća uz pomoć države, istraživanja javnog mnenja pokazuju da Krkobabića dobar deo građana prepoznaje i kao ministra poljoprivrede. I u slučaju dok je pravi ministar poljoprivrede bio Branislav Nedimović i sad kad je to Jelena Tanasković.

U opoziciji je mnogo teže povezati ime lidera i partije koju bi trebalo da personifikuje. U mom selu još misle da je Tadić predsednik Demokratske stranke, a iako su (zahvaljujući posebno crnoj propagandi režima), Dragan Đilas, Zdravko Ponoš ili Vuk Jeremić prilično poznate ličnosti, na vrućoj stolici kod Zeke Milonera mnogi bi izgubili velike pare kad bi pred ciljem na zadnje pitanje morali da povežu ime političara i partije čiji je on predsednik.

Naravno da snaga partija vlasti proizilazi i iz dostupnosti državnih resursa, iz poistovećivanja vladajućih partija i države, i iz mentalitetske sklonosti da se bude uz vlast. Dobro, Vučić jeste imao opsesiju da se osveti petooktobarcima tako što će razbucati partije tog narativa, ali sve to nije opravdanje za tragičnu fragmentiranost opozicije. Neko će reći, pa tako je bilo i pred Peti oktobar. Pa nije baš tako bilo, a mnoštvo stranaka DOS-a je izvesna iluzija. Iako je Vuk Drašković maltene osnovao DOS, tadašnja najjača stranka opozicije – SPO nije bio deo DOS-a u prelomnim trenucima, mada je otcepljena frakcija Velimira Ilića od koje je nastala Nova Srbija bila ta bitna komponenta DOS-a. Time je DOS dobio jače akciono jedinstvo. Najbitnija partija DOS bila je DS (većina lidera patuljastih DOS stranaka bila je uz Đinđića), a sem Nove Srbije to je bila i DSS zbog predsedničkog kandidata Vojislava Koštunice. Izvesnu specifičnu težinu imao je Nebojša Čović (Demokratska alternativa) kao nekadašnji bitan funkcioner i tehnokrata SPS (gradonačelnik Beograd). U velikom  raskolu Đinđića i Koštunice nakon obaranja Miloševića bilo je neuralgičnih stranačkih pregrupisavanja. Na primer kad je Slobodan Vuksanović (blizak Koštunici), probao da preuzme Pokret za demokratsku Srbiju od Momčila Perišića (blizak Đinđiću). Pošto ta operacija nije uspela Vuksanović je sa saradnicima osnovao Narodnu demokratsku stranku koja je prišla Koštunici.

Po čemu su slični Nebojša Čović i Aleksandar Tijanić? I jedan i drugi su bili takozvani „osigurači“. Čović kao gradonačelnik Beograda, a Tijanić kao ministar informisanja u vladi Mirka Marjanovića. Iako jedan od najboljih kadrova SPS, Čović nije hteo da pristane na izbornu krađu lokalnih izbora 1996. To nije hteo ni Tijanić iako je svojevremeno Miloševića u kolumnama u Evropljaninu zvao Bengalski tigar što ne bi palo na pamet verovatno ni ovim kreativnim poltronima koji prave kult Vučića i koji idu do toga da je njihov šef vuk koji malo spava i koji se bori protiv hijena. Ali do tigra i to bengalskog se nikad nije stiglo. Jednostavno i Čović i Tijanić su imali crvene linije kako se to danas popularno kaže. I zato su bili „osigurači“. Kad su iskočili iz sistema tada, stvari su se bile dodatno ogolile. U današnjem kontekstu, iako uzrok krize nije bila izborna krađa jedino je ministar privrede Rade Basta bio taj demokratski „osigurač“ koji je iskočio u pravom tajmingu. Otuda se i njegov Evropski put sad pojavljuje u istraživanjima javnog mnjenja kao proevropska opoziciona opcija. Opozicija ne treba da bude rigorozna prema zvučnim imena koja dolaze iz redova vlasti, kao što nije bio ni Đinđić. Naravno, nerealno je očekivati da Nebojša Čović u ovom formatu bude ponovo onaj u starom formatu, ali je poučno da se upravo Čović na terenu suočio sa licemerjem Zapada i u odnosu na demokratske vlasti Srbije a povodom Kosova. Ne treba zaboraviti da su neposredno nakon Petog oktobra nove demokratske vlasti morale da se suoče sa albanskom oružanom pobunom na jugu Srbije.

Demostatova podela partija u Srbiji ide u tri grupe: Partije vlasti, partije desnice i partije centra i levo od centra. Obratite pažnju! Nema centra i desno od centra. Jer desnica za sada može biti delom protiv Vučića ali nije za EU i Zapad. Taj trend imaju šansu da preokrenu Rade Basta i Miroslav Aleksić.

Logično je da su ljudi sa autoritarnim sindromom skloniji autoritarnim vođama u politici. Vučić vrlo vešto koristi tu crtu većinskog političkog mentaliteta u Srbiji. Otuda i njegova medijski indukovana sveprisutnost kao deo tehnologije vlasti. Ali, kao što obožavanje političkog vođe dovodi uglavnom do erozije demokratije, nije normalna ni druga krajnost, ovde često popularna u jednom stereotipu. Koliko puta ste čuli od nekoga kako bi voleo da živi u nekoj skandinavskoj zemlji gde obični građani ne znaju ni ko im je predsednik, ni ko im je premijer, ni ko su mu ministri. To se često odnosi i na neke neskandinavske zemlje sa dobrim standardom, pa ako baš neko mora da zna, kao u Francuskoj, da mu je Makron predsednik, ne zna baš ko su ministri. Nisam sreo ni u skandinavskim ni u drugim zemljama na koje se takvi stereotipi obično odnose, ozbiljnog čoveka a da ne zna ko mu je predsednik države, ko mu je premijer, ko su bitniji ministri, a tek daleko bilo da ne zna ko mu je resorni ministar. Doduše sreo sam u SAD ljude koji mešaju Slovačku i Sloveniju, ali i ovde nije svima najjasnije gde su Montana i Oregon. Tako da je glupo očekivati da Srbija bude građanska utopija anonimnih političara kao ona Koštuničina „dosadna zemlja“ koju nam je obećavao nakon Petog oktobra. Iako su pripadnici građanske opcije u Srbiji manje autoritarni (ali samo manje, ne neautoritarni), bez pitanja odgovornog i popularnog liderstva ni njihova opcija nema mnogo čemu da se nada u okršaju sa Vučićem. Zar nije nelogično da Pokret slobodnih građana nije izašao kao najjača politička opcija u Srbiji nakon onako masovnih građanskih protesta nakon dva masakra?

Demostat je došao do saznanja da fokus grupe pokazuju da jača svest da se bespartijskim protestima ne može mnogo postići. Antipartizam je moderan vid anarhizma. Od partija se očekuje da „ovo ne upropaste“, kako reče jedan profesor na protestima, kao da su partije sredstvo za ispunjavanje zahteva nepartijskih ličnosti i kao da članovi partija nisu građani. Doduše, i partije treba da se potrude da predstavljaju nekoga u socijalnim slojevima. Osipanje protesta ne znači da se smanjio broj onih koji su protiv Vučića, ali ako se taj broj ponovo poveća (i ako protesti dobiju socijalnu dimenziju nastave li se poskupljenja, a koju za sada nemaju), opet će se postaviti stare iscrpljujuće dileme opozicije: građansko ili partijsko, što je po debilizmu najviše nalik dilemi pred kojom se nalaze roditelji sa svojom decom u školi: Veronauka ili građansko vaspitanje? Kao da su to po datosti konfrontirajuće stvari, ili dovoljno nepomirljive. A što je teška nametnuta budalaština. Demostat je u majskom istraživanju našao da većina građana negativno ocenjuje vlast po pitanju ekonomije, odnosno da nisu zadovoljni ličnim standardom, ali ima mnogo onih koji misle da je vlast prosečna po tom pitanju, i ta prosečnost i dalje daju stabilnost Vučiću.

Kao da postoji prećutni konsenzus Vučića i pobunjenih građana i opozicije s druge strane, da nam ne treba višepartizam, samo što opozicija hoće jednopartizam drugog tipa od ovog Vučićevog - u formi kečolovskog klijentelističkog narodnog jedinstva i etatizma. Opozicija kao da hoće ili saborno staleški sistem sa prelivom putinizma, ili kao da nepartijski građani hoće građanski nepartijski pluralizam kao modifikaciju kardeljističkog pluralizma samoupravnih interesa. Bez jakih partija, svim protestima i njihovim zahtevima preti ono što profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu Zoran Stojiljković naziva inherentnom tragikom. Ako postojeće partije ne vode proteste, vodiće ih sutra neke nove. 

Paradoks devedesetih godina u odnosu na danas, je taj da se tada uprkos neuporedivo goroj društvenoj situaciji, politika kao delatnost vodila na ozbiljniji način. Partije su bile profilisanije, bilo ih je manje, glavni odbori su na primer imali neki značaj, intelektualci su prilično bili uključeni u partije, ili njima bliski, studenti su takođe bili povezani sa partijama. Raskolnička kultura u Srbiji od 1990. i uvođenja višepartizma je tužno impresivna, ali ipak su se socijalisti i radikali bolje snalazili nakon raskola, a i manje su ih neuporedivo imali.

Ako apstrahujemo Nikolićev pokušaj emancipacije od Šešelja i podršku Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju (potpisan između Srbije i EU 2008), čime je Tadić dobio dvotrećinski evropski konsenzus i pacifikaciju radikala, Vučićeva politika sa ove distance se može posmatrati i kao vešto puzajuće reujedinjenje sa radikalima, odnosno pronalaženje održivog modela radikalne stranke za ovo doba. Zato Šešelj kao neformalni politički patrijarh Srbije ponekad ume da progleda kroz prste Vučiću i ne bude toliko rigorozan oko koketiranja sa Zapadom. Naprednjaci su od početka imali jaku bazu za izgradnju stranačke infrastrukture u odborima Srpske radikalne stranke, jer su 2008. godine, kada je SNS formirana, delovi, a često i kompletni odbori, prelazili među naprednjake. Resurs ljudi u Srbiji koji bi da se bave politikom, tek opozicionom u ovakvim uslovima šikaniranja, je limitiran. Kad odstraniš one neozbiljne, još ih je manje. Zato su raskoli i pravljenje novih stranaka rizični. I devedesetih, kad su partije bile popularne nije bilo lako. Goran Vesić mi je pričao koliko je bilo muke da Đinđić i on uspostave ponovo jedan beogradski opštinski odbor DS koji je 1992. u raskolu kompletno otišao sa Koštunicom u DSS.

Neodrživo je govoriti o srpskim partijama od 1990. kao nastavljačima onih starih, pre komunizma. Meni je Dragoljub Mićunović rekao da je DS kad je osnovana bila potpuno nova stranka, a ne nastavljačica predratne Demokratske stranke čiji je predsednik bio Ljubomir Davidović, a nakon njegove smrti Milan Grol. Niti su Šešeljevi radikali baš kontinuitet sa onim Nikole Pašića, niti su Dačićevi socijalisti baš nastavljači lika i dela Dimitrija Tucovića i Josipa Broza Tita. Kao što je na internetu teško naći slobodan domen, jer je mnogo toga popunjeno, nije više lako ni naći ime za partiju u Srbiji jer je toliko toga iskorišćeno - i narodnog i demokratskog i srpskog i socijaldemokratskog i slobodarskog i zelenog i crnog i crvenog. I pravde je bilo u imenu i pre Đilasove partije. Samo Pravda (bez slobode) bilo je ime partije advokata Borivoja Borovića. Naprednjaci su bili dobro pogođeno ime za novu političku opciju - i da naglase kontrast sa Šešeljevim radikalima naravno, ali i da dobiju istorijsku asocijativnosti. Srpska napredna stranka je bila jedna od četiri najvažnije političke stranke u Srbiji pre Prvog svetskog rata. Osnovana je u januaru 1881. godine oko grupe mladokonzervativaca okupljenih oko lista Videlo. Prvaci Napredne stranke su bili Milan Piroćanac, Milutin Garašanin, Stojan Novaković i Čedomilj Mijatović. SNS je došla na vlast podržana od strane kneza Milana Obrenovića i sprovodila je liberalne reforme, uverena da je to jedini put stvarnog osamostaljenja i napretka Srbije. Tako se činili (to sa liberalnim reformama) da će uraditi i Tomini i Vučićevi naprednjaci. Da su se držali naprednjačkih uzora, ako su sa njima hteli da naprave kontinuitet, SNS bi sa Vučićem postala velika LDP. Umesto toga kadrovi LDP rasuli su se po neoradikalskom hibridnom režimu i pomešali sa julovcima. Stojana Novakovića se u par prigodnih prilika u ime stranke setio Nikola Selaković.

Ali umeo je Vučić da se seti Stojana Novakovića kad mu je to bilo politički potrebno. Na primer, jula 2020. kad je naglasio da još od Berlinskog kongresa postoje zemlje koje su radile na rastakanju Srbije i srpskog nacionalnog korpusa i koje su pomagale sve strane koje su radile protiv Srba. „Ako gledamo istorijske događaje kroz koje smo prolazili, sve su to, osim nekoliko pogrešnih poteza, poput nepotrebnog napada kralja Milana na Bugarsku u jednom trenutku, bili uglavnom ili najvećim delom oslobodilački ratovi“, naglasio je tada Vučić. I onda podsetio, da se ne sme zaboraviti da Srbija nije imala sukob i rat čak ni usled Aneksione krize, gde nas je, kako je Vučić kazao, mudrost Stojana Novakovića spasila, iako je Austrougarska anektirala Bosnu i Hercegovinu protivpravno. Vučić se Stojana Novakovića setio i oktobra 2022, odnosno citirao ga je: „U Srbiji ne treba da bude ni rusofila ni austrofila, samo Srba koji će se rukovoditi koristima otadžbine.“

Problem oko imena nove organizacije morao je imati Miroslav Aleksić napuštajući Narodnu stranku. Pomalo bizarno, ali on se odlučio da sa delegatima stranke koji ga podržavaju na Oplencu simbolički povrati ime svog Narodnog pokreta Srbije koji je pre šest godina u dogovoru sa Vukom Jeremićem preregistrovan u Narodnu stranku. Da li će sad Vučiću biti glupo da i on u imenu svoje nadstranačke organizacije, ako je bude pravio u septembru, ima reči pokret i narod. Uglavnom, Aleksić tvrdi da mu je kao i pre šest godina, cilj ujedinjene opozicije. Raskol i formiranje (obnavljanje) ovog pokreta imaće smisla samo ako to objedinjavanje bude na evropskim, prozapadnim pozicijama, od kojih se Vuk Jeremić prilično udaljio. Aleksić namerava da skupi deset hiljada overenih potpisa i postane prava stranka, kao što je to bio put i Zdravka Ponoša nakon kandidature za predsednika Srbije i odlaska iz Narodne stranke. Ponoševo Srce očigledno nije bilo dovoljno programski i kadrovski široko za Aleksića i njegove saborce.

Šteta što se serija raskola desila baš u Narodnoj stranci jer ona je po strukturi zaista ličila na političku partiju i po tome se razlikovala od većine opozicionih entiteta. 

Kad kao kopredsednici na duge staze nisu mogli da funkcionišu nekad Velja Ilić i Milan St. Protić, bilo je to glupo očekivati i od Jeremića i Aleksića. Srećom niko od njih to nije ni predložio.