Još koliko prošlog leta činilo se da je taj kapacitet potpuno i brutalno isceđen. Izgledalo je da predsedniku Srbije i Srpske napredne stranke ostaje samo da hoda zadatim briselskim stazama po pitanju Kosova. I da se uzda u medijsku mašineriju svoje vlasti da će to biti bezbedan hod koji će mu omogućiti pun mandat. I to, ako ga opozicija ne zaljulja na vanrednim izborima.

Ali, Vučić je, ne zna se tačno u kom trenutku, odlučio da igra radikalno. Polazeći od slabosti drugih, latio se pokušaja da isrpažnjeni kapacitet napuni novim srpskim političkim identitetom. Osnovni uslov za to je da ima nešto što može da se doživi kao veliki preokret. I to kao veliki preokret u dugom jugoslovenskom procesu - procesu od koga se napajaju druge novonastale države. Taj novi srpski politički identitet biće skrojen na tome da su Srbi jednom sklopili istorijski mir i dil i da nisu bili izazivači i nosioci krvavog sukoba. Ako bi dobio taj preokret, Vučić bi mogao da crpi novu priču – da je bliski saveznik Zapada, ušla Srbija formalno u NATO i Evropsku uniju, ili baš i ne.

Ali, da li će ga dobiti? Prvo, pitanje je ko će sve pristati na takav “paket”, kako je to nazvao visoko pozicionirani britanski zvaničnik u Beogradu. Jer, ne pregovara se tek o nekom briselskom dokumentu, već o širokom političkom paketu koji znači novo uvezivanje odnosa na Balkanu. Prema onome što dosad znamo, suština paketa je dogovor dva naroda, srpskog i albanskog koji bi utvrdili svoje međusobne granice. Ostalo su detalji u kojima mnogi interesi mogu biti povređeni. Od toga kako će to doživeti monasi “u četiri manastira” južno od Ibra, kako reče Ivica Dačić, do kako će “paket” prihvatiti Moskva i Peking.

Drugo, ko će biti najveći gubitnik? Čini se da je to Milo Đukanović, koji je iz jugoslovenskog raspada izašao kao najveći dobitnik. Đukanović je prvi primenio “novi identitet” kao metod osvajanja i zadržavanja na vlasti. Neki signali po njega uopšte nisu povoljni, ali se uklapaju u širu sliku “paketa”. Na primer, piše se o tome da će Đukanović morati elegantno da zauvek ode sa političke scene Crne Gore kad Podgorica završi pregovore sa Briselom, i to pre momenta njenog zvaničnog stupanja u EU. Ali, nije sa Đukanovićem problem u eleganciji i odlasku. Problem je što su dosad stupanja u EU, uzmimo hrvatski primer i Ivu Sanadera, bila obeležena i velikim suđenjima najvšim državnim zvaničnicima. E, sad, zamislimo teoretski u doglednoj budućnosti, da je Vučić postigao dogovor sa Albancima, da Srbiji Kosovo više nije prepreka za EU, ali ni za NATO. Šta bi bila prepreka da neka prosrpska stranka pobedi na izborima u Crnoj Gori i da se desi nezamislivo - da se protiv višedecenijskog predsednika pokrene neki istražni postupak?

Srbija kojoj više Kosovo i Albanci ne bi bili glavni politički proces, već pozicija prema Zapadu i prema Istoku, našla bi se u nekoj vrsti svoje obnovljene jugoslovenske uloge. Otud Vučić govori o unijama, carinskim i drugim, ali i kontroliše realan odnos snaga. Srpskim glasovima, ne treba izgubiti iz vida, održavaju se i vlada Andrije Plenkovića i Ramuša Haradinaja, kao što i Milorad Dodik dobija glasove zbog bliskosti sa Beogradom.

Ali veliko je pitanje da li će “paket” uspeti da zaživi i da li je novi srpski identitet moguće nametnuti iznutra bez velike i opasne krize? Prema svemu što dopire iz krugova bliskih Vučićevom štabu, on se u proceni rukovodio pitanjem šta je najgore što može Srbiju da snađe sa Zapada. I odgovor je uvek isti – ekonomske sankcije, stavljanja na crne liste i ukidanje vizne liberalizacije. Ovo poslednje je najgore, jer se ta mera najlakše može aktivirati i urušiti rejting SNS. Smatra se da su prave ekonomske sankcije nemoguće, jer se već isrcpljuju u merama prema Rusiji, a i drugim svetskim i evropskim problemima. Ovo jednostavno više nije 1992. godina.

Kad je reč o prihvatanju iznutra, Vučićeve naprednjake navodno nerviraju ideje bloka Dragana Đilasa, o bojkotu izbora ili referenduma o Kosovu. Na jednom od ta dva, moguće i na oba, moraće da se potvrdi i istorijski dogovor ako ga bude, i Vučićev legitimitet.

Sad, da li će zaista morati i da li ima nervoze? Opoziciona scena od 2012. uporno pati od velike slabosti – potcenjuje i Vučića i sebe. Recimo, činilo se za beogradske izbore 4. marta, koji sada deluju kao da su bili pre sto godina, da Vučić ne može da popuni izbornu listu uglednim nestranačkim ljudima, pa je popunio. Čak je “poklonio” Beograđanima i gradonačelnika sa pristojnim licem i profilom. Potom je mesecima delovalo kako igra samo na to da u Briselu dobije ZSO, autonomiju za sever Kosova, iako su glasine kolale godinama, da sa Edijem Ramom pregovara o istorijskom “paketu”. Čak i obavešteni politički izvori u vidu Vuka Jeremića, koji je obelodanio Vučićev inkognito put u Njujork početkom leta, nisu taj put stavili u kontekst “paketa” koji izrasta polako. A “paket” se, je li, očekuje u narednih četiri do šest meseci.

Da li to otvara neku šansu opoziciji, teško je reći, budući da smo u ovih šest godina pošli od toga da li opozicija, odnosno DS kao njena najjača stranka, može da zaustavi pad, pa došli do pitanja da li ćemo uopšte imati opoziciju? Sada se javlja naknadna pamet, koja jako zamera delu građanske javnosti i “belim listićima” zašto su 2012. “izdali” DS i Borisa Tadića. Međutim, ta zamerka jednostavno ne stoji. Prvo, nisu “beli listići” doneli pobedu naprednjacima i politički preokret. Taj preokret je omogućio prećutni savez “belih listića” i glasača Vojislava Koštunice. Zaista, ne treba izgubiti iz vida da se u novije vreme, vlast menjala samo u savezu građansko-liberalnih i demokratsko-nacionalnih snaga.

Drugo, i “beli listići”, a i Koštunica, kada je pozvao da se glasa za Tadićevog protivkandidata, nisu ni u snu, kao ni građani Srbije, mogli da predvide ponašanje Demokratske stranke u opoziciji. Očekivali su da će to biti “tvrda” DS, koja se borila protiv Slobodana Miloševića, a ne interesna grupacija, čiji će čelnici trčati kod Vučića sa informacijama i drugim ponudama. Da će to biti stranka koja će umeti da se suprotstavi Vučiću, kao što se suprotstavljala Šešelju i Miloševiću. Umesto toga, iznedrila je Sašu Jankovića, koji kao da se naglas preslišava o lekcijama za nastup u javnosti, koje mu je nametnuo Boris Tadić. I koji radi sada ono što je trebalo pre godinu i nešto dana – održava jednom nedeljno proteste ispred zgrade predsednika Srbije. To je upravo ono što je morao da uradi, u aprilu 2017. godine a nije - da traži ponavljanje predsedničkih izbora zbog loših medijskih uslova, izvidžali ga demonstranti Protesta protiv diktature ili ne, i privela ga policija ili ne. Bio je to definitivni kraj nade u opoziciju i Demokratsku stranku kakvu poznajemo. Ostaje samo da se nadamo novoj, a to se, sviđalo se javnosti ili ne, takođe uklapa i u Vučićevu politiku novog identiteta.