Desno orijentisane opozicione stranke o Kosovu imaju jasan stav – ne treba popuštati, to je deo Srbije i tako treba da ostane. Stav stranaka bližih političkom centru svodi se na ideju da od evropske budućnosti Srbije (pa i Kosova) nema ništa ukoliko ne počne da funkcioniše pravna država i ukoliko ne bude prekinuta i zaustavljena narastajuća partokratija i uspostvaljena istinska demokratija.

Dakle, prvo srušiti režim koji guši demokratiju, pa se onda okrenuti rešavanju problema poput Kosova. Prednost ovakvog pristupa je u tome što elegantno zaobilazi suštinsku raspravu o važnom pitanju na kome ne može da se postigne konsenzus. Tako najvažnije "vezivno tkivo" koje spaja opoziciju ostaje želja da parira vlastima i predsedniku Aleksandru Vučiću, što nije dovoljno za promene na političkoj sceni. Prilično naivno je i očekivanje da će pozicija Vučića, ukoliko i kada potpiše takozvani pravno obavezujući sporazum sa Prištinom, automatski biti dramatično oslabljena i da će njegovi oponenti postići laku pobedu.  

Za očekivati je da će Kosovo u  pregovorima o saradnji opozicionih stranaka i pokreta biti naprosto gurnuto u stranu, što će olakšati dogovor, ali sasvim izvesno neće ojačati kredibilnost budućeg opozicionog bloka, naročito na međunarodnom planu. Jer, jedna politička grupacija ne može ozbiljno da pretenduje na pobedu nad dominantnim vlastima koje i dalje imaju podršku više od 50 odsto birača i dominantan uticaj na medije, a da pri tome naprosto zaobiđe “vruće” teme i time pokaže da nije u potpunosti razumela previranja u Evropi i svetu.

Okruženje

Međunarodni aspekt je, bar što se regiona tiče, jedna od najvažnijih stvari o kojoj svaka lokalna politička grupacija treba pažljivo da vodi računa. Nova podela karata na tom planu je već uveliko odmakla, a dominantan uticaj Zapada se polako ali siguno učvršćuje. Makedonija je, kako stvari sada stoje, već jednom nogom u NATO, a za očekivati je i da će ubrzati pregovore sa EU. Crna Gora je odmakla u pregovorima sa EU i već je ušla u NATO, dok je Hrvatska uveliko obavila i jedno i drugo. Kosovo nije ni u NATO ni u EU, ali su na Kosovu trupe NATO, što je itekako važno. Što se Zapada tiče, pored Srbije je ostala još samo Bosna i Hercegovina (BiH), koja treba da reši svoje unutrašnje probleme.

Naravno da je osnovno polazište da svaka zemlja i svaki narod odlučuju o sopstvenoj sudbini, ali to podrazumeva i snošenje posledica za izbor ovakvog ili onakvog pravca. Ako se računaju emocije i stavovi građana izraženi u anketama, u odnosu na Kosovo ne treba uopšte popuštati, a prijateljstvo sa Rusijom treba da bude prioritet. U tom smislu opozicija je u pravu što drži distancu u odnosu na aktuelni kurs vlasti prema kosovskom problemu, ali vođenje politike ne bi smelo da se svodi na kontrolisanje pulsa javnosti i prilagođavanje volji većine. Uostalom, Demokratska stranka (DS) i njeni saveznici već su jednom skupo platili takav pristup i ne bi bilo pametno da ga ponove, naročito ne na tako važnom pitanu kakvo je Kosovo.   
Posao političkih elita je da sagledaju širu sliku i da na osnovu toga donose i sprovode odluke i to ne važi samo za vladajuće, nego i za opozicione stranke. Politika je, sasvim izvesno, nešto više od brojanja glasova, naročito u takozvanim prelomnim istorijskim okolnosti u kakvim se trenutno nalazi ceo region. Primer Makedonije i Grčke koje, uprkos snažnim otporima javnosti u obe zemlje, ozbiljno napreduju u rešavanju dugogodišnjeg međusobnog spora oko imena Makedonije, to možda najbolje pokazuje. Zoran Zaev je, uz podršku međunarodne zajednice, upravo na veoma osetljivim nacionalnim pitanjima došao na vlast. 

Pozicioniranje

U situacija kada je zemlja praktično okružena članicama EU i NATO, mantra o okretanju Rusiji ili Kini, pa i zalaganje za podjednaku saradnju i distancu u odnosu na sve, teško da može da donese rezultat. Jer, regionalni odnosi i granice već su na putu da budu ili potpuno rešeni, ili popravljeni do podnošljive mere i nikome nije  u interesu da pravi neke nove, krupnije "pretumbacije". Srbija, htela to ili ne, mora u dogledno vreme jasno da se opredeli gde pripada i to je, naprosto, istorijska datost u kojoj se zatekla. Da sarađuje može sa svima, ali da bude van sistema u čijem se okruženju našla i da se pri tome oslanja na Rusiju, Kinu ili nekog trećeg naprosto ne može.

Otuda bi guranjem u stranu najvažnijih političkih problema, kakvo je Kosovo, opozicija  na samom startu zajedničkog delovanja u svoj program uključila opasan virus koji bi je skupo koštao. Jer, ni Brisel ni Vašington nemaju političkog interesa da nakon eventualnog pada SNS-a na vlast dođe politička grupacija koja bi imala krupne primedbe na sporazum o normalizaciji odnosa sa Prištinom. Uostalom, sličnu situaciju su već imali pre 2012, nije im se dopala i nemaju razloga da se  vraćaju na stare pozicije. I Brisel i Vašington će, što je sasvim logično, nastojati da izbegnu (ili blokiraju) svaki potez koji može da naruši ono što posmatraju kao teško postignut, ali ozbiljan napredak u rešavanju kosovskog problema.

Ako ostane pri konceptu koji nezvanično figurira, sadašnja opozicija će se, praktično, naći na istim pozicijama na kojima su se nalazili DS i Boris Tadić uoči poraza od strane SNS, dok će SNS i Vučić ostati strana koja nudi rešenje, pregovara i pozitivno utiče na prilike u regionu. U takvim uslovima, bez obzira na duboko nezadovoljstvo napretkom Srbije u oblasti vladavine prava i medijskih sloboda, Brisel i Vašington nemaju ni razloga ni potrebe da menjaju odnos prema političkim grupacijama u Srbiji. To Vučićevu poziciju čini snažnom i daje mu izglede da, i nakon što se okončaju pregovori o normalizaciji odnosa sa Prištinom i postigne neko rešenje, ostane dominantna politička figura u Srbiji.