Dobro je kad ne ćute oni koji su odgovorni za stanje u kojem se nalazimo kao društvo i kao pojedinci. Loše je kad ne postoji svest o odgovornosti, mada nešto znači i to što je ona transponovana u oglašavanje neslaganja sa onim što im i što nam vlast čini, komentariše za Danas sociolog Srećko Mihailović podršku koju su pojedini fakulteti, odnosno profesori, dali protestima građanima.

Sagovornik Danasa prepoznaje karakterističnu reakciju ovdašnjeg javnog mnjenja, koju, u ovom kontekstu, predstavlja kao „opsednutost prebrajanjem“.

– A prebrajanje ima smisla samo na izborima. Valja uporediti broj potpisnika ova tri oglasa sa dva fakulteta, dela Filozofskog i Fakulteta političkih nauka, i sa trećim u najavi, treba uporediti sa brojem profesora na tim fakultetima, i sa brojem članova akademske zajednice u Beogradu i Srbiji, pa i sa brojem onog Vučićevog listinga uoči nekih od poslednjih izbora. Dakle, šta je sa profesorima na fakultetima u Nišu, Novom Sadu i Gornjoj Prčilovici. Šta je sa profesionalnim udruženjima sociologa, filozofa, psihologa…? Šta je sa inteligencijom ovdašnjom? Gde nam je javni intelektualac? – kategoričan je Srećko Mihailović.

Prema njegovim rečima, inteligencija je posle političara najodgovornija društvena grupa za stanje u kojem se nalazimo.

– A inteligencija se već godinama ili uključila među korisnike ove ili one izborne pobede ili ćuti i „gleda svoja posla“ kao da javno delanje nije njihov posao, pa i onda kada su mašinci, geografi ili ne znam koji profesionalci. Naravno tu je i takozvana apolitična ili apartijska inteligencija koja se diči svojim odsustvom iz javnog života jer pribogu „svi su isti“, jer „ovi treba da odu a oni ne dođu“, jer neće „da prljaju ruke“, jer ne mogu da smisle ovog ili onog lidera, jer im je Đilas posekao bagrenje…, smatra sagovornik Danasa.

Potom zaključuje da, ako je stanje takvo kakvim ga opisuje, onda je i ova setva otpora na „maloj površini“ i te kako značajna, barem onima koji hoće da čuju i da vide, i da kažu šta su čuli i šta su videli.

– Na našem političkom vašarištu ovih dana imamo vlasnike države i vlasti i njihove vazale, imamo opoziciju, potom one koji nisu ni vlast ni opozicija; imamo i narod tj. „ljude iz autobusa“, „rulju“ kako neko reče, imamo i građane-protestante, „jedne od pet miliona“, a sada imamo i „potpisnike političkih oglasa“ ili javnu političku autoidentifikaciju. Naravno, najveći je broj onih koji ćute i trpe. Isto kao i na izborima. Takozvani analitičari i komentatori već pominju deobe na vlastodršce i „narod“ na jednoj strani, opoziciju na drugoj strani, građane-protestante na trećoj strani. Tamo gde su deobe, tu su i sukobi, neki već javno priželjkuju sukob „naroda“ i građana“. Pominje se i sukob svakog sa svakim. Uostalom taj sukob je pravi put da nam ova vlast potraje! A da je vašarište, na to nas upućuje to što najveći doprinos opoziciji, tj. Savezu za Srbiju daju aktuelni vlastodršci; to što propasti ovih vlastodržaca najviše doprinose mangupi iz njihovih redova; to što postoji rašireno uverenje među protivnicima ove vlasti da će šetanje srušiti vlast; to što se sanja sinergija „rogova u vreći“; to što opozicionari iz Saveza za Srbiju sve češće najavljuju bojkot izbora, a to je siguran put u propast politički lenje opozicije… – mišljenja je sagovornik našeg lista Srećko Mihailović.

On dodaje da i „kad kažete da od čekanja da bude bolje nema ništa, oni kažu: I četnici su čekali, pa evo dočekaše svoje!“.

– Dakle, ima nade. Ničija nije gorela do zore. Zato valja šetati i šetati, potpisivati peticije, tražiti ostavke, bojkotovati izbore, a onda jednog lepog dana otvoriće se rajska vrata! – zaključuje u kritičkom tonu sociolog Srećko Mihailović.