U drugi predsednički, Vučić je ušao, pokretanjem društvenog dijaloga o Kosovu, koji nije vodio ka iole nekakvoj političkoj saglasnosti o ovom pitanju.

Naprotiv, doveo je do proglašenja sukoba između Vučića kao predsednika i "lažne elite", odnosno predstavnika liberalne javnosti, čiji je preovlađujući stav da je Kosovo završena priča, da je to u punom kapacitetu međunarodno priznata država, te da Srbija samo treba da nađe način da to prihvati. Ne što bezbolnije, već naprotiv što traumatičnije moguće, jer je tako, iz tog ugla gledanja, sama zaslužila.

I Tadić je pred kraj drugog mandata 2011. ušao u sukob sa "lažnom elitom", samo zato što je za razliku od Vučića, nije karakterisao kao lažnu, niti je taj sukob bio vidljiv. Naprotiv, sa tom je elitom Tadić bio prisan i na "ti". Tako, da je na primer poznata politička aktivistkinja Vesna Pešić mogla na nekom skupu iznervirano da mu kaže i otprilike sledeću rečenicu "ako već hoćeš da budeš diktator, pa barem budi i vladaj tako, ali ti nećeš ni to".

Ono što je najveća sličnost jeste to što je uoči predsedničkih izbora izbila kriza na prelazima Brnjak i Jarinje između Srbije i severa Kosova.

Blokada puta kod mesta Brnjak i mesta Jarinje 2011. bila je mnogo jačeg intenziteta, izbila je zbog dogovora u Briselu da prelazi, kao carinski punktovi, uopšte budu uspostavljeni. Intervenisale su snage NATO, odnosno KFOR-a, koja su u oktobru te godine i uklonile barikade. Bilo je mnogo više Srba koji su protestovali, i mnogo više povređenih u suzbijanju demonstracija.

Koliko je Tadić kao predsednik kontrolisao situaciju, trebalo je da potvrdi i to što je tadašnji zvaničnik Ministarstva spoljnih poslova i pregovarač u Briselu, Borko Stefanović obilazio Srbe na barikadama i što su te fotografije objavljivane u medijima.

Međunarodna situacija po Tadića je bila nepovoljna - nemačka kancelarka Angela Merkel kao evropski konzervativac, nije mu kao deklarisanom socijaldemokrati bila nimalo naklonjena. Imao je jaku konzervativnu opoziciju i unutar zemlje koju su predvodili Tomislav Nikolić i Vučić. Svako Tadićevo rukovanje sa tadašnjim kosovskim premijerom Hašimom Tačijem (predsednica je bila Atifete Jahjaga) mediji u Srbiji su tumačili kao dokaz predsednikove slabosti i popuštanja.

Kod Vučića sada i spolja i unutra sve deluje povoljnije. Opozicija je slaba i razjedinjena, bez moći da izvede demonstrante na ulicu, i bez smisla i strpljenja za nastup na spoljnopolitičkom planu, budući da je žurno odbacila predlog Evropskog parlamenta o popravljanju izbornih uslova.

Usmerena je na izbore za grad Beograd ili na zelene, ekološke teme, dok prostor za predsedničke izbore ostavlja zasad praznim, i čineći ga zgodnim za nekog nepolitičkog kandidata (glumca ili zabavljača).

Boris Tadić će se izvesno ponovo kandidovati za predsednika, posebno ukoliko na izborima u Nemačkoj pobedu odnesu socijaldemokrate i Olaf Šolc postane kancelar koji će naslediti Merkelovu. Ta će kandidatura biti nastojanje da se prati talas povratka i socijaldemokrate Zorana Milanovića u Hrvatskoj na najvišu funkciju - predsedničku.

Za razliku od Tadića 2011. koji je više pokazivao da ima kontrolu, dok je bilo upitno koliko je stvarno ima, smatra se da Vučić 2021. u potpunosti kontroliše zbivanja na prelazima Brnjak i Jarinje, i to neposredno preko organizatora iz Srpske liste, ogranka Vučićeve SNS.

Sam protest na prelazima je mnogo blaži, snage NATO, odnosno KFOR-a, koje pozivaju na smirivanje, nisu od početka u prvom planu, nego albanski specijalci iz jedinice Rosu, To sa druge strane podiže očekivanje većinskog javnog mnjenja Srbije, da jak lider u takvoj situaciji mora da povuče neki jak potez.

NATO je u vreme Tadića bio u punoj snazi, dok je sada, posle povlačenja iz Avganistana, u prestrojavanju. Očekuje se na proleće 2022. na samitu u Madridu i izbor novog generalnog sekretara umesto Jensa Stoltenberga, kome mandat ističe sledećeg septembra. Portal Politiko piše da se traga za ženom iz Istočne Evrope koja bi mogla postati novi generalni sekretar Alijanse, te da bi to mogla biti i bivša hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović. Treba li podsećati ista ona, koju je Vučić na mostu dočekivao sa velikim buketom cveća, tokom uzajamnih državnih poseta.

Može se tvrditi i da je sadašnja kriza na Jarinju i Brnjaku poslednja Vučićeva "dobra usluga" Angeli Merkel pre njenog silaska sa vlasti i neposredno uoči održavanja nemačkih izbora. Merkelova se povlači iz zdravstvenih razloga, a ne iz političkih, u šta smo se mogli uveriti i tokom njene oproštajne posete Beogradu. Za nemačku kancelarku bila je postavljena stolica dok su intonirane himne ispred Palate Srbija, što jedino može biti u vezi sa drhtavicom i slabošću koje je imala i pred očima javnosti 2019, i što je prethodilo njenoj najavi povlačenja iz politike.

Dobra usluga zato što kriza na prelazima, može pomoći aktuelnom premijeru Kosova Aljbinu Kurtiju, da pojača svoj rezultat na predstojećim lokalnim izborima 17. oktobra i zaokruži vlast, na sličan način kao što je to Vučić uradio 2016. Predsednica Kosova Vjosa Osmani nastupa praktično kao članica Kurtijeve stranke Samoopredeljenje.

U situaciji lošeg upravljanja korona pandemijom, a i uz druge čionioce, kao što je suđenje bivšim vođama Oslobodilačke vojske Kosova u Hagu za ratne zločine, način da Kurtijevi kanidati bolje prođu na izborima, jeste svakako zaoštravanje sa Srbijom.

Smatra se da Kurtija podupire Nemačka, kojoj odgovara njegovo izričito protivljenje svakom rešenju koje znači autonomiju severa, u vidu uspostavljanja Zajednice srpskih opština ili drugačije, koje bi vodilo podeli Kosova, jer bi ta podela mogla biti uvod za podelu BiH kroz otcepljenje Republike Srpske.

^{Autorka je novinarka i Danasa}