Serijom razgovora koju je pokrenuo, Demostat upotpunjuje istraživanje javnog mnenja u Srbiji započeto u aprilu ove godine a posvećeno razumevanju fenomena studentskih protesta. Dijalog koji je na tu temu otvoren, programski direktor Demostata Zoran Panović vodio je sa glavnim istraživačem Demostata, sociologom Srećkom Mihailovićem, dok je ispred istraživačkog tima psihološkinja Sara Kalember razgovarala sa studentkinjama psihologije Milicom Mandić i Minom Despotović koje su sprovodile anketu među svojim kolegama.

Istraživanje je obuhvatilo stavove 123 ispitanika sa različitih državnih i privatnih visokoškolskih ustanova u Beogradu odakle dolazi i većina studenata ali su zastupljeni i oni iz drugih gradova koji se obrazuju na tim fakultetima. Korišćen je namerni uzorak, sa ciljem da se obuhvate studenti koji su na neki način povezani sa aktuelnim protestima – bilo kroz aktivno učešće, prisustvo na plenumima ili kroz pasivno praćenje dešavanja. Osnovni cilj istraživanja bio je da ispita političke stavove, motive i iskustva studenata beogradskih fakulteta o studentskim protestima, kao i da se razume način na koji mladi percipiraju svoju ulogu u društvenim promenama, političkom sistemu i medijskom prostoru.

Na početku debate, Srećko Mihailović je podsetio da je u prvim protestima, 1968. godine kao student bio i učesnik, u protestima 90-ih bila su njegova deca a u sada aktuelnim učestvuju njegovi unuci.

Srećko Mihailović/Glavni istraživač Demostata/Foto: Demostat

- Već to govori o ovdašnjem karakteru politike i društva. Ovaj sada protest koji traje već devet meseci mogao je da iznenadi loše političare i loše istraživače koji nisu na pravi način pratili politička i društvena kretanja u Srbiji. Jer, imalo je dovoljno razloga za proteste i ranije, ali retko koji se odmakao od neposrednog povoda. A trebalo ih je očekivati, pokazuju dobra istraživanja. U takvoj situaciji Demostat se odlučio za jedno dobro dubinsko i dugotrajuće istraživanje, jer se ovo ne može istražiti preko noći, na brzinu i ne može bez mladih ljudi. Istraživači koji danas prate proteste su izašli iz doba mladosti a treba istraživanje protesta prepustiti mladima – isiče Mihailović.

Kako se gradi zajedništvo

Prema rečima Zorana Panovića, sociolozi često koriste formulaciju razoreno društvo, odnosno ono što je Emil Dirkem zvao Anomija (rastakanje društvenih normi, konfuzija moralnih vrednosti, hipokrizija, delinkventnost, ignorisanje i zloupotreba pravnog poretka, stvaranje piramide neformalne moći, otuđenje pojedinca) zapravo je jedna velika društvena kriza. Šta je iz tog ugla, uzrok protesta? Društveni ili politički aspekt, odnosno koja je proporcija između društvenog i političkog? Mihailović smatra da se društveno i političko ne mogu razdvojiti, svi pokušaji da se to učini ostaju bezuspešni i u politici dovode do katastrofalnih rezulata. To se upravo može videti na primeru studenata, objašnjava on, jer su njihovi razlozi za protest bili društveni a ono što čine i način na koji to čine jesu politički fenomeni. Kod studenata se to objedinjuje za razliku od politike koju vode domaće stranke. Bilo da su u vlasti ili opoziciji, one se bave politikom a društvenu ulogu guraju pod tepuih i čude se kad se neko pojavi sa temom društvenog, sa temom rada institucija, pravde, slobode, jednakosti. U politici kakva se vodi kod nas, nema dovoljno razumevanja i spremnosti da se razgrnu stvari.

Zoran Panović/Programski direktor Demostat-a/Foto: Demostat

- Činjenica je da su ovo najdugotrajniji protesti i može se naslutiti da će trajati i nakon njihovog zvaničnog okončanja. Nikada do sada nije uloženo toliko snage da se protesti prekinu, da se studenti skrenu sa puta kojim su krenuli, ali aktivnosti, nasilje koje je usmereno protiv njih ne daju rezultate – kaže Mihailović.

Najvažniji rezultat iz ovog Demostatovog istraživanja, po mišljenju Sare Kalember je to da su studenti izgradili neku vrstu identiteta vezanog isključivo za ove proteste.

- Videli smo ograđivanje studenata od političkih partija, nevladinih organizacija ali ne primećujemo apolitičnost u njihovim odgovorima, već je očigledno samo nepoverenje u strukture koje danas postoje, bilo da je to pitanje vlasti ili opozicije. Nalaz koji smo dobili omogućiće nam da pratimo budućnost protesta i pravimo dalja istraživanja a mislim da će ovo grupisanje, ta vrsta mobilizacija studenatata, dovesti do nekih novih političkih opcija ili bar promena odnosa prema političkoj opciji - navodi Kalember.

Na njeno pitanje, upućeno studentkinjama koje su anketirale kolege, da li bi rezultati bili drugačiji da je obuhvaćen uzorak i sa drugih univerziteta, Milica Mandić kaže da bi se verovatno malo razlikovao,ali to nije značajno jer im je, s jedne strane sve dostupno na društvenim mrežama a sa druge, veliki broj studenata dolazi u Beograd da učestvuje u protestima pa se i tu informiše.

- Ali, postoji razlika između odgovora koje se dobiju u razgovoru uživo i onih do kojih smo došle onlajn (video pozivom). Mi smo se trudile da većinu odgovora uradimo uživo, na ulicama tokom blokada, jer u kontatktu sa ljudima može da se stekne celokupna slika, na neki način se upoznajemo. Čak su neki intervjui znali da se oduže, ljudi su hteli da iskažu stavove, da ispričaju. Bilo je to jako zanimljivo iskustvo i mislim da je direktan pristup dosta pomogao u tome da se i oni sami, ispitanici, naše kolege, opuste tokom davanja odgovora – ističe Mina Despotović dok Mandić dodaje da su odgovori dobijeni onlajn bili mnogo kraći, uopšteni, niko se nije toliko fokusirao.

Sara Kalember/psihološkinja/Foto: Demostat

Jedan od prvih nalaza je, kaže Sara Kalember, da studenti isključivo koriste društvene mreže i da samo polovina ispitanika uopšte gleda televizuju i tradicionalne medije. Od toga, većina ispitanika nije imala poverenje ni u jedan medij. Prorežimski mediji imali su najveću količinu nepoverenja, međutim N1, NovaS i slične televizije preko kojih najviše pratimo proteste, studenti smatraju delimično pristrasnim. Šta ide u prilog društvenim mrežama, pitala je ona studentkinje, da li je to brzina informacija, nepoverenje u klasične medije ili je to spojeno?

Studenti se u Srbiji ne osećaju sigurno

Mina Despotović misli da je to kombinacija oba, ali su društvene mreže postale deo svakodnevnog života i prednost im je što su dostupnije. Ona je objasnila i zbog čega je jedan od zaključaka istraživanja da se studenti u Srbiji ne osećaju sigurno.

- Mi smo to pitanje prvo postavile u zatvorenoj formi, predviđali odgovore sa da i ne, ali tu smo se najviše zadržavali sa sagovornicima. Nisu se zadržavali samo na odgovoru da ili ne, već su otvarali neke nove teme. Bilo je potrebno da izdvojimo više vremena za to pitanje. Ispitanici kažu da se osećaju slobodno da kažu šta misle, ali da nisu sigurni kakve će posledice biti, pa nemaju slobodu da postupaju kako misle da treba – kaže ona.

Obe studentkinje naglašavaju da se kod skoro svih ispitanika u nekom od odgovora pojavljuje reč “borba” - uglavnom za nezavisne institucije ili protiv korupcije.

One ističu da je bilo dosta odgovora koji su delovali autentično, zbog kojih su morale da zastanu na trenutak, da porazmisle. Ali, primetno je i da se stvorila neka zajednica koja ide ka istom cilju. Dosta se pričalo o solidarnosti među kolegama jer su prolazeći zajedno kroz dane blokade, formirali slično razmišljanje. I dok je, s obzirom na to da su većinu ispitanika činili studenti u blokadi, nepoverenje prema aktuelnoj vlasti očekivano, primećen je i veliki stepen nepoverenja prema opozicionim partijama. Generalno, nepoverenje prema postojećim strukturama takođe je faktor koji je izgradio zajedništvo među studentima u protestu. Jer, navodi Sara Kalember, neki odgovori su protiv politike ali nikako nisu apolitični.

- Dugo se pričalo kako su naše generacije apolitične, nezainteresovane a mislim da smo ovim blokadama pokazali da nije tako. Pokrenulo se nešto što smo između nas uspeli da oživimo i da igramo po svojim pravilima. Vidi se ponos u vezi sa tim, zadovoljstvo što smo to inicirali, što se proširilo i što se toliko građana priključilo. Ali, to što ne igramo po pravilima vlasti iliu opozicije ne znači da nismo politični – objasnila je Despotović.

 Svaki drugi protiv ulaska Srbije u EU

Jedan od zanimljivijih stavova iz ankete jeste da je polovina ispitanika protiv ulaska Srbije u EU. Milica Mandić priznaje da je i sama bila pomalo šokirana jer je dosta odgovora bilo pomalo nacionalističko, pominjalo se da nemamo šta da tražimo od njih, strah od gubitka identiteta, da Srbija može da postane kolonija… Potvrđuje da je jako malo pominjano Kosovo za koje se pretpostavlja da je važna tema kod starijih generacija, ali se pominjalo kopanje litijuma, pa je pitanje da li studenti imaju druge razloge zbog kojih su protiv ulaska u EU od onih koje mi tradicionalno vidimo.

Milica Mandić/studentkinja psihologije/Foto: Demostat

- Rekla bih da se oseća velika ljubav prema našoj zemlji, da većina ljudi želi da ostane tu da živi i ima porodicu. Sam ulazak u EU, kada se priča u negativnom smislu, je bio viđen kao nešto što bi iskoristilo naše potencijale, što bi ih ugrozilo. Smatraju da bi bolje trebalo da se zauzmemo za sebe, da poradimo na svojoj vlasti, zakonima. To se trudimo da uradimo ovim protestima, da se fokusiramo na bolji život ovde umesto da ga tražimo drugde – navodi Despotović.

Jedno od pitanja bilo je da li studenti imaju podršku roditelja i okoline, a zaključak je da većina ima kao i da se kod onih koji nemaju, stav roditelja postepeno ublažavao. Dosta različitih odgovora je, međutim, bilo na pitanje da li osećaju da ih akademska zajednica podržava – u većini odgovora se tvrdi da su neki profesori stali uz njih otvoreno, dok su drugi bili za blokade i proteste, ali su ćutali. Obe studentkinje ističu da je anketiranje kolega tokom blokade RTS-a “bio prelep doživljaj”, sa fenomenalnom energijom jer su ljudi osećali da rade pravu stvar a da su građani koji su im se pridružili bili tako pozitivni, spremni da pomognu. Sličan osećaj imale su i 15. marta, kao buđenje građana iz apatije.

Komentarišući rezultate istraživanja, Srećko Mihailović rekao je da možda u očima studenata ovi protesti nisu politički, jer oni razloge vide u nečemu što nije politika nego je bit samih društvenih zbivanja, same suštine društva.

Mina Despotović/studentkinja psihologije/Foto: Demostat

- Delimično bih se složio sa tim ili opravdao tu “apolitičnost” studenata ili antistrančarenje koje je bilo prisutno. Mi živimo u civilizaciji gde je sve politika. I to je fraza koja je ušla i u naučne radove a ne samo u javno mnenje. To je razumljivo ako je društvo postavljeno tako da se politika smatra zabranom u kome pravo “lova” ima samo određena društvena kasta – političari, ljudi iz političkih stranaka, njihova posluga, kompanjoni… Običan čovek onda kaže: “Ja nisam za politiku, nisam za stranke, za sve ono što nam se predstavlja kao politika, ja sam za običan život, za normalne ljude, ljude koje znam i ne želim da glasam za stranke već za poznate ljude” - objasnio je Mihailović.

Ovde je vrlo bitno generacijsko shavatanje politike, kako studenti vide sebe i svoj protest i kako drugi pokušavaju njih da vide, napomenuo je Zoran Panović pitajući da li bi studenti iz Demostatovog istraživaja razumeli motive studenata iz 1968. ili iz 90-ih i 2000-te kada su bili sinhronizovani sa opozicionim partijama dok je danas upadljiv otklon od njih.

Ista ideološka matrica

Mihailović smatra da bi danas šesdesetosmaši doživeli opšti javni napad zbog toga što su bili za socijalizam, za Tita, za drugačiju Jugoslaviju. Ali, on, uprkos različitim ideološkim matricama, ne vidi veliku razliku jer su u oba slučaja zahtevi studenata bili usmereni ka boljem, normalnijem životu, politici koja se bavi ljudima, društvom, pitanjem pravde a ne korupcijom ili zaradom. Međutim, odnos prema opoziciji sadašnjih studenata može da izazove i zabune i sporove.

- Neshvatanje da se bez političkih stranaka u današnjim sistemima ne može išta učiniti, studenti izgleda nisu dovoljno razumeli a jasno je da ovakve stranke kakve su sada i ne zaslužuju bolji odnos. I 68. su studenti govorili: “Ovakav socijalizam kakav je sada na delu nije onaj o kojem su nam pričali, koji bismo hteli, u kome je čovek, jednakost, sloboda, demokratija, na delu”. Danas studenti govore gotovo isto s tim što imamo bitnu razliku u reagovanju ondašnjeg i sadašnjeg političkog vrha. Treba napraviti i jednu važnu razliku: mi živimo u društvu u kome je omladina potpuno skrajnuta, gurnuta pod tepih. Njome se društvo ne bavi, ostavlja je prepuštenu sebi i ogromnoj neizvesnosti u kojoj žive. U odnosu na socijalizam, treba pomenuti da je omladina tada imala svoje i društvene i političke organizacije. Današnja to nema, prinuđeni su da se priključe starijima ili da na neki način uđu u sukob sa njima. Ovo što se danas dešava je nešto novo i pitanje je da li će dati rezultate jer iako neke vidimo, pitanje je koliko će biti prihvaćeni u društvu u kome živimo – objašnjava Mihailović.

Studentski protest jeste razdrmao društvenu žabokrečinu i pokrenuo neke procese, ali kao da je pospešio vrzino kolo u kome ne valja vlast ali ne valja ni opozicija, a novu ne umemo ili nećemo da napravimo. Srećko Mihailović tvrdi da to nije ništa novo i nije samo studentsko viđenje stvari.

Front na front

- Mislim da su studenti do sada učinili mnogo toga i na delu je drugačije razumevanje politike i organizacije političkog rada. Studenti su pokazali da je moguće ono što većina ljudi u ovom društvu smatra da je nemoguće, da se u jednoj koloni, na jednom polju, susretnu i levi i desni, crveni i zeleni, nacionalisti i patriote i anacionalisti, iz jednih i iz drugih stranaka, da su u stanju da se odrede prema jednom, dva ili tri cilja a ne da kažu nema odgovora da u toj vreći rogovi ne mogu zajedno. Da li to znači opoziciono studentski front na vučićev front? Možda izgleda tako, plašimo se te bivarijantne situacije. Nećemo dve strane jer je to loše, nego hoćemo deset jer je to bolje. Ne znam zašto bi podela na dva bloka, dan i noć bila mnogo lošija od ove situacije u kojoj ne znamo da li je dan ili noć – ističe Mihailović i na pitanje da li možemo na taj način da dođemo do nekog taborskog dvopartizma, kaže da je to kao želja ovde i te kako prisutna, kao i u mnogim zemljama u svetu, poput Amerike, dugo godina je bilo i u Nemačkoj.

Da li to znači da u srpskom društvu ipak postoje dve partije, radikali i demokrate – ma kako se zvali?

- U srpskom društvu postoje građani koji su eksploatisani i oni koji eksploatišu. U ovom političkom dobu imamo ujedinjene eksploatatore sa političkim vođstvom, oni su u dilu a račun palaćaju oni koji su izrabljeni. Kad gledamo društvenu strukturu, ona je jasna već mnogo godina unazad, vidljiva je podela na niže i više društvene slojeve – kaže Mihailović a na apsurd što niži slojevi daju podršku takozvanoj novoj klasi i koja se u Vučićevo vreme formirala kao superbogataška, objašnjava da to nije izuzetak, jer su u SAD i Amerikanci koji potiču iz Južne Amerike glasali za Trampa koji je protiv njih.

Panović je ukazao na ideološku nehomogenost među studentima koja se videla u istraživanju, jer u anketi jedan deo studenata kaže da je zabrinut za identitet Srbije i srpstva što se može smatrati kao uslovno desna pozicija, dok se drugi plaše da će zemlja postati kolonija u globalnom kapitalizmu. Mihailović tome dodaje da smo mi izbacili iz školskih programa predmete koji se odnose na neka realna zbivanja u društvu, na sociologiju, na opšte poznavanje društva a uveli smo versko obrazovanje. Objašnjava da je ovde dosta toga usmereno na prikrivanje stvari i da je jedan od najvećih uspeha studenata što su to razgolitili. “Pokazalo se ko je kakav, kolika je nemoć opozicije a kolika moć vlasti da upotrebi silu bez obzira na pravdu i zakone”.

Rat preko istraživanja javnog mnenja

Još jedna kontraverza u studentskom pokretu je to što imamo bicikliste studente koji idu u EU, maratonce, ali kada pogledamo istraživanje Demostata, pola ispitanika studenata je protiv EU samo trećina je za što se poklapa sa dubinskim istraživanijima koje ste ranije radili, primetio je Panović.

- Radio sam decenijama istraživanja koja se odnose na tu temu i uvek se potvrđivalo dominantno uverenje po kojem je ovom narodu džep na zapadu a srce na istoku. Tako je bilo pre 30 godina, tako je i danas. Malo rezona ima za antievropsko opredeljenje, ali njega je lako u javnosti osporiti ili podržati. Javno mnenje je takvo i u većini drugih zemalja, ali razlikujemo se po tome što druge zemlje rade na stvaranju demokratskog, obaveštenog, sloboduumnog javnog mnjenju a druge na gušenju slobode u javnom mnjenju – istakao je Mihailović.

Svdoci smo kako se putem istraživanja javnog mnenja vodi jedna vrsta političkog rata.

- To je verovatno normalno, istraživanja su deo političkog folklora, ali se ponekad ne uzimaju dovoljno ozbiljna istraživanja. Vi ste uradili za Demostat jedno temeljno istraživanje, te rezulzate objavili smo mesec dana pred pad nadstrešnice u Novom Sadu, a jasno je pokazalo veliko nepoverenje u institucije u Srbiji, u vlast. Ali, kad se ta upozorenja ignorišu i onda se desi to što je Aleksandar Vučić upotrebio kao metaforu, “crni labud” po čuvenoj knjizi Nasima Nikolasa Taleba. On je crnim labudom nazvao nepredviđene događaje pre svega u ekonomiji, koji promene kompletnu dinamiku društva. Ono što je posebno tragično je da nama nesreće daju potrebnu dinamiku, ubistva, nadstrešnica a ne neki realni politički događaji – naveo je Panović.

Mihailoivić kaže da ono što je nepobitna činjenica ima većeg uticaja na politička kretanja nego ono što je delom skriveno a delom otkriveno.

- Ovde su stvari jasne: nadstrešnica je pala, pobila ljude, za to je neko kriv a nije odgovaro ko je kriv. To je teško negirati. Ova vlast je to pokušala, pa su u početku uz te priče o nadstrešnici i smrti ljudi govorili o nesreći u Australiji, Italiji… Htelo se pokazati da je to normalno, što je ljude dodatno dovelo do besa. Mi živimo u zemlji gde je istina nešto problematično, a problematične su nam i laži pa ne verujemo ni kad čovek govori istinu i kad govori laži ako nisu u skladu sa našim uverenjima – rekao je Mihailović.

Dok RTS gleda većina, vlast je spokojna

Istraživanje Demostata pokazalo je da studenti ne veruju prorežimskim medijima, ni medijskom servisu RTS, ali smatraju da i televizije kao N1 ili Nova S takođe imaju dozu pristrasnosti. Jedan Miloševićev saradnik, naveo je Panović, imao je vrlo prostu metodu istraživanja javnog mnjenja: interesovalo ih je samo koliko građana gleda večernji dnevnik RTS-a. Sve dok je to bila većina, oni su bili spokojni.

- Podržavam tu tezu. Tvrdio sam da je oktobar 1999. nastao onda kada su moji seljaci iz sela prestali da veruju meteorološkoj prognozi datoj u Dnevniku. Ni to više nisu verovali, a onda je došao oktobar. Sada smo u takvoj situaciji da se ljudi ili distanciraju od takvih medija, ili gledaju sa velikim podozrenjem, ili velikom podrškom, tako da imate jedan galimatijas svega i svačega i gde istraživač može da nađe šta god hoće. To što političari iz istraživanja uzimaju šta im odgovara a niko ne gleda celinu, stara je stvar. Ali, to treba uvek gledati u paru sa jednom drugom istnom. Veliki broj istraživača radi onakva istraživanja kakva naručilac plaća - objasnio je Mihailović.

Ostalo je i pitanje revolucionarnosti, naglasio je Panović jer su studentima tokom protesta izvređani na mnogo načina, lepile su im se protivurečne etikete, da su ustaše, komunisti, hamasovci, dok je Vučić tvrdio da sprovode obojenu revoluciju. Taj pojam revolucionarnosti u srpskom društvu ima svoje ukorenjenje od antibirokratske revolucije 80-ih koja samo menja modalitete. I SNS koja je na izborima 2012. došla na vlast, tokom vremena je postala partija koja ima revolucionarni karakter u smislu da mora da vlada svuda i na svakom mestu i da napad na bilo kom nivou smatra antidržavnim nasrtajem.

- Neke partije u poslednje tri decenije kod nas ne razlikuju se mnogo od hijerarhijski uređenih stranaka u kojima je vođa sve i svja, sve se dešava kako on želi. Mi smo takvih partija imali u bivšim i sadašnjim radikalima, sadašnjim naprednjacima, takvih partija imamo svuda po svetu, od našeg komšiluka, do Izraela, Rusije, Kine. Dakle, nije reč o novinama, nije Srbija izuzetak. Izuzetak su možda donekle istraživači i društveni naučnici koji nisu spremni da razgolite takvo stanje stvari i da kažu: pop je pop – kazao je Srećko Mihailović.

Na pitanje iz publike, da li je pogoršanje materijalnog položaja građana posle pandemije, rata u Ukrajini i globalne inflacije, uticalo na snagu protesta Srećko Mihailović je ukazao na vezu sa delom Demostatovih istraživanja u kojima su se ispitanici redovno izjašnjavali da su zadovoljni životom.

Kad se reakcionarna snaga preobuče u socijalni pokret

- Takav odgovor deluje neverovatno ali ako pokušate kvantnim podacima da date ono što se smatra kvalitativnim istraživanjem, kad razgovarate sa ljudima, pitate kako je to moguće da su u ovakvoj situaciji zadovoljni životom, dobijate odgovor: “Jel se sećaš 93. ili 94? Kolika ti je bila plata? A danas? Danas je bolja”. Mi smo prošli od sredine 80-ih doživeli dosta toga lošeg i ako današnju situaciju poredimo sa onom najlošijom u kojoj smo bili, onda ovo u čemu smo i nije loše. I to je logika jednog broja ispitanik koji nije tako mali. I kad odgovore na to pitanje povežete sa zadovoljstvom ili nezadovolstvom radom institucija, vlasti, političkih stranaka, dobijete da je današnje preživljavanje nadmoćnije u odnosu na nezadovoljstva sa kojima se suočavamo na planu društvene politike – objasnio je Mihailović.

Panović je podsetio da je SNS dolazeći na vlast mogao da se predstavi ne kao reakcionarna snaga već kao socijalni pokret jer je nasledio situaciju posle ekonomske krize koja je proizvela veliki broj nezaposlenih. Imali su veću podršku u javnom sektoru koji je mnogo senzibilnije reagovao na njih nego što sada reaguje na pozive studenata.

- Ne treba zanemariti to da ljudima teže pada nepravda nego težak život. Težak život se da podneti za našeg čoveka, ali nepravda, to što ne možeš doći do lekara, da bi operisao koleno čekaš četiri godine, i niz takvih stvari, to ljudima bode oči, to im najviše smeta. Kada su naprednjaci dolazili na vlast, u prvom planu je bila korupcija. Oni su preuzeli tu vrstu propagande od prethodne vlasti i došli smo dotle da ako imaš glavne medije u svojim rukama, borbu protiv korupcije možeš da banalizuješ, skreneš sa tog puta, usmeriš u poželjnom pravcu i da je neutrališeš na neki način. I to ovdašnja vlast radi sa dodatkom, uvek nađu žrtvu, pa čak i iz svojih redova na koju će baciti ljagu. Tako rešava taj problem – istakao je Mihailović.

Na pitanje Panovića da li je za antivučićevski deo Srbije najfatalnije rešenje da na izbore, ako ih bude u dogledno vreme, krene u dve kolone, s jedne strane studentska a sa druge strane opozicija, Mihailović kaže da takva vrsta politizacije studenata u pokretu nije dobra ni za studente ni za opoziciju. Ona je dobra samo postojeću vlast, zaključio je glavni istraživač Demostata.