Predstava o Emanuelu Makronu kao lideru koji će povesti Evropsku uniju nakon što se sa scene povuče Angela Merkel urušava se pred nezadovoljstvom Francuza koje se pretvorilo u pravu bunu.

Dok je pobuna još uzimala maha, Makron je 18. novembra posetio Nemačku na Dan nacionalne žalosti, kada se Nemci sećaju žrtava rata. Ovaj dan je ustanovljen 1922. godine, u znak sećanja na nemačke žrtve Prvog svetskog rata. Nacisti su ga proglasili za državni praznik, a posle Drugog svetskog rata je simbolika obeležavanja preneta na žrtve svih ratova.

Francuski predsednik je pred Bundestagom govorio o potrebi snažnije i samostalnije Evrope, ali je njegov nadahnut govor o jedinstvu nadglasao huk nezadovoljstva iz njegove sopstvene zemlje. Makron je govorio o svetu koji „klizi u haos”, dok je stotine hiljada građana širom Francuske blokiralo puteve i demonstriralo protiv predsednika koji misli samo na bogate.

Dok Makron sanja o Evropi, dobar deo Francuza jedva sastavlja kraj sa krajem. „Žuti prsluci”, kako sebe nazivaju demonstranti (žuti prsluci su obavezni deo opreme vozača u Francuskoj) izraz su narodne pobune.

Počelo je nezadovoljstvom zbog uvođenja poreza na gorivo, koji je zamišljen kao ekološka taksa, sa ciljem da se stanovnici okrenu drugim, za životnu okolinu zdravijim načinima prevoza od automobila na benzin i dizel.

To je, međutim, bila samo kap koja je prelila čašu žuči.

Nezadovoljstvo se proširilo u siromašnijim slojevima društva, onim koji od plate jedva mogu da namire dažbine. Takvih je u Francuskoj mnogo nakon godina recesije koje su usledile po izbijanju svetske ekonomske krize 2008. godine. Najčešče dolaze iz ruralnih predela i predgrađa velikih gradova. Reč je o gubitnicima globalizacije, poput onih koji su glasali za Donalda Trampa u Sjedinjenim državama, ili za Bregzit u Velikoj Britaniji. Njima je automobil neophodan, a nova, elektronska vozila, ekološki čistija, ne mogu da priušte.

Ekologija, alternativni izvori energije, bio proizvodi – to je za bogate i džaba tu priča o globalnom zagrevanju, zagađenju i drugim štetnim pojavama za budućnost planete i njenih stanovnika. I ne samo to. Francuzi ne vole da ih oporezuju a da ne znaju kako će taj novac da bude utrošen, jer ovo je i priča o tome kako se troše javna sredstva.

Kad im se nešto ne sviđa Francuzi izađu na ulice, a onda ih je teško zaustaviti. Scene sukoba sa policijom u centru Pariza prošlog vikenda to ilustruju. Barikade na Šanzelizeu, napadi kamenicama na policajce i šmrkovi za rasterivanje demonstranata u oštrom su kontrastu sa povorkom osamdesetak svetskih lidera koje je samo desetak dana pre toga Makron okupio na stogodišnjicu obeležavanja primirja u Prvom svetskom ratu koju je pretvorio u simbol francusko-nemačkog pomirenja i evropske izgradnje.

„Žuti prsluci”, koji su došli iz unutrašnjosti nisu se sukobili samo sa policijom, već su se našli oči u oči sa Parižanima u jednom od najelitnijih delova grada.

Pijte, pijte, dok još možete, dobacivali su „prsluci” gostima na terasama kafea, u scenama koje ilustruju klasnu borbu 21. veka. Kuka i motika na Šanzelizeu.

Slični razlozi su u Velikoj Britaniji vodili do Bregzita. Britanci iz ruralnih krajeva nisu rasturili Siti ali su glasali za izlazak iz Evropske unije u inat Londonu, koji predstavlja ostrvo blagostanja. Stanovnici Londona ne dele iste brige sa stanovnicima istočne Engleske koji su u najvećem broju glasali za Bregzit.

Stanovnici Londona su ishod referenduma  doživeli kao šamar koji im je uputio ostatak zemlje, dok u Parizu šamar koji su „žuti prsluci” uputili pariskoj eliti, na čelu sa Makronom, nije samo metafora.

Velike metropole sve više liče na gradove-države na koje jurišaju oni koje je globalizacija ostavila po strani. U prestonicama je koncentrisana finansijska moć čiju akumulaciju je omogućila globalizacija. I Bregzit i pobuna u Francuskoj su posledica jaza koji se produbio između teritorija i društvenih slojeva. Evropa je dala prednost političkom liberalizmu i finansijskom kapitalizmu, čiji je Velika Britanija šampion, a ovo je rezultat. Zato je pogrešna predstava da će izlazak iz Evropske unije da smanji nejednakosti u Engleskoj. One su u osnovi sistema.

Da ovaj fenomen prevazilazi nacionalne granice pokazuju i demonstracije i blokade „žutih prsluka” u Belgiji, iako manjeg obima, ali i u Bugarskoj, gde demonstranti sa istovetnim obeležjem blokiraju puteve na granici sa Grčkom i Turskom zbog povećanja cena goriva i traže smenu vlade.

Politička artikulacija nezadovoljstva se različito izražava. U Velikoj Britaniji je gnev usmeren na Evropsku uniju, u Francuskoj još nije jasno ko će izvući političku korist od ovog bunta. Makron, koji pravi velike planove za Evropu, imaće teškoće da iz ove situacije izađe kao pobednik. Njegova popularnost slabi, a jača predstava o njemu kao predsedniku bogatih.

Iako je kampanju gradio kao antisistemski kandidat u skladu sa duhom vremena, mnogi Francuzi danas u njemu vide predstavnika omražene elite koja ne razume probleme običnog čoveka.

Pre nego što pređe na Evropu Makronu ostaje da sredi stvari u svom dvorištu. Njegova velika ambicija se sudara sa nezadovoljstvom u zemlji i evropskom realnošću u kojoj politički tokovi vode ka fragmentaciji, a ne ka ujedinjenju. Nemački karikaturista je povodom posete francuskog predsednika nacrtao Angelu Merkel sa jednom polomljenom nogom kako pozdravlja Makrona koji je prikazan kao očerupani petao, zbog pada popularnosti.

U Berlinu kao i u Parizu politička elita ne puca od zdravlja.