Da li se Sjedinjene države spremaju za novi rat? Odnos američke administracije prema Iranu na to ukazuje.

Američki predsednik Donald Tramp je izabran sa etiketom izolacioniste, kao političar koji je kritikovao fijasko američke intervencije u Iraku i koji je obećao da će se prvo pozabaviti sopstvenim dvorištem. Dve godine kasnije izgleda spreman da nastavi dugu i krvavu istoriju američkih intervencija.

U američkoj administraciji je gotovo kliše da je Iran najveća pretnja svetskom miru. Teheran je na meti Vašingtona još od 1953. godine, kada su SAD i Britanija organizovale vojni udar kako bi svrgnule parlamentarnu vladu i uspostavile diktaturu šaha.

Nastojanja da promene režim u Teheranu nastavili su nakon 1979. godine, posle revolucije koja je zbacila šaha i uspostavila islamsku republiku, događaj čija je 40 godišnjica proslavljena u Iranu prošle nedelje.

SAD, koje su okrenute savezu sa Izraelom i sunitskim zemljama, Iran vide kao pretnju za Bliski istok, mnogo više nego Saudijsku arabiju, čiji verski fanatizam je iznedrio ekstremističke pokrete poput Al Kaide i Islamske države.

Pomak ka smirivanju tenzija sa Iranom napravljen je 2015. godine, kada je nakon dugih i teških pregovora potpisan sporazum o iranskom nuklearnom programu između Teherana i Rusije, SAD, Kine, Velike Britanije, Francuske i Nemačke.

Tramp je u maju povukao SAD iz sporazuma tvrdeći da on ne može da spreči Iran da dođe do nuklearnog oružja. Irancima je ponovo uveo najstrože sankcije i zapretio zemljama koje im budu pomagale da će da budu na udaru.

Nuklearni program nije jedini izgovor  SAD – to je i „nestabilnosti koju Iran podstiče mimo svog nuklearnog programa” kako se za vreme prethodne administracije Baraka Obame izrazila američka ambasadorka u UN, Samanta Pauer. 

Za novu vojnu avanturu potrebni su im saveznici, kao što je to bio slučaj sa Irakom, koji su napali pod izgovorom da Sadam Husein ima oružje za masovno uništenje. To se ispostavilo kao laž, ali za to niko nije odgovarao.

Rezultat ove intervencije su stotine hiljada ubijenih i milioni izbeglica uz ogromno razaranje i raspirivanje sektaškog sukoba koji je podeliio region i doprineo  širenju ekstremističke ideologije koja je našla svoj izraz u organizaciji Islamska država.

U osvajanju Iraka ih je pratilo 48 država, koje su SAD okupile u „Koaliciju voljnih”, kako su nazvale zemlje koje su ih podržale. U Evropi se ovoj koaliciji nisu priključile Francuska i Nemačka, ali jesu skoro sve zemlje  istočne i jugo-istočne Evrope – Poljska, baltičke zemlje, Bugarska, Češka, Mađarska, Albanija, Bosna i Hercegovina, Rumunija, Slovačka…

Američka administracija sada okuplja koaliciju za obračun sa Iranom.

Sa tom namerom su njeni predstavnici osmislili dvodnevnu konferenciju u Varšavi 13. i 14. februara na kojoj je učestvovalo šezdesetak zemalja.

Ideja je potekla od savetnika za nacionalnu bezednost Džona Boltona i državnog sekretara Majka Pompea, najbližih saradnika Donalda Trampa nakon čistki koje je sproveo u sopstvenim redovima.

Bolton je bio deo ekipe oko Dika Čejnija, Bušovog potpredsednika, koja je pokrenula rat protiv Iraka 2003. godine. Jedini je među njima koji se danas nalazi na jednoj od ključnih funkcija u Trampovoj administraciji.

Njegova ideja je bila da se konferencija u Varšavi nedvosmisleno bavi Iranom, ali su zapadni saveznici upozorili da bi tako razlike koje imaju sa američkom administracijom bile još vidljivije, zbog čega je nazvana neutralno „konferencija o miru i bezbednosti na Bliskom istoku”.

Pompeo je, međutim, bio nedvosmislen. „Ne možemo da postignemo mir i stabilnost na Bliskom istoku bez sukoba sa Iranom.  To jednostavno nije moguće”, izjavio je na konferenciji.

Američki državni sekretar se nije ustezao da ponovi Bušovu retoriku iz vremena invazije Iraka izražavajući želju da ujedini učesnike konferencije u „snagu dobra” naspram „iranske pretnje”. Podržao ga je izraelski premijer Benjamina Netanjahu, glavni saveznik Vašingtona u regionu, koji je inicijativu u Varšavi nazvao „istorijskom”. Ovaj skup bi tako moga da se nazove po sastavu učesnika,

među kojima su bili glavni protivnici Irana, sa Saudijskom Arabijom i Izraelom na čelu. Na večeri u kraljevskom dvorcu u Varšavi Netanjahu je sedeo za istim stolom sa visokim predstavnicima Saudijske Arabije, Ujedinjenih arapskih emirata i Bahreina – zemljama sa kojima Izrael nema diplomatske odnose ali sa kojima deli istu netrpeljivost prema Iranu.

Poljski premijer Mateuš Moravjecki je na kraju skupa najavio pokretanje „Varšavskog procesa” koji bi trebalo da ovu ideju sprovede u delo.

Stisak ruke Moravjeckog i Pompea svedoči o paktu koji produbljuje podele unutar Evropske unije kada je reč o podršci novoj američkoj inicijativi za rat.

Iran je jedan od glavnih uzroka tenzija između Bele kuće i zapadno-evropskih saveznika. Naročito im nije po volji američka pretnja stranim preduzećima koja posluju sa Iranom, jer su nakon postizanja sporazuma 2015. i ukidanja sankcija u ovu zemlju pohrlila velika evropska preduzeća. Zato su ključne evropske zemlje u sporazumu, Francuska, Nemačka i Velika Britanija, na skup u Varšavi poslale niže predstavnike. Šef britanske diplomatije se izgubio odmah posle otvaranja izgovarajući se Bregzitom, dok se Federika Mogerini, šef evropske diplomatije, nije ni pojavila.

Stara podela na istočnu i zapadnu Evropu se ponovo jasno videla u Varšavi. Među zemljama u istočnoj Evropi iz bivše sovjetske orbite Poljska je najvažnija saveznica. Poljski predsednik Anžej Duda ponudio je Trampu da se u njegovoj zemlji izgradi stalna američka vojna baza koja bi se zvala „Fort Tramp”.

Trampova administracija se nada da će joj poći  za rukom da okupi koaliciju koja će da sruši režim u Teheranu za koji procenjuje da je dovoljno uzdrman da neće imati mnogo posla.

Francuska i Nemačka su protiv, ne zato što su na strani Irana, već zato što smatraju da spoljni pritisci, naročito ako dolaze od Amerikanaca, idu u prilog tvrdom krilu režima i da neće postići cilj.

Iskustvo sa Boltonovim istomišljenicima iz 2003. godine u ovome igra veliku ulogu.