Sam termin “okrugli sto” sada se može shvatiti kao opelo još živoj Demokratskoj stranci. Jer, još je Dragoljub Mićunović početkom 90-tih kao lider DS inicirao “okrugle stolove”, doduše na kojima su učestvovali i predstavnici Slobodana Miloševića. I gde su dogovoreni načini na koji i danas mediji suštinski prate izbornu kampanju – ravnopravno vreme za učesnike koji predaju listu, žreb kojim se određuje redosled njihovog pojavljivanja na Radioteleviziji Srbije i slično.
Pravila su se naravno usavršavala u prethodnih tridesetak godina, ali je Mićunović svoju ideju “okruglog stola” povremeno oživljavao, kao recimo početkom 2000-tih kada je bio predsednički kandidat dela DOS na neuspešnim predsedničkim izborima. Neuspešnim, zbog kasnije ukinutog pravila da na izbore mora da izađe više od 50 odsto upisanih birača da bi bili važeći.
Ali, ako se toliko vremena kasnije ponovo vraćate istom, i to još u svedenijem obliku, budući da na “okrugli sto” nisu pozvani predstavnici Vučićevih naprednjaka, šta je to nego pitanje uzaludnosti političkog postojanja DS. Istina, pokušavali su derivati Demokratske stranke na druge načine da se obrate javnosti i vlasti u vezi izbornih uslova. Recimo, to su promašeni pokušaji Saše Jankovića, kada je pred beogradsku kampanju jesenas uputio poziv OEBS-u da posmatra izbore za Skupštinu Beograda.
I dobio odgovor da evropska Organizacija za bezbednost i saradnju posmatra izbore kada su državni i kada se odigravaju u kriznim zemljama, a šta god opozicija tvrdila, Srbija nije taj slučaj. Pokušaj tokom kampanje da se demonstrira ispred zgrade RTS, na mitingu na koji su došli praktično svi iz bivše DS, a i poneko iz bivšeg SPO – Janković, Dragan Šutanovac, Boris Tadić, Dragan Đilas, Vuk Jeremić, Siniša Kovačević, imao je slab odziv. Naprednjaci su likovali tvrdeći da je tog februarskog dana više od 587 ljudi, koliko je imala opozicija ispred RTS-a, dočekalo Sinišu Malog na skupu naprednjaka u Vreocima.
Ipak, opoziciona priča o “okruglom stolu”, ima dva nivoa. Prvi je svima vidljiv, kao što upada u oči i naglo i čini se, ničim izazvano, aktiviranje Tadićeve SDS. Socijaldemokratska stranka “pretprošlog predsednika Srbije”, kako ga Vučić zove, jedina je od svih brojnih pozvanih opozicionih učesnika “okruglog stola”, najmanje 20-tak, unapred saopštila šta će biti njenih zahtevi. I ti zahtevi su vezani za “zloupotrebu nacionalne frekvencije od strane TV Pink”, kako se ističe “privatne Vučićeve televizije”.
Ovo je međutim, tema koju je odavno zaposeo Boško Obradović, jedan od glavnih organizatora i sadašnjeg “okruglog stola”. Boškove Dveri su imale i protest ispred zgrade Pinka, na kome su pokazali da rukovodstvo ne kontroliše svoje pristalice, budući da je došlo do incidenta koji je potom Pink preuveličao do nivoa višednevnog specijalnog programa protiv opozicije.
Drugi nivo priče je dublji i zasniva se na dve pretpostavke. Prva je da Vučić ima problem koji nije ni opozicija, ni Kosovo. Taj problem, o kome se oprezno spekuliše u širim medijskim krugovima, jeste zasićenost publike. Navodno, kao što pomno prati istraživanja javnog mnjenja i rejtinge partija i ličnosti, predsednik Srbije vodi računa i o procentu gledanosti. Postoje indicije da gledanost njegovih nastupa, ali i drugih političkih programa, na njemu bitnim televizijama beleži silazne trendove.
Pokazatelj toga mogla bi biti učestalost Vučićevih obraćanja koja se ničim drugim ne može objasniti. Jer, ako Vučić recimo provede vikend na Kosovu, ako ga uživo prate novinari, ako ima seriju obraćanja, čemu onda odmah sledi sledećeg dana još jedna pres konferencija, pa još jedno obraćanje, pa još jedno…
Ovde nije reč samo o medijskoj moći, nego da li ona deluje, da li ta moć i dalje vezuje pristalice i birače. Zadržati svoje biračko telo je neophodni uslov svake duge vladavine. Uostalom, imali smo sada primer na proteklim izborima u Bosni i Hercegovini. Nije bila samo stvar u tome kako će Milorad Dodik voditi kampanju, nego i da li će i njegovi birači biti motivisani da glasaju po peti ili već koji put za njega.
U tom smislu, protest “Pravda za Davida” zbog tragične smrti mladića u Banjaluci, gledano kroz čisto političku dimenziju, ma koliko da je predstavljao vetar u jedra opoziciji, proizvodio je i suprotan efekat. A to je da Dodikovi ostanu uz njega, da ga dožive kao nekog ko može biti poražen, i da zato od njihovih glasova Dodik zavisi. Isto tako, izbori u Bosni pokazali su da se Vučić i dalje drži anglosaksonske geopolitičke matrice, a to je da su za Balkan najvažniji odnosi Srba i Bošnjaka (U evropskom kontinentalnom ključu međutim, to su odnosi Srba i Hrvata).
Predsednik Srbije povremeno daje tačno takve izjave o značaju srpsko-bošnjačkih odnosa. I sada je, kako to primećuje bošnjački favorit i pobednik iz redova hrvatskog naroda Željko Komšić, zvanični Beograd potpuno ustuknuo iz kampanje u BiH. Nezvanični pak Beograd je, u liku Čedomira Jovanovića nastojao da pomogne Komšiću iz petnih žila, stvarajući utisak da postoji takav stav u javnom mnjenju Srbije, uprkos tome što LDP na beogradskim izborima nije osvojio ni dve hiljade glasova.
Vratimo se političkoj sceni Srbije i drugoj pretpostavci. A to je, da ukoliko Vučić oseća da je zasićenost birača rastuća, on će menjati “program”. Jedna od opcija je i da tiho prihvati neke zahteve “okruglog stola” i da malo otvori medijsku scenu za opoziciju. To malo otvaranje u sadašnjoj situaciji izgledaće kao drastična promena. Skoro poput ulazaka novih zvezda u politički rijaliti sa njihovim novim sukobima, s tim što će forma biti debatne emisije na nekim televizijama.
Neka Vučićeva nezvanična ponuda Đilasu u tom smislu kao da već postoji. Đilas, koji definitivno razume medijsku moć i njeno stvaranje, ništa manje nego Vučić, zasada tu ponudu odbija. Jer, Vučić nudi Gorana Vesića, odnosno TV duele sa Vesićem, držeći sebe i dalje kao nastranačkog predsednika koji je jednom pobedio Demokratsku stranku i ne pada mu na pamet da to radi ponovo i svaki put. Sa druge strane Đilas kao da pregovara tvrdo, a “okrugli sto” može biti jedan od načina da njegovi uslovi budu prihvaćeni, barem neki od njih.
