Rizično je robovanje analogijama jer smanjuje mogućnost da se izađe iz neumitnosti, realnije vidi stanje stvari u datom trenutku, uprkos sličnostima drugačiji tip pretnje, pa i potraži alternativa budućnosti. Eventualno kreativniji izlaz iz loših scenarija. Mimo usuda analogija. Na tu temu provokativno piše i politikolog Ivan Krastev („U našoj trenutnoj geopolitičkoj stvarnosti, vizije budućnosti zamenjene su analogijama iz prošlosti“). Ako je Evropa ponovo u „Jučerašnjem svetu“ Štefana Cvajga, pri kraju „vajmarske faze“, u Minhenu 1938, onda je sve jasno. I Evropi i ovom ovde takozvanom Regionu.

Ima, međutim, i analogija mnogo nižeg inteziteta. Tipičan primer je očekivati da se u odlasku Vučića sa vlasti ponovi makedonski ili crnogorski scenario. Očekivati da se preslika novi Peti oktobar takođe može biti varljivo. Veliki skup od 15. marta ove godine u Beogradu, koji je brojčano premašio Peti oktobar, demistifikovao je mit o kritičnoj masi koja sama po sebi ne garantuje ništa. Robovanje analogijama može da bude i tumačenje mogućnosti skraćivanja predsedničkog mandata koje je najavio Vučić (da uz parlamentarne dobijemo i predsedničke izbore 2026, iako mu mandat ističe 2027), što odmah asocira na postupke Slobodana Miloševića i Borisa Tadića. I jedan i drugi jesu skratili mandate, ali su imali opciju da se ponovo kandiduju za predsednika države. Milošević je imao ambiciju da postane predsednik svog provizorujuma zvanog Savezna Republika Jugoslavija. Ta tvorevina projektovana „žabljačkim ustavom“ iz 1992. ostavila je mogućnost da joj se u međuvremenu priključi još neko, ako poželi, ali se brzo pokazalo da je to strukturalno nemoguće (i za „srpske zemlje“, jer drugi nisu bili zainteresovani), pa se sve svelo na asimetričnu federaciju Srbije i Crne Gore. Doduše Vučić ima „srpski svet“, ali on je imaginarijum koji nije elektibilan okvir. Sem da budeš simbolički „predsednik srpskog sveta“. Tadić je imao mogućnost da se ponovo kandiduje za predsednika Srbije, dok Vučić to nema ako skrati mandat.

Upravo je on više puta govorio da mu ne pada na pamet da menja Ustav, kako bi mogao da ponovo bude predsednik. Ali će zato, kako je naglasio, da pomogne nekome i bori se za to da oni za koje misli da mogu da vode Srbiju u budućnost, ostvare uspeh na izborima – „to ću svakako da učinim, a s koje pozicije u ovom trenutku niti je tema, niti bih mogao to i sam da izgovorim“. Ali rekao je Vučić davno, kao premijer, i da neće da se kandiduje za predsednika Srbije, pa jeste. Videćemo da li će dogodine krenuti pisma iz cele Srbije da zamole Vučića da uradi nešto. Što on tobože ne bi uradio da ga narod nije zamolio. 

Ako se zaista ne odluči na rizičnu operaciju promene Ustava da bi stvorio mogućnost za treći predsednički mandat, ili da se predsednik bira u paralmentu, Vučiću ostaje mogućnost da se vrati na premijersko mesto što bi ozvaničilo neku vrstu „kancelarskog sistema“ koji je neformalno i uveo dok je bio premijer. I što je, realno, format bliži Ustavu od njegove sadašnje predsedničke pozicije. Sa izvesnim uzurpatorskim utiskom, bez mnogo obaziranja na Ustav i institucionalne nelagode. Takav izvitoperen predsednički sistem poistovećuje se s oblikom lične vlasti i njenog autoritarnog prihvatanja gde se stranački princip subordinacije prenosi i na državu. Vlada je samo servis, čak apsurdno umesto vlade u senci opozicije, Srbija kao da ima vladu u senci vlasti. Neki članovi Macutovog kabineta su i u vladi u senci, ali nisu svi.

Šetanje moći, nezavisno od Ustava, nije Vučićeva inovacija. Uprkos različitim karakterima vlasti, i Milošević i Tadić su u operativnoj politici bili bitniji od svojih premijera, ali je Vučić tu praksu podigao na nivo „državnog razloga“. Sveto trojstvo funkcionisanja Srbije - voluntarizam, etatizam i klijentelizam se indukuju i iz ovakve izvitoperene predsedničke pozicije.

Naravno, Vučiću preostaje i takozvani poljski model. Da predsednik partije bude centar političke moći, kao što je to kao manir uveo Jaroslav Kačinjski koji je kao predsednik stranke Pravo i pravda, bio glavni u zemlji a ne neki Mateuš Moravjecki (premijer) ili Andžej Duda (predsednik). To bi značilo povratak Vučića na mesto predsednika SNS i naglašavanje partije (ove SNS ili njene lojalističke „avangarde“) kao legitimacijskog izvora. Takva varijanta je najmanje realna jer podrazumeva određenu vrstu diskrecije i fingirane distanciranosti koju Vučićev politički temperament teško da bi izdržao. 

Uglavnom, ako se predsednik države bude birao kao do sada, na glasačkom listiću neće biti Vučića, niti će moći da stoji Vučićevo ime dopisano uz ime njegovog kandidata. Na parlamentarnoj listi će moći. Do suštinskih promena u Srbiji dolazi na predsednilčkim izborima. I uz podršku Zapada. I 2000. i 2012. Treba li verovati u tu analogiju? 

Studenti su prupustili tajming da traže izbore. Umesto u martu zatražili su ih u maju ove godine. Ali po tom pitanju Vučić je već bio u psihološkoj prednosti. Otuda je krenuo sa ciničnim izbornim licitiranjem, pa je i 2026. proglasio „izbornom godinom“. Šta će značiti studentski pokret i njegova lista na kraju 2026. ako tek tada budu izbori. A ne moraju ni tada. Što se datum izbora više prolongira, studentska lista rizikuje da postane prolongirana idelano tipska imaginacija, da se izliže u beskrajnim raspravama (kadriranjima) o njoj. Ne postoji idealna situacija za obznanjivanje imena koja bi činila tu listu. Jedno od objašnjenja je da bi otkrivanje ko je na listi te ljude stavilo pod udar režimske propagande. Ali zar oni tada ne bi došli u situaciju lidera opozicije koji su pod tom propagandom više godina. Što je neko indirektno i nenamerno priznanje i liderima opozicije koji se uglavnom kritikuju od nepartijske opozicije. Može li se direktno iz stanja hibernacije ili čak uslovne anonimnosti ići na vlast bez prethodnog prekaljivanja kroz propagandnog toplog zeca. Lako je pretpostaviti da su neki od potencijalnih kandidata za studentsku listu već dovoljno satanizovani. I da su se već dokazali protiv ovog režima. Što ne znači da neko ne treba da se relativno sačuva pa proglasi kandidatom kao Vojislav Koštunica tek onda kad bude jasno da više nema prolongiranja i kad se bude znalo kad su izbori. Bojkot više niko ne pominje.

Kad smo već kod analogija, Koštunica nije bio takozvano novo lice, kao što to nije bio ni Tomislav Nikolić, samo je bio manje satanizovan i dovoljno nacionalno utemeljen. Tačnije, bio je „demokratski nacionalista“.

Iako deluje preuranjeno, suštinsko pitanje je da li bi sutra studentska lista, ma šta ona značila tada, imala jedan poslanički klub u Skupštini. To je mera ozbiljnosti. Studentska lista i danas, kao uslovna fikcija, funkcioniše kao pseudo partija ili kao skrivena partija. Neće na noj biti studenata, ali je bitna percepcija da je to ta prava „studentska lista“, odnosno ona koju studenti podržavaju. Demostatova istraživanja javnog mnenja pokazuju da antivučićevski orijentisani građani smatraju većinski da je zajednički nastup najbolja opcija za protivnike režima, dok praksa pokazuje da nije nemoguće rešiti prividnu kvadraturu kruga odnosa studenta i opozcije. Odustajanje od antipartijskog dogmatizma je lekovito za opoziciono-studentsku sinergiju. Upravo su lokalni izbori u Mionici, Negotinu i Sečnju pokazali potencijal zajedničkog nastupa opozicije podržane studentima, pokazali su i relativno slabljenje vladajućeg bloka, ali su pokazali i to da studenti i opozicija i dalje ne mogu kvalitetno da iskontrolišu izborni proces. Za kontrolu je danas bitnija hrabrost od poznavanja izborne procedure. Ispada i da je bitnije ko čuva kutije, nego ko se kandiduje. Što donekle banalizuje iscrpljivanja ko će biti na listi. Ako su građani nadpolovično nezadovoljni vlašću i institucijama, a jesu – pokazuju Demostatova – istraživanja – to ne znači da znaju tačno za koga su ako nisu za ovu vlast. Niti je alternativa jasno formulisana. Studenti, odnosno percepcija njih, mogu da pariraju Vučiću u rejtingu, ali to ne znači i dalje jasnu političku artikluaciju, za razliku od pristalica vlasti koje je imaju. Studenti u blokadi najavili su novi protest u nedelju 28. decembra 2025, a tada će i skupljati potpise za raspisivanje vanrednih izbora. Time bi trebali da potvrde svoj uticaj, možda i demantuju određene kontroverze koje se u javnosti za njih vezuju. 

Istovremeni parlamentarni i predsednički izbori, na neki način bi „uterali“ opoziciju i studente u jedan blok. Opasna zamka, što je do sad bila praksa razdirućeg antipartizma je multiplikovanje građanskih elemenata (aktera), što na kraju širi konfuziju i ide ka pokušaju postizanja nekakvog „tripatitnog sporazuma“ gde bi se kao akteri našli studenti, opozicija i zborovi građana, odnosno „civilno društvo“. Možda je malo ironično, ali kad je o „građanima“ reč, ostaje nejasno zašto onda Pokret slobodnih građana nije najmasovnija partija posle naprednjaka, kao što se otvara i naoko apsurdno pitanje – da li su članovi opozicionih partija nekakvi građani. Ili zašto se ne obnavlja ili pravi novi „građanski savez Srbije“. Ako postojeća ponuda ne valja. Onaj dobri, stari GSS evoluirao je logično, činilo se, u Liberalno demokratsku partiju. Došlo do ujedinjenja u LDP starog GSS i liberalne frakcije DS koja više nije mgla da podnese „demokratski nacionalizam“ i to da ih Boris Tadić „truje“ Dobricom Ćosićem. Dobili su i podršku Latinke Perović, ali opet nije išlo. Novembra ove godine Pokret slobodnih građana i Zeleno-levi front  potpisali su „Memorandum o strateškoj saradnji“ te dve stranke, a kao najvažniji cilj naveli su članstvo Srbije u EU. Strateška saradnja ipak ne znači integraciju. A bez integracije političkih entiteta u opoziciji i pravljenja većih stranaka teško se može povratiti nekakav balans u političkom sistemu Srbije. Na izborima 2021. u Negotinu Narodna stranka je imala solidnih 12 odsto glasova. Od te Narodne stranke sad postoje tri: Narodna koju vodi Vladimir Gajić, Narodni pokret Srbije Miroslava Aleksića i Srbija centar Zdravka Ponoša. Samostalni izlazak Stranke slobode i pravde na izbore u Mionici je primer ispodcenzusnog avanturizma. 

Integracija (umesto strateških saradnji) povećava efikasnost i smanuje mogućnost dosovskih strukturalnih problema zbog viška partija i partijskih lidera. Ono što je DOS vešto bio uradio to su takozvana „parnerstva za promene“ sa nepartijskim strukturama. Tako je obezbeđena, na primer, podrška Ujedinjenog granskog sindikata „Nezavisnost“. E, sad što je „Nezavisnost“ posle Petog oktobra na neki način izigrana to je već neka druga priča. Ipak su drugačija vremena. Pa i analogije mogu da postanu čudno inspirativne. Fenomen „kriznih štabova“ koji su upadali nakon Petog oktobra u firme i institucije, nije nešto čime se DOS hvalio, niti je to demokratska javnost odobravala. Neki sadašnji studenti, skloniji uslovnom anarhizmu, kad su čuli za „krizne štabove“ pozitivno su reagovali. Ali takvi stavovi nisu većinsko mišljenje u studentskom pokretu. Možda se Vučić poneo više kao pokeraš nego kao šahista kad je ishitreno predložio „savetodavni referendum“ o njemu. Tada bi se stvorila sigurno referendumska atmosfera, izbeglo bi se iscrpljivanje u pričama odnosa studenta i opozicije, ali studenti koji se zalažu za ustavni patriotizam nisu mogli pristati na ne baš pravno utemeljen predsednički predlog.

Ako možete da zamislite Vučića da bez cinizma kaže „vidimo se u nekom drugom filmu“, ili ako verujte da bi Vučić mogao da podnese kohabitaciju ili „savez slobodnih gradova“, onda verujete i da izbori mogu da suštinski reše političko-društvenu krizu u Srbiji. Izbori, bude li ih uopšte, mogu u ovakvoj situaciji (atmosferi) biti samo legitimacijsko prestrojavanje. Ana Brnabić je na jednom skorašnjem panelu u Briselu rekla da ne postoji u Srbiji konsenzus o EU. Da bi postojao, mora da postoji prvo konsenzus o iole demokratskim izborima, odnosno prihvatanje mogućnosti da se vlast na izborima može izgubiti, što nije blisko režimima sa „revolucionarnim“ karakterom – kakav je lojalističko-zavetnički u Srbiji. Homogenoj, organizaciono i logistički jakoj vlasti može da parira samo jedinstven i snažan opozicioni front. Čime uzrupacija postaje sve ogoljenija a alternativa sve uočljivija. I stranom faktoru. Tada ni izbori nisu milostinja vlasti, već su oni takvi - legitimni - samo ako ih nametne alternativa. Ako bi ispunio demokratske standarde koje uglavnom formalno traže Ursula fon der Lajen i Marta Kos, Vučićev režim bi se reformisao, a on ne može da se reformiše a da se ne uruši. Niti postoji unutrašnja reformska snaga u partiji.  Jedan opozicioni front je i bolji, motivisaniji, garant kontrole izbora. Mada, naivni misle da više kolona daje bolju kontrolu, zato što je više opozicije u biračkim odborima. 

Da su kolone dobre i Vučić bi ih imao. On svoju kolonu trenira – pusti SPS samu u Sečnju, ona prebaci cenzus, kao i Rasim u Mionici, razmišlja se verovatno hoće li radikali sa SNS i na parlamentarnim, ko će sve u novo „nacionalno okupljanje“ na desnici… Ali, uz sve sparing mečeve, na izborima će se znati koja je kolona vlasti prava. Vučić će, doduše, kao i uvek dodavati kolone opoziciji.

Ako je nekom nelagodno da za njega glasa direktno, Vučić ćemu, kao i uvek, omogućiti da to uradi indirektno.