Predsednik Srbije i lider naprednjaka Aleksandar Vučić ponovo je pokazao da je mastor da priredi iznenađenje ovdašnjoj javnosti objavivši pre nekoliko dana nakon sednice Predsedništva SNS da će predsednik Socijalističke partije Ivica Dačić čelnu poziciju u Ministarstvu spoljnih poslova zameniti „foteljom“ predsednika Narodne skupštine, u kojoj je dosad sedela Maja Gojković (viđena za ministarku kulture).  Takav potez iznenadio je ne samo vrsne poznavaoce političke scene, već i predstavnike diplomatskih krugova koji su u prethodna dva meseca  tvrdili da će Dačić ostati na funkciji i nakon što (konačno) bude formirana Vlada nove-stare premijerke Ane Brnabić. Spekuliše se da su i funkcioneri socijalista bili maltene spremni da „stave ruku u vatru“ da će njihov šef i dalje biti na radnom mestu u Nemanjinoj 11.

Da će „podela karata“ možda biti drugačija moglo se nazreti kada je Vučić, „mastermind“ sastavljanja i novog saziva izvršne vlasti, odlučio da izostavi Dačića sa spiska putnika na sastanak sa kosovskim premijerom Avdulahom Hotijem u Beloj kući, čiji domaćin je bio izaslanik predsednika SAD Donalda Trampa za dijalog Beograda i Prištine, Ričard Grenel, a na kojem se pojavio i Tramp lično. Tom prilikom je, kao što je dobro poznato, potpisan sporazum o normalizaciji ekonomskih odnosa Beograda i Prištine, a delegacija Beograda predvođena predsednikom države obavezala se da će ispuniti Trampovu želju da ambasada Srbije bude premeštena iz Tel Aviva u Jerusalim, kao i na ono što se birokratski naziva „energetska diversifikacija“, odnosno na smanjenje energetske zavisnosti od Rusa. Istovremeno, postignut je „džentlmenski dogovor“ da Beograd na godinu dana obustavi lobiranje na svetskoj sceni za povlačenje priznanja Kosova, a Priština da u istom periodu ne pokušava da se učlani u međunarodne organizacije. Umesto da, u skladu sa funkcijom bude gost u Beloj kući, Dačić je takav događaj propratio gostujući u specijalnoj emisiji na Radio-televiziji Srbija, i, očekivano, hvalio je dostignuća susreta. U takvim trenucima delovao je smireno, ali mu je verovatno zastala knedla u grlu, budući da je upravo on s neskrivenim ponosom u proteklih godinu i po izveštavao javnost koliko je država povuklo priznanje Kosova. Sigurno mu nije bilo po volji ni da čuje da će uticajna država Izrael uspostaviti diplomatske veze sa Prištinom, niti pominjanje "energetske diversifikacije" jer nikada nije krio da su mu Rusi srcu bliski. 

UPADLJIVO ODSUSTVO I OTROVNE STRELICE

Šef diplomatije nije se našao ni među zvanicama na večeri priređenoj na brodu „Jahting klub Kej“ u Beogradu, koju je Aleksandar Vučić priredio krajem septembra, za delegaciju predvođenu Grenelom, a čiji je deo bio i Adam Boler, izvršni direktor američke Razvojne finansijske korporacije (DFC). Baš kao u slučaju  sastanka u Beloj kući, Dačić se u to vreme našao u studiju RTS-a, komentarišući značaj posete Amerikanaca. Kako tvrde izvori Demostata, ni posle emisije se nije pridružio Vučiću i njegovim visokim gostima. Upadljivo odsustvo Ivice Dačića na navedenim događajima bilo je praćeno podjednako upadljivim prisustvom doskorašnjeg šefa vladine Kancelarije za KiM Marka Đurića, što je podstaklo spekulacije da će on zameniti lidera socijalista na čelu Ministarstva spoljnih poslova, ali se ubrzo ispostavilo da to nije tačno, iako Đurić jeste dobio „unosno mesto“ – ambasadora Srbije u Vašingtonu.

Do famozne objave Aleksandra Vučića da će Dačić postati šef parlamenta prorežimski tabloidi, po već ustaljenoj postizbornoj tradiciji, slali su „otrovne strelice“ na račun predsednika socijalista, ali su utihnuli kada je predsednik Srbije potvrdio da je SPS i dalje poželjan partner naprednjaka, što je, takođe, već viđeno. Obični građani i "stručna javnost" uglavnom su Dačićevu najnoviju funkciju protumačili kao njegovu degradaciju. Pojavile i šaljive foto-montaže na društvenim mrežama na kojima je on prikazan kako za skupštinskom govornicom peva numeru Bijelog dugmeta „Pristao sam biću sve što hoće“, kao jasnu aluziju da je  potpuno potčinjen volji lidera naprednjaka, a pokrenuta su i satirična nagađanja da će Dačić, koji je bio ministar policije, premijer, pa šef diplomatije posle „šefovanja“ u Skupštini postati „kuvar u skupštinskom restoranu“.

^{Aleksandar Vučić/Foto: Printscreen Tanjug}

Prema jednoj od teorija, Dačić se „selidbom“ u Narodnu skupštinu žrtvovao, kako bi sačuvao stranačkog kolegu Branka Ružića na ministarskoj funkciji. Zagovornici takve tvrdnje kažu da je bilo od početka jasno da Vučić ne želi da prepusti socijalistima više od dva ministarska mesta, pa je šef socijalista, „zarad mira u  stranci“ prepustio Ružiću da ostane u Vladi, pored socijaliste Aleksandra Antića. O rivalstvu Ružića i Dačića već dugo se „ispredaju“ čaršijske priče, koje su kulminirale pre nekoliko godina, kada se spekulisalo da Ružić želi da „otme“ kormilo SPS-a Dačiću. Da li će Branko Ružić ostati zaista u Nemanjinoj 11, i da li će i dalje voditi Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave, ili će mu biti dodeljen neki drugi resor, ostaje da se vidi, jer će konačna odluka o kandidatima za ministre biti doneta u nedelju 25. oktobra, kada se ponovo sastaje Predsedništvo naprednjaka. 

PIROVA POBEDA I PREDSEDNIČKA TRKA

Strogo formalno gledano, Ivica Dačić ne greši kada kaže da mu je pozicija predsednika Narodne skupštine najviša funkcija koju je dosad obavljao. U  parlamentarnim demokratijama dobijanje takvog resora smatra se nagradom i priznanjem za „minuli rad“, jer se radi o najvišem zakonodavnom domu. Ali, ono što Dačiću u očima javnosti (naročito analitičara) sreću kvari, jeste činjenica da su i Vlada i Skupština u aktuelnoj konstelaciji snaga u Srbiji umnogome podređeni Aleksandru Vučiću, uprkos zvaničnoj podeli na tri „grane“ vlasti. Odugovlačeći sa izborom novih državnih funkcionera od junskih izbora predsednik Srbije kao da je želeo da pokaže da država može da funkcioniše i bez parlamenta. Istovremeno, Vučiću je pošlo za rukom da skrati mandat i dolazećoj, koncentracionoj Vladi, i aktuelnom sazivu Skupštine u kojem praktično ni nema opozicije, što čini parlament problematičnim u očima Evropske unije. Dačić će, gledano kroz takvu prizmu, ostati upamćen kao jedan od retkih predsednika parlamenata u Evropi „lišenih“ opozicije. Stoga, ubedljiva pobeda naprednjaka na izborima može se nazvati i Pirovom, čega je svestan i sam Vučić, pa je odlučio da krajnji rok za vanredne parlamentarne izbore bude 3. april 2022,  kada će građani verovatno glasati i za šefa države. Izvori Demostata napominju da se takvom najavom ne isključuje mogućnost da se glasanje i za novi saziv parlamenta i za predsednika države organizuje „već za godinu dana“, odnosno na jesen 2021.

U diplomatskim krugovima se može čuti  teorija da je upravo predstojeća „trka“ za predsednika Srbije motivisala Aleksandra Vučića da poveri mesto šefa parlamenta Ivici Dačiću. Vučić, tvrdi se, svim srcem priželjkuje da dobije još jedan mandat na toj funkciji, zbog čega mu je potreban Dačić kao saveznik, a ozbiljno računa i na podršku lidera Srpskog patriotskog saveza Aleksandra Šapića. Ali, imajući u vidu već pomenutu reputaciju Vućića kao „majstora iznenađenja“, ne isključuje se ni mogućnost da on odluči da se iz predsedničke fotelje premesti u premijersku (u kojoj je već udobno sedeo),  što bi značilo da Dačić  dobije status vršioca dužnosti predsednika Srbije. Time bi postao drugi socijalista na mestu v.d. šefa države - nakon Slavice Đukić Dejanović, koja je odlukom Borisa Tadića da na proleće 2012. budu raspisani i vanredni predsednički izbori, uz parlamentarne (Tadićeva životna greška, smatraju mnogi), sa mesta predsednice parlamenta po automatizmu postala v.d. predsednica države. Takav potez Vučića, naglašavaju izvori Demostata, ne bi trebalo doživeti kao „čin milosrđa“ prema Dačiću, već kao „uvaljivanje vrućeg krompira“. Šanse da se taj scenario obistini („ko bi reko čuda da se dese“, glase stihovi „Miljacke“, koju Dačić voli da zapeva) uvećale bi se, prema mišljenju, diplomata, ukoliko Beograd bude stavljao potpis na sporazum sa Prištinom, naročito na priznanje Kosova,  jer bi aktuelni predsednik Srbije sve učinio da izbegne da se njegovo ime nađe na papiru koji će mu doneti i negativne poene u biračkom telu, već bi radije „prepustio“ Ivici Dačiću da bude potpisnik.

^{Tramp i Bajden (Debata) Foto: Printscreen Radio Slobodna Evropa}

Veruje se, takođe, da će epilog kosovske drame i rasplet situacije na političkoj sceni Srbije u velikoj meri zavisiti od ishoda predstojećih predsedničkih izbora u SAD. „Jedna će se pesma u Srbiji pevati ako pobedi dosadašnji predsednik, republikanac Tramp, a druga ukoliko novi predsednik postane demokrata Džozef Bajden“, napominju predstavnici diplomatskih krugova. Kako ukazuju naši sagovornici, ne očekuje se da će Srbija „preko noći“ odustati od politike balansiranja između Rusije i Zapada, i ukinuti načelo vojne neutralnosti, ali se smatra da će u slučaju da Tramp ostane „stanar Bele kuće“ Beograd pokušati da se dodatno približi Vašingtonu, odnosno udalji od Rusije, koja, tvrdi se, „postojano gubi uticaj u ovom regionu“. „Pobeda Trampa bila bi povoljna za rešavanje srpskog pitanja na Balkanu jer se njegova administracija striktno ne drži načela da se ne mogu menjati granice, što predstavlja šansu da se pitanje Kosova ipak razreši podelom, za šta se zalažu srpske vlasti. S druge strane, ako Bajden bude predsednik kosovsko pitanje ponovo će preći u ruke EU, odnosno Nemačke, koja se protivi bilo kakvom razgraničenju“, objašnjavaju diplomate. 

Pobeda Džozefa Bajdena uticala bi i na tok naredne faze dijaloga vlasti i opozicije u Srbiji o unapređenju izbornih uslova, koja bi trebalo uskoro da započne, veruje se  ponovo uz posredovanje Evropskog parlamenta. Izvori Demostata su saglasni da je Vučić najavom da će biti osnovano Ministarstvo za ljudska prava, ravnopravnost polova i društveni dijalog, poručio  da je do izvesne mere spreman da pruži „maslinovu grančicu opoziciji“, kako bi što više opozicionih stranaka učestvovalo na narednim izborima, i time dalo međunarodni legimitet parlamentu koji bude izabran krajem 2021. ili početkom 2022. Diplomate ukazuju da bi Bajdenovo „useljenje“ u Belu kuću prinudilo predsednika Srbije da da još veće ustupke opoziciji, jer bi se administracija na čelu sa Džozefom Bajdenom „čvrsto usaglašavala“ i po tom pitanju sa Evropskom unijom, odnosno Nemačkom, koja insistira na većem stepenu demokratije. To insistiranje se može videti i na primeru „usporavanja“ puta Srbije ka EU, usled nezadovoljstva Berlina zbog nedovoljnog napretka Beograda u sprovođenju reformi, uključujući zadatke iz domena vladavine prava.