Kako ćemo reagovati na informacije i koje informacije ćemo uvažiti zavisi od našeg unutrašnjeg psihološkog sadržaja, kaže psihološkinja i dodaje da odnos prema vestima koje primamo zavisi od toga do koje mere nam je potrebna stimulacija koja dolazi spolja, a u kojoj meri imamo unutrašnji prostor koji možemo sami da osmislimo.

“Pitanje kreće još od najranijeg razvoja, koliko su naši roditelji umeli da neguju onaj deo koji se zove kapacitet za biti sam, koliko su nam omogućavali da možemo sami da se igramo, da nas ne podstiču non-stop, da sami kreiramo unutra svet i da ne moramo da zavisimo od spoljašnjosti”, rekla je ona.

Danas izgleda kao da ne postoji ništa unutra ili postoji ogromna rupa koju je potrebno stalno zatrpavati - bezdno i glad za informacijama koje ništa ne znače.

“To gomilanje mi liči na deponiju u kojoj možete da nađete nešto dragoceno samo ako temeljno otkopavate”, ističe ona.

Navodeći da su mediji veoma moćni, Vesna Brzev Ćurčić kaže da će sadržaj koji ćemo konzumirati mahom odgovarati našim prethodnim stavovima, tako da dolazimo u situaciju da počnemo potpuno da verujemo onima za koje smo, a prestajemo da verujemo onima sa čijim stavovima nismo saglasni, iako je istina obično negde između.

“Da li su mediji postali poligon preko kojeg možemo da ratujemo, da se mrzimo, pretimo, da se ucenjujemo? Dobili su prizvuk maligniteta”, navodi ona i ističe da je Srbija veoma polarizovano društvo.  

Govoreći o tome ko je podložniji dezinformacijama, Brzev Ćurčić kaže da postoje različite strukture ličnosti, neke jednostavnije, druge složenije, te da su jednostavnije strukture podložnije prihvatanju dezinformacija.

“Oni koji imaju jednostavnije strukture ličnosti podložniji su tome da u njih usadite sta hoćete, oni će poverovati, pogotovo ako se radi o autoritetu, da li je to jedan čovek, grupa ljudi ili mediji kojima veruju, iz raznih razloga, broja pratilaca, dostunosti… Oni mogu lako da poveruju u bilo šta što im se plasira, a odgovara onome što je njihovo primarno mišljenje”, navodi ona i dodaje da je drugačije sa ljudima koji imaju šire vidike i koji su tolerantniji na različitosti.

Podložnost dezinformacijama zavisi i od toga na koji način je dete vaspitavano i šta je važilo kao pravilo – da je istina samo ono što kažu mama i tata ili postoje i druge istine.

Ona navodi da bi ljudi trebalo da izađu iz šablona, da postanu tolerantniji na različitosti, da uvaže i drugo mišljenje i činjenicu da postoje i drugačija gledišta. 

Upitana kako se boriti sa propagandom i manipulacijama, Brzev Ćurčić navodi da je prvo potrebno znati da si izmanipulisan.

Kako da roditelji utiču na digitalne navike dece 

Suština je u tome da roditelji komuniciraju sa decom o svim pitanjima, pa i o sadržaju i informacijama koje do dece dolaze spolja.

“Dati malom detetu telefon znači podsticati ga na to da postoji stimulacija koja je dobra jedino ako dolazi spolja”, navodi ona. 

Kada je reč o odnosu mlade osobe prema medijima, roditelj može da ograniči vreme, da na neki način utiče na to što dete gleda i konzumira, ali je najvažnije da razgovara sa njim, da zajedno uđu u taj svet, da roditelj bude saigrač, a ne drugar.

“Roditelj mora da bude tu, da bude sveprisutan i da uvažava dete, kako bi dete njega uvažilo”  

Roditelji moraju raditi na tome da se deca medijski opismene, da konzumiraju kvalitetan sadržaj i od malih nogu dobijaju informacije koje su za njih intrigantne i iz kojih mogu da uče.

Zato je važno i kako nastavnici sa njima rade, kako im predstavljaju novi svet digitalnih komunikacija.

“U kasnijim godinama teško šta može da se uradi, svet je zakasnio”, navodi ona.

Upitana kako se izboriti sa informacijama koje donose stres i strah, ona kaže da roditelji moraju da razgovaraju sa decom i o takvim stvarima, jer i ćutanje traumatizuje.

Ona navodi da roditelj ne treba da pristupi detetu iz pozicije sudije i nekoga ko kažnjava, već nekoga ko razume da deca imaju svoj paralelni, digitalni svet.