Na dugačku listu sankcija koje su Sjedinjene Američke Države uvele Rusiji, nadovezale su se nove sankcije Evropske unije koje se odnose na ličnosti bliske ruskom predsedniku Vladimiru Putinu. Sergej Lavrov je prvi reagovao dok još nisu bili poznati detalji evropskih sankcija Moskvi. „Ako Evropa ne poštuje Rusiju, Moskva će da prekine dijalog s njom“, rekao je šef ruske diplomatije. Evropska unija je ubrzo potom objavila da uvodi sankcije kao odgovor na pokušaj trovanja ruskog opozicionara Alekseja Navaljnog.

„Trovanje Alekseja Navaljnog ne bi bilo moguće bez odobrenja (Putinove) administracije“, stoji u saopštenju 27-orice. Sankcije se odnose na sedam osoba iz državnog vrha koje više ne mogu da dobiju vize za zemlje Evropske unije i čija sredstva su zamrznuta. Istoga dana Evropska unija je sankcionisala i Jevgenija Prigožina, poznatog kao „Putinov šef“, zbog ruske uloge u Libiji. Rusija i Turska su novi spoljni igrači koji su se umešali u građanski rat koji traje u Libiji od 2014. godine, nakon vojne intervencije Zapada 2011. godine koja je zemlju uvela u haos.

Sankcije Moskvi su donete u rekordnom roku nakon što su nemačka, francuska i švedska laboratorija, kao i Organizacija za zabranu hemijskog naoružanja utvrdile da se radi o novičoku, nervnom otrovu koji je razvijen u Sovjetskom savezu za vreme hladnog rata. Moskva kaže da joj nisu dostavljeni nalazi i odbacuje svaku umešanost u trovanje Navaljnog, glavnog Putinovog protivnika.

Ograničene sankcije Moskvi su politički gest Evropske unije koji je Moskva tako i protumačila. „Savet Evropske unije ovom odlukom podriva odnose sa našom zemljom“, rekao je portparol Kremlja, Dmitrij Peskov i najavio da će odgovor Moskve „biti u skladu sa interesima Rusije“.

Kraj istorije nije blizu

Različit je pogled na Rusiju iz Varšave, Atine ili Pariza, ali ovaj put su delovali jedinstveno. To je cilj koji su Pariz i Berlin zadali: da ostvare zajedničku spoljnu politiku na nivou Evropske unije. Iako ima šefa diplomatije od 1997. godine, Evropska unija nema zajedničku spoljnu politiku jer se zemlje vode prema nacionalnim interesima. Kada su Sjedinjene Američke Države krenule u napad na Irak, 2003. godine, neke evropske zemlje su se pridružile koaliciji koju je okupila, a neke su odbile da u njoj učestvuju. Od 27 članica 21 je u NATO-u. Nemačka ima snažne trgovinske veze sa Kinom i velike ekonomske interese i projekte sa Rusijom, poput gasovoda Severni tok 2, koji je na udaru američkih sankcija. Bivše sovjetske republike u Evropskoj uniji, poput baltičkih zemalja, imaju razvijene vojne i političke odnose sa Sjedinjenim Američkim Državama, na šta Pariz ne gleda uvek blagonaklono. Neke zemlje zameraju Francuskoj da je oštra prema Turskoj, a blaga prema Rusiji. Ali svi se slažu da moraju da nastupaju zajedno.

Globalne krize, od ekonomskog kraha 2008. godine do najnovije zdravstvene krize, uzdrmale su sistem međunarodnih odnosa i odnos snaga koji je postojao u periodu nakon okončanja hladnog rata, u kome je Vašington igrao ulogu svetskog policajca, a ostali su imali izbor da se svrstaju ili ostanu van dominantnog bloka. U međuvremenu je Kina postala ekonomska velesila i uzdigla se do glavnog takmaca SAD. Evropska unija, suočena sa unutrašnjim problemima i neharmoničnim funkcionisanjem, koje je kulminiralo izlaskom Velike Britanije iz unije, izgubila je privlačnost koju je nekad imala za ostatak sveta. Sjedinjene Američke Države su okrenule leđa evropskim saveznicima, a Rusija i Turska su u potrazi za sopstvenim mestom u novom rasporedu snaga na međunarodnoj sceni. NATO više nije savez koji govori istim glasom, što je francuski predsednik Emanuel Makron sažeo u konstataciji da je „klinički mrtav“, zbog čega su mu mnogi u Evropi zamerili. Evropske zemlje su shvatile da ne mogu da se oslone na tradicionalnog saveznika, Sjedinjene Američke Države i da moraju da deluju samostalno ako misle da opstanu u svetu u kome se produbljuju antagonizmi, a samim tim i mogućnost novih sukoba. Kako je samo omašio američki politolog Fransis Fukujama, omiljeni američki intelektualac u srpskim medijima, kada je sredinom 90-ih prognozirao „kraj istorije“.

^{Foto: www.nbcnews.com}

Cena slobode

Preduslov zajedničkog delovanja na nivou Evropske unije je usaglašavanje pozicija Francuske i Nemačke, što Pariz i Berlin vide i kao uslov opstanka zajednice 27 zemalja. Ovu samostalnu poziciju sada žele da pokažu kada je reč o odnosima sa zemljama iz najbližeg okruženja, Rusijom i Turskom, jer je to od njihovog životnog interesa. To su okolnosti u kojima su u rekordnom roku izglasane ograničene sankcije Rusiji, kao i sankcije Belorusiji Viktora Lukašenka i zajednički osuđena Turska zbog incidenata u istočnom Mediteranu, gde turske brodove koji ulaze u grčke teritorijalne vode presreće grčka mornarica.

U slučaju Rusije Evropska unija, pre svega Pariz i Berlin, ima pragmatičan pristup, zasnovan na realpolitici, odnosno odmeravanju snaga i interesa. Nemačka nije odustala od Severnog toka 2, kao ni druge zemlje kroz koje prolazi gasovod iz Rusije, uprkos pritisku Vašingtona ali i nekih evropskih zemalja, pa i opozicije unutar zemlje, koji se samo povećao sa aferom Navaljni. Situacija je mnogo ozbiljnija sa Turskom, gde se njene provokacije u Egejskom moru doživljavaju kao atak na celu Evropsku uniju.

Ova samostalna pozicija Evropske unije ima cenu, što se najbolje vidi u odnosima sa Sjedinjenim Američkim Državama, ali i sa Kinom.

SAD su sa pozicije izolacionizma koju je najavio Tramp izbornim sloganom „Amerika na prvom mestu“ prešle na unilateralne poteze koji direktno ugrožavaju Evropljane. Trampova administracija je prošle godine uvela sankcija na dugačku listu proizvoda iz Evropske unije (od aviona, francuskih i španskih vina, škotskog viskija, maslinovog ulja i nemačkih mašina) zbog toga što je Evropska unija pokušala da zaštiti svoja preduzeća, poput proizvođača aviona Erbusa, od američkog konkurenta Boinga. Vašington je pretio sankcijama i zbog Severnog toka 2, kao i zbog sporazuma o nuklearnom naoružanju sa Iranom, koji je Barak Obama potpisao sa evropskim saveznicima, a Tramp poništio. Evropljani su rekli da će da uzvrate, ali su se ipak odlučili za pregovore, koji su se ubrzo pretvorili u dijalog gluvih. Pariz je sredinom oktobra poručio da je za uvođenje sankcija na američke proizvode, na šta je Tramp odgovorio da će još više da poveća takse na evropske proizvode ukoliko Brisel to sprovede u delo.

Zbijanje redova

Za američkog predsednika sankcije su glavno oružje spoljne politike. Iako važi za američkog predsednika koji je na vlast došao uz malu pomoć ruskih prijatelja, američke sankcije Rusiji su samo osnažile proteklih godina. Putin je izjavio da je za vreme Trampa „46 puta doneta odluka da se obnove ili prošire postojeće sankcije“, što sprečava saradnju dve zemlje. „Problem sa Rusima je što tamo više nemamo šta da sankcionišemo. Uveli smo sankcije protiv 300 organizacija i oligarha u Rusiji, protiv svih preduzeća za energetiku…Tražimo gde još da izrazimo naše nezadovoljstvo, ali to je teško zbog globalne prirode postojećih sankcija“, izjavio je Trampov savetnik za nacionalnu bezbednost, Robert O’Brajan, na nedavnom skupu koji je organizovao Institut Aspen, američki tink-tenk.

Evropljani preispituju i svoje odnose sa Kinom, koji su iznova problematizovani u vreme prvog talasa pandemije virusa korona, kada je postalo jasno da Peking koristi prednost u proizvodnji maski i drugog sanitarnog materijala kao diplomatsko oružje. Kina je pomoć davala „po zaslugama“, zemljama koje je označila kao „prijatelje Kine“, postavljajući zdravstvene potrebe na teren međunarodnih odnosa. Evropljani su se trgli i počeli da razmišljaju o tome kako da vrate proizvodnju koja je decenijama izmeštana u Kinu, zbog jeftine radne snage i manjih troškova. Iako nastavljaju da trguju sa Kinom, Evropljani u njoj vide „strateškog rivala“, kako se izjasnila predsednica Evropske komisije, Ursula fon der Lajen, u obraćanju Evropskom parlamentu sredinom septembra. O sankcijama nije bilo reči ali je jasno da je zdravstvena kriza produbila uverenje Evropljana da su Kinezi opasniji nego što se mislilo. Predstava Evropljana o Kini je znatno gora nego ranije. Kina, koja vodi trgovinski rat sa SAD, oprezna je prema Evropskoj uniji, gde razvija ekonomske veze sa članicama na istoku i jugu kontinenta i ima značajnu trgovinsku razmenu sa Nemačkom. Ovi odnosi su joj naročito važni od kada su SAD pre dve godine nametnule porez na različite kineske proizvode iz uvoza. Evropljani i SAD i Kinu sve više posmatraju kao predatore, što je razlog da zbiju redove.