Zašto Aleksandar Vučić prema demonstrantima opozicije sprovodi obrnutu strategiju Petog oktobra? Glavni razlog nije da pokaže svojim naprednjacima i biračima da se DOS, to jest sada Savez za Srbiju, može pobeđivati iznova i iznova. Pobeđivati, pod uslovom da se preduzme sve ono što poražena vladajuća koalicija u oktobru 2000. u kojoj je Vučić bio mladi ministar, nije preduzela, a mogla je.

Tada su rudari počeli štrajk u Kolubari, a šta bi bilo da im se recimo pridružio mladi portparol i tada i sada vladajućih socijalista Ivica Dačić. Izazivanje ovakvih i sličnih slika u velikom broju na društvenim mrežama, praćenim bilo ruganjem, odobravanjem ili ljutnjom jeste odjek uspešnog poteza u jednoj kampanji. Politika se danas svuda svodi na kampanje sa one strane ivice i prihvaćenih granica, ali šta god da osmišljavaju međunarodno stručnjaci, u Srbiji se mora otići i korak dalje.

Korak dalje je preduzeo Vučićev štab – time što najavljeni veliki miting opozicionog Saveza ispred parlamenta u Beogradu ne tretira poluignorantski kao slična antivladina okupljanja 2016. i 2017. na istom mestu, već situaciju predstavlja Merkelavo krajnje kritičnu.

^{foto: Tobias Kleinschmidt, Angela Merkel}

Okolnosti jesu drastično promenjene – iza okupljanja prvi put u Vučićevom mandatu stoji organizovana opozicija, a ne neodređeni građanski pokreti. Opozicija vodi jaku kampanju koja vešto osmišljava Dragan Đilas, i prvi put posle 2012. i dolaska naprednjaka na vlast, ima u svojim redovima lice, sa kojima se razočarani birači SNS mogu poistovetiti – konzervativnog i desnog Boška Obradovića. Opoziciona okupljanja traju mesecima, u ritmu koji ne pokazuje rast, ali i ne pada i koji građanski pokreti moraju da prate, ako žele da zadrže taj karakter. Sve to znači, da jedna određena masa nezadovoljnih građana postoji i da je rešena da se ne raziđe bez nekog rezultata.

^{Foto: BETA}

Ali, svejedno, glavni razlog Vučićeve obrnute strategije Petog oktobra, nije da ponovo proživi to vreme kao pobednik i da potuče Đilasa i Obradovića sada, da ne bi morao to ponovo da radi za parlamentarne izbore 2020.

Ono što suštinski razlikuje sadašnjost i 2000. godinu jeste spoljnopolitički okvir. Zbog tog okvira ono što Vučić sada bude uspeo da uradi sa opozicijom i njenim protestima, jeste proba šta će da uradi sa rešenjem za Kosovo. Njegova vlast je na probi – da li će ostati neophodan partner najjačim državama EU, ili će im biti partner u svojstvu protivnika. Moguće u svojstvu neophodnog protivnika, taj “detalj” se neće znati možda čak do sledećeg proleća, dok novi sastav Evropske komisije ne uđe u mandat. Pod uslovom naravno, da se i tu ne dogode neka odlaganja. Ništa više nije nemoguće – kako smo videli na primeru (ne)izlaska Britanije iz Unije.

U tom smislu, Vučić sada uvežbava kosovski rasplet, tačnije rešenje za građanske nemire u slučaju tog raspleta. Ma šta o Zoranu Zaevu, makedonskom premijeru govorio i mislio, Vučiću je potrebna ista takva pozicija, ako će potpisivati neki sporazum sa Prištinom i Albancima. I zato, se čini, da njegovi poslanici gotovo da žele da opozicioni demonstranti predvođeni Boškom Obradovićem ulete u Skupštinu, kao što se to dogodilo u maju 2017. kada je napadnut Zaev.

Takođe, ma koliko govorio da ne očekuje mnogo od susreta u Berlinu 29. aprila, na kome će biti i nemačka kancelarka Angela Merkel i francuski predsednik Emaunel Makron, Vučiću je upravo to bilo potrebno. Jasno je da je nekoliko nemačkih delegacija boravilo u Beogradu i Prištini, a i Tirani, u pripremi ovog susreta. Kao što jasno i da je ovaj susret potreban Merkelovoj i Makronu zbog izbora za Evropski parlament 23. do 26. maja. Oni sa Vučićem, Hašimom Tačijem i Edijem Ramom ulaze u vrhunac kampanje, slično kao što je Vladimir Putin počeo svoju predsedničku u decembru 2017. posetom predsednika Srbije.

Događaj u Berlinu predstavljaće poruku biračima u EU da će se Unija održati, da se posrednička misija Brisela nastavlja, da je moguće da Vučić i Tači potpišu sporazum uskoro. U samoj pripremi je izvesno, bilo međusobnog uslovljavanja, čiji je pokazatelj naprasna odluka Hašima Tačija da opštinske izbore na severu Kosova raspiše za 19. maj.

U svetlu tih datuma, sama opozicija se zgodno namestila za 13. april sa svojim skupom – dajući Vučiću mogućnost da uguši moguće nemire i da pohapsi neke demonstrante, na lakši način. Lakši, jer taj skup nije neposredno povezan sa nekim obrtom u vezi Kosova, tako da izgleda da je test držanja kontrole nad situacijom sada manje komplikovan.

Istina, opozicija čini značajan napor da uključi kosovsku temu u proteste, kao što je u Savezu za Srbiju, najavljen i bojkot Tačijevih izbora. Međutim, u ovom trenutku ne postoji određena tačka sa koje se Vučićeva kosovska politika može dovesti u pitanje – tako da je zvanični zahtev protesta samo da se objavi šta je plan Beograda.

Tu je tačnu procenu situacije dao je mladi Marko Jakšić, odbornik opozicije sa Kosova, rekavši da je na Kosovu i 2004. sve izgledalo mirno, pa je izbio martovski pogrom, kao i 2011. pa su zapaljeni Brnjak i Jarinje. Isto bi se međutim reklo i za 2000. godinu. Ni tada zaista nije izgledalo da će Slobodan Milošević pasti s vlasti, i svako ko tvrdi da je to pouzdano znao, učitava naknadnu pamet. Nije u tom trenutku postojalo ni iskustvo sa kojim bi se situacija mogla uporediti - jeste 1999. pod Miloševićem bio rat, ali ratovi su bili i 1995. pa on 1996. nije pao uprkos protestima na ulici. Mera nemira dakle, ne mora da bude i mera promene.