Na prvom putničkom letu između Izraela i Maroka 22. decembra našli su se Džared Kušner, zet Donalda Trampa i savetnik izraelskog premijera Benjamina Netanjahua. Nakon Ujedinjenih arapskih emirata, Bahreina i Sudana, Maroko i Izrael su uspostavili diplomatske odnose 11. decembra, pod šinjelom odlazeće Trampove administracije. Zalivske zemlje, a sada i Maroko, prekinule su tako politiku diplomatskog bojkota Tel Aviva, za šta je jedan od glavnih razloga bila okupacija palestinskih teritorija.

Kušner, koji je tvorac plana za Bliski istok, zahvalio je svom „prijatelju“ marokanskom kralju Muhamedu VI, što je pristao da uspostavi odnose sa Izraelom. Tramp želi da do kraja svog mandata sprovede plan približavanja Izraela i arapskih zemalja, pre nego što napusti Belu kuću 20. januara. Njegov prethodnik iz redova demokrata, Barak Obama, izazvao je paniku među zalivskim zemljama kada je 2015. godine potpisao sporazum o nuklearnom programu sa Teheranom, što je dovelo do ukidanja sankcija Iranu. Tramp je poništio ovaj sporazum kada je došao na vlast i krenuo da ubeđuje arapske zemlje da priznaju Izrael, obećavajući im zauzvrat značajne ustupke, investicije i da će da zažmuri na kršenja ljudskih prava. Emiratima je ponudio da proda najnovije američke bombardere, F-35. Veze sa Izraelom uspostavio je i Sudan, očekujući zauzvrat podršku Vašingtona za ukidanje međunarodnih sankcija koje su uvedene zbog masakara u Darfuru, uklanjanje sa liste zemalja koje podržavaju terorizam i pristup međunarodnim finansijama.

Kako se Maroko uklapa u ovaj plan? Na mapi arapskog sveta koja je izbrazdana mnogobrojnim podelama, Rabat je bliži konzervativnim zalivskim monarhijama koje sa Izraelom dele zajedničkog neprijatelja – Iran.

Za Maroko je sporazum sa Izraelom samo potvrda nezvaničnih veza koje postoje između dve zemlje. Državni predstavnici Izraela i Maroka sastajali su se nezvanično, jedno vreme je postojalo i predstavništvo jevrejske države u Rabatu, nakon sporazuma u Oslu 1993. godine između Izraelaca i Palestinaca, koje je zatvoreno kada je mirovni proces propao. U Izraelu živi više od pola miliona marokanskih Jevreja, a mnogi od njih imaju porodicu u Maroku koju redovno obilaze.

U pregovorima sa SAD, za Rabat je bio presudan status Zapadne Sahare, pustinske oblasti koja se proteže na 260 000 km, između Maroka, Alžira i Mauritanije. Ovu bivšu špansku koloniju Maroko je zaposeo 1975. godine. U operaciji „Zeleni marš“, 350 000 marokanskih vojnika i civila je ušlo u  Zapadnu Saharu iz koje su se povlačile poslednje španske trupe. Vlada Španije, sa generalom Fransiskom Frankom na samrti, ubrzo potom je potpisala Madridski sporazum i napustila teritoriju, sa izuzetkom enklava na severu Maroka, Seute i Melilje. Maroko je dobio suverenitet nad Zapadnom Saharom, kojoj je dao široku autonomiju. Ovaj događaj, koji se smatra jednim od ključnih u istoriji Maroka, doneo je njenom kralju, Hasanu II, veliku popularnost. Protiv ove odluke ustao je Front Polisario, pokret za nezavisnost koji podržava Alžir. Sukobi su okončani primirjem koje je potpisano 2001. godine, uz posredovanje Ujedinjenih nacija. Gotovo pola veka kasnije, status bivše španske kolonije još nije rešen. Front Polisario traži referendum o nezavisnosti, dok Maroko insistira na suverenitetu nad regionom čije dve trećine drži pod kontrolom.

Ovaj zamrznuti sukob na severozapadu afričkog kontinenta je razlog zašto je Maroko jedina zemlja Magreba koja je glasala protiv prijema Kosova u Unesko. Pregovori uz posredstvo Ujedinjenih nacija su se razvukli i nedavno je došlo do novih tenzija sa Frontom Polisario.

Za marokanskog kralja je zato sporazum sa SAD, po kome Vašington priznaje suverenitet Rabata nad Zapadnom Saharom, velika diplomatska pobeda. Sporazum predviđa otvaranje američkog konzulata u ovoj oblasti, kao i američke investicije. Tramp je Maroku dao jedini „poklon” koji je mogao da dovede do priznanja Izraela, bez ustupaka sa izraelske strane, kako bi mogao da se pohvali još jednim diplomatskim uspehom svoje administracije na zalasku.

U Rabatu slave i ne haju mnogo na izjavu generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, Antonija Gutereša, da su još na snazi rezolucije Saveta bezbednosti koje predviđaju referendum o samoopredeljenju stanovnika Zapadne Sahare. Moskva je saopštila da Trampova odluka prevazilazi okvire međunarodnog prava i da je suprotna odlukama Saveta bezbednosti sa kojima su se Amerikanci saglasili.

Najveći gubitnici ovih dogovora su Palestinci. Sporazum iz Osla između Izraelaca i Palestinaca je omogućio i zbližavanje Izraela i Maroka. Zahvaljujući Trampovoj diplomatiji trampe, Palestinci su ostali bez podrške arapskih zemalja. Za predsednika palestinskih vlasti, Mahmuda Abasa, u pitanju je „šamar veka“. Saudijske diplomate, koje su ostale uzdržane od dogovora sa Trampom iz opreza od odmazde Irana, govore, međutim, o „planu veka“.

Kolateralni (ne)prijatelj

Jedina zemlja koja ispada iz arapskog scenarija, a koja se našla u ovoj diplomatskoj ofanzivi Trampove administracije je Srbija. Sporazum koji je predsednik Aleksandar Vučić potpisao 4. septembra u Vašingtonu je, međutim, mnogo lošiji od sporazuma koji je Bela kuća sklopila sa predstavnicima zalivskih zemalja i sa Rabatom. Dok su ove zemlje dobile značajne ustupke od SAD, srpskim predstavnicima je predočeno da će prema odvojenom sporazumu sa Prištinom Izrael da prizna Kosovo, na šta Vučiću nije ostalo ništa drugo do da slegne ramenima i da se još nevoljno obaveže da će narednog jula da prebaci ambasadu iz Tel Aviva u Jerusalim. „Cenimo što Srbija nije ništa rekla“, izjavio je tada Robert O’Brajan, savetnik za nacionalnu bezbednost. U odvojenom sporazumu koji je potpisao Avdulah Hoti, Priština se obavezala da će da prizna Izrael, što je poen više za američku administraciju koja u Kosovu vidi „većinski muslimansku zemlju“. „Veliki korak u priznavanju Izraela“, rekao je američki potpredsednik Majk Pens. Tramp se potom na predizbornim skupovima hvalio da je „okončao masakr između Srbije i Kosova“, za šta, kako je rekao, zaslužuje Nobelovu nagradu. Za njega je to bio politički poen u kampanji za predsedničke izbore koji su se završili njegovim porazom. Kako bi zataškali ovu neslavnu stranu pregovora u Vašingtonu, srpski predstavnici su kao veliku prednost sporazuma isticali otvaranje kancelarije američke Međunarodne korporacije za finansiranje razvoja u Beogradu. U pitanju je razvojna banka koja zemljama trećeg sveta daje kredite za infrastrukturne projekte i razvoj preduzeća, u cilju sprečavanja kineskog uticaja. Agencija nudi kredite, kreditne garancije i osiguranje političkog rizika kompanijama koje su spremne da se kockaju sa ulaganjima u zemlje u razvoju. U Srbiji su se nizale euforične izjave o nikad bližim odnosima sa Sjedinjenim državama, o američkim investicijama koje će uzdići srpsku ekonomiju i život stanovnika u regionu (Vučić: „Zemlja u koju Amerikanci hoće da investiraju, ima budućnost“; Ana Brnabić: Srbija ima pristup „neograničenim sredstvima“, Siniša Mali: „Amerikanci nude milijarde dolara za razvoj srpskih kompanija, privrede i infrastrukturne projekte“).

Sa sličnim entuzijazmom o američkim investicijama pišu danas marokanski mediji, predstavljajući ih kao „kolosalne“. Trampovi tvitovi u kojima se hvali da njegova diplomatija doprinosi miru u svetu su još jedna podvala američke administracije. Njegovi potezi su doveli do prestrojavanja snaga na Bliskom istoku pod devizom „neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj“. Srbija je nešto poput kolateralnog (ne)prijatelja.