Pošto slede parlamentarni i lokalni izbori 2020. dakle, Vučiću su potrebni i novi protivnici.Tačnije potreban mu je Saša Radulović iz 2016. godine, a ne Luka Maksimović Beli iz 2017. godine i predsedničkih izbora.

Potreban mu je iz jednog glavnog razloga – da spreči izjašnjavanje ili/ili između svoje Srpske napredne stranke i njene buduće liste i liste Saveza za Srbiju, Dragana Đilasa i ostalih.

Svako izbegavanje takve ili/ili postavke je dobitak za Vučića i umanjuje za njega rizik od mogućeg bojkota. On mora Savez da izvuče na glasanje, i ako Đilas bude morao da bira da između raspada te grupacije i odustajanja od bojkota, moraće verovatno da ide na odustajanje. O tome će i dalje biti mnogo reči, mada je Savez ostavio sebi izlaz, da u svakom trenutku može ili ostati pri neučestvovanju ili proglasiti da je Radio-televizija Srbije odškrinula vrata za opoziciju i predati izbornu listu.

Na tu mogućnost se u krugovima SNS prilično čvrsto računa, jer prema njihovim uvidima, Savez za Srbiju je već mnogo uložio u mrežu na terenu. Mreža ljudi, odbora i kontrolora vrlo je važna za parlamentarne i lokalne izbore, važnija nego za predsedničke. Smatra se da je ozbiljna organizacija neophodna već i zbog toga što treba naći 250 kandidata za paralamentarnu listu i nekoliko hiljada za odbornike po gradovima i opštinama.

Ta mreža koju već uspostavlja SZS, a ona može biti i mreža za bojkot, odnosno praćenje izlasnosti i ispravnosti glasanja, drži ovu grupaciju u ravnoteži. Još uvek nema izdaje i napuštanja ili javnih neslaganja među vođama Saveza, samo zato što im je jasno da mogu pokriti Srbiju isključivo ako se udruže. Odatle i širenje sastava u vidu SDS Borisa Tadića – i on još ponegde ima ljude na terenu, Nove stranke Zorana Živkovića, moguće i još nekih. Iako, nisu formalno članovi SZS, oni poprečno daju kakav takav doprinos.

U osnovi, to je organizacija koja bi, možda slabo, ali ipak mogla da se suprotstavi naprednjacima, uostalom šestomesečne vikend demonstracije u gradovima Srbije, su opipljiv dokaz za to.

Od 2012. sve do kraja 2018. to nije bilo moguće, čak je i miting opozicije poput onog 13. aprila 2019. bio nezamisliv.

Uz određeni geopolitički impuls, Savez za Srbiju je po Vučićevu vlast, dosad najozbiljnija opasnost. Impuls, jer većina građana u Srbiji veruje da SNS može izgubiti vlast samo na pitanju Kosova, a Kosovo je i dalje otvoreno pitanje.

Zato je Vučiću potrebna nova opozicija koja će pre svega urušiti i pokolebati organizacione redove SZS. I to isto onako kao što je Saša Radulović sa svojim udruženjem Dosta je bilo “ujahao” preko društvenih mreža u parlament 2016. i rasturio svaku mogućnost grupisanja opozicionih snaga.

Neko ko neće ulagati toliko u teren, već sa što manjim troškovima nastupati preko društvenih mreža, pre svega Fejsbuka. Neko ko će koristiti svoju već postojeću javnu ulogu kao što je Saša Radulović nastupao 2014. kao insajder koji je napustio vlast.

Istina, njemu je bilo potrebno 2 godine da uđe u parlament, ali su odatle društvene mreže u Srbiji narasle, kao i njihov uticaj. Ko se pojavi ovog proleća, može pokušati da ponovi Radulovićev uspeh od 6 odsto iz 2016. -i sto koliko i klasične partije DS i SRS - za duplo manje vremena.

Kandidata za novu opoziciju ima tušta i tma. Tu je moguća koalicija Aleksandra Šapića, predsednika novobeogradske opštine, i Miloša Jovanovića, naslednika u Koštuničinoj DSS, zatim tri građanske grupacije, jedna oko advokata Aleksandra Olenika i njegovog Građanskog demokratskog foruma, druga oko Ne davimo Beograd čiji su glavni cilj lokalni parlamenti, treća je PSG i glumac Sergej Trifunović… Ali, tu su i iznenađenja.

Najnovije u liku istoričara Nikole Samardžića koji je uspešno van javnosti registrovao sajt i udruženje Glas! (Voice) i upravo ulazi na scenu kao spasilac evropske Srbije od ruskog uticaja. Tačnije, kao predsednik novoosnovane stranke u čijim je redovima, od javnosti poznatih još pravnik Stevan Lilić. Svojom politikom Samardžić zove ono što piše u 35 pregovaračkih poglavlja sa EU, valjda sa briselske strane.

Spolja gledano nije jasno na kakvu podršku računa, budući da sve klasične proevropske stranke trpe seriju izbornih debaklova – LDP, DS, osim da naravno ponudi sebe kao relativno novo lice. Odnosno nekadašnjeg demokratu i liberala u novoj ulozi - da bude oponent Vučićevih veza sa proruskom i prosprskom opozicijom u Crnoj Gori.

Vučiću će nova opozicija biti tim potrebnija, ukoliko poslanici odani Savezu za Srbiju nastave sa bojkotom parlamenta i na sednici 27. maja na kojoj će on podneti izveštaj o Kosovu. To će pokazati odolevanje pritisku kakvo dosad nije postojalo. Jer, SNS je preduzela niz pritisaka od kojih mnogi nisu izgledali tako, čiji je cilj bio da politički život vrati u redovni tok – a to znači da demonstrante, makar koliko da ih je malo, skloni sa ulica, a opozicionare vrati u skupštinske klupe. U to se mogu ubrojiti i hapšenja osiljenih naprednjaka na lokalu, usmerena da uguše nezadovoljstvo demonstranata, zatim, okupljanja pristalica SNS ispred opozicionih opština, ali i cela predsednička kampanja “Budućnost Srbije”.

Rezultati su postignuti – brojnost demonstranata i energija je drastično opala, i što je naročito važno broj gradova u protestu - ali i ne i cilj, barem ne još uvek.