Ukrajina 29. avgusta obeležava Dan sećanja na branioce Ukrajine koji su poginuli u borbi za nezavisnost, suverenitet i teritorijalni integritet svoje Otadžbine. Ovaj datum je povezan sa jednom od najtragičnijih epizoda rusko-ukrajinskog rata pre sveobuhvatne invazije u februaru 2022. godine, odnosno pogubljenjem ukrajinskih vojnika tokom pokušaja probijanja iz okruženja kod Ilovajska.

Rusko-ukrajinski rat je počeo 20. februara 2014. godine, a bitke za Ilovajsk u avgustu iste godine postale su jedna od kulminacijskih tačaka njegove početne faze, imajući ozbiljan uticaj kako na ukrajinsko društvo, tako i na međunarodne odnose u Evropi.

Nije slučajno što se Dan sećanja na branioce Ukrajine koji su poginuli u borbi za nezavisnost, suverenitet i teritorijalni integritet Ukrajine danas obeležava.

Upravo na današnji dan 2014. godine ruske trupe su pucale na kolone ukrajinskih vojnika dok su se probijali kod Ilovajska, i to iz okruženja u kojem su odlučujuću ulogu odigrale ruske trupe koje su se „slučajno“ našle na teritoriji susedne države. Ukrajinski vojnici su pokazali herojizam i otpor neprijatelju, ali su pretrpeli velike gubitke, verujući postignutim sporazumima sa ruskim oficirima.

Tragični događaji odvijali su se na ukrajinskim poljima suncokreta koji su već sazrevali krajem avgusta. Zato je suncokret izabran za simbol Dana sećanja na branioce Ukrajine, a suncokret nije samo podsetnik na hrabrost naših vojnika, već i simbol života.

U poljima suncokreta u „zelenom koridoru“ pod neprijateljskom vatrom, poginulo je 366 ukrajinskih vojnika, 429 je ranjeno, 158 je nestalo, a 300 je zarobljeno. Ilovajsk nije samo tragedija, to je stranica ukrajinske nesalomivosti, to je čin i podvig ukrajinskih vojnika. Podsetimo se da se uprkos gubicima i obmani neprijatelja, ruskih oficira naši vojnici nisu predali, već su nastavili da se izvlače iz zamke i nastave borbu.

Ovaj dan nas takođe podseća na podmuklost i verolomstvo ruskog agresora, na to da pregovori sa teroristima i ubicama ne donose kraj ratnim dejstvima, već smrtnu opasnost. Danas civilizovani svet shvata da se Rusima ne može verovati. Na kraju krajeva, 11. jula 2014. godine, u blizini sela Zelenopilja u Luganskoj oblasti (Lugansьkoї oblastі) došlo je do raketnog napada na jedinice ukrajinske vojske i graničare koji su pokušavali da uspostave kontrolu nad granicom. To je bila prva direktna masovna upotreba redovnih ruskih trupa protiv Oružanih snaga Ukrajine. Nakon toga dogodila se tragedija sa obaranjem malezijskog aviona raketom iz ruskog raketnog lansera koji je na čudan način završio na teritoriji Ukrajine. Ako ovo nije agresija, šta je onda?

Na današnji dan sećamo se onih koji su poginuli u Ilovajskoj tragediji, kao i desetina hiljada onih koji su pali od 2014. godine u rusko-ukrajinskom ratu, među kojima je mnogo žena. Generalno, na različite načine u različito vreme, oni su ustali u odbranu ukrajinske državnosti. Različiti su po poreklu, godinama, obrazovanju, profesiji, ali sve ih ujedinjuje patriotizam i neravnodušnost prema društvenim i političkim procesima i događajima koji su se odvijali na ukrajinskoj teritoriji u XX–XXІ veku. Borili su se i nastavljaju da se bore svakog dana za pravo Ukrajinaca na sopstvenu državu i identitet.

Posle tih krvavih događaja, nakon pojave grupe naoružanih terorista predvođenih oficirom FSB-a Girkinom-Strelkovim u Slavjansku, nakon ubistava civila od strane ruskih terorista, Ukrajina već više od 11 godina vodi oružanu borbu za nezavisnost i teritorijalni integritet protiv ruskog agresora. Za to plaćamo izuzetno visoku cenu. Dok borba traje ne možemo znati tačan broj poginulih, ne možemo sve imenovati, niti ispričati sve herojske ili tragične priče. Međutim, uvereni smo da se pali Heroji i Heroine neće urezati u našem sećanju kao apstraktna slika ili broj, već da će dobiti zasluženo i dužno poštovanje. Naše sećanje na njih će biti živo, svetlo i delotvorno.

Sramota je kada ratni zločini pokušavaju opravdati bilo šta. Uostalom, jedan od poznatih učitelja upravo ruske diplomatije, Viktor Popov, u svom udžbeniku „Savremena diplomatija, teorija i praksa, diplomatija – nauka i umetnost“ gotovo je na svakoj stranici isticao: „Čestitost i još jednom čestitost – samo ona može biti ključ uspeha diplomatije“.

Stoga je tužno i odvratno čitati intervju predstavnika države okupatora, u kojem on opravdava krvava ubistva govoreći da Rusi nisu želeli ponavljanje operacije „Oluja“ u Donbasu. Iako je u nečemu u pravu – upravo je ruska „Oluja“ proterala Ukrajince iz njihovih rodnih mesta. Upravo zato su se tamo pojavili teroristi predvođeni predstavnikom FSB-a Girkinom-Strelkovim i rakete „Buk“ koje su obarale civilne avione, a u graničare su pucali sa ruske teritorije. Na kraju krajeva, nisu Ukrajinci, već je sam Girkin-Strelkov tvrdio da je on započeo rat u Donbasu. Bez njega bi se sve bila samo prazna priča. Da, ovo su njegove reči. Reči ruskog „heroja“ koga su promovisale ruske pseudopatriote. Zar predstavnik Rusije u Srbiji nije znao za ovo? Retoričko pitanje.

Naravno da je znao. Međutim, ruska diplomatija od Popova do Putina se promenila. Pozive na čestitost zamenile su laži i podle provokacije. Upravo su laži i dezinformacije postale oružje Lavrovljevih izvršilaca.

I prisutno je stalno ucenjivanje. Ucenjivanje gasom, naftom i hranom. Danas desetine kamiona sa jermenskim proizvodima stoje na granici sa Rusijom. Zašto? Zato što se Jermenija, koja je verovala Rusiji, ispostavila kao izdana i traži pouzdanu zaštitu na Zapadu, ali ih ruska granična sanitarna inspekcija ne pušta.

Sve ovo smo već videli. Isto se desilo sa mandarinama iz Gruzije 90-ih, sa ukrajinskim mlečnim proizvodima 2000-ih. Baš kao i sa pregovorima o snabdevanju prirodnim gasom, uoči grejne sezone u Ukrajini početkom veka. Na kraju krajeva, upravo pre zime se testira bratstvo. Sve se ovo već dogodilo, ništa novo. I ako neko ne klekne pred energetskim ili trgovinskim ucenama, očekujte oružane provokacije od režima Kremlja, od nekih novih „Girkina i oslobodilaca“, očekujte krv i smrt.

Ne, nisu lekcije iz Srpske Krajine postale izgovor za sveobuhvatnu agresiju Kremlja protiv Ukrajine, već želja za sopstvenom veličinom, dominacijom u Evropi. Zato nemojmo iskrivljavati istoriju, nemojmo ustima ruskih diplomata zataškavati njihove sopstvene ratne zločine i sejati seme razdora između Ukrajinaca i Srba koji imaju mnogo više zajedničkog nego sa svojom „braćom preko Urala“.

I na kraju da podsetimo one koji imaju kratkoročno pamćenje. Ukrajinci su tamo, u Bosni i Hercegovini, rizikovali svoje živote da bi održali mir, posebno su se istakli tokom evakuacije iz enklave Žepa, spasavajući desetine hiljada ljudi od masakra, što je bio važan uspeh za OUN. Ukrajinci su podržavali mir u srpskim selima na Kosovu sve do početka sveobuhvatne ruske agresije, kada ih je njihova sopstvena Otadžbina, oblivena krvlju, pozvala. Oni se nisu okrenuli i napustili Prištinu 2003. godine kao ruski takozvani mirotvorci koji su sedeli u kafanama, odmarajući se posle čečenskog masakra u sopstvenoj zemlji.

Srbija, kao i Ukrajina, veoma dobro zna šta je plamen rata, i šta je sećanje na svoje heroje.