Na pitanje da li se srpsko društvo 30 godina od uvođenja višepartizma vratilo na nultu tačku iz devedesetih godina, tačnije da li nam trebaju izbori, parlamentarizam, mediji i demokratija, Lukač odgovara da je saglasna sa Panovićevim tezama i dodaje "mi smo u stvari, gledali eksploziju vulkana, a sada gledamo pepeo". 

Kako je Lukač kao novinarka devedestih godina intenzivno pratila politička dešavanja u Srbiji, Panović joj postavlja pitanje da li ima osećaj da je u raznim bilansima Zapad kompletnu Srbiju doživljavao kao nasleđe Slobodana Miloševića, uz zapažanje da kao da se ignorisalo dva milona ljudi koji su u to vreme bili protiv njega. 

- Meni se ponekad čini da je njih samo ta Miloševićeva Srbija interesovala. To ovako možda zvuči grozno kada tako kažem, naročito mlađim ljudima, koji sve to drugačije vide i doživljavaju. Ali, ja se sećam kad su dolazili ti razni zapadni novinari, službenici i diplomate, njima je bilo jako važno da li mi novinari tih, da kažemo, nezavisnih, prozapadnih medija, Borbe, Naše Borbe i Danasa, možemo njima da obezbedimo da se, na primer, oni vide sa nekim novinarom Tanjuga ili nekim koga smo mi tada doživljavali kao direktnog eksponenta Miloševićevog režima. Njih je stalno nešto to interesovalo šta je sa druge strane, a mi smo mislili da je, time što mi imamo taj neki antiratni pokret i tu neku prozapadnu agendu, da smo uradili nešto više nego u drugim republikama. Na kraju je sve to završilo u nekom apsurdu - zaključuje Lukač. 

Ona smatra, kako je zapad sve vreme interesovala ta Miloševićeva i konzervativna Srbija, da je njima ta Srbija trebala. 

- Oni prosto, ako hoćemo, zaista ne doživljavaju kao pravu Srbiju i pravu snagu neke proevropske snage u Srbiji. Koliko god oni sarađivali sa njima, koliko god imali različite nivoe odnosa, podrške nevladinim organizacijama, ja zaista mislim da je za zapadne centre moći, one koji donose odluke, prava Srbija baš ta, patriotska, Dačićeva Srbija - smatra Lukač.

Na pitanje o domaćoj političkoj sceni, na kojoj je izgubljena odrednica ideologije i političke prakse koje se pojavljuju u nazivima partija, te kako se snaći u toj konfuziji, Lukač odgovara da je takvo stanje plod namernog rada nekih centara moći bliskih vlasti da stvore što veću konfuziju. 

- Sa druge strane, mislim da je ideologija kao takva na svetskom nivou izgubila neku važnost. Sada je preživljavanje svima postalo bitnije, na svaki način: ekonomski, od pandemije, od zagađenosti. Onda kada su ljudi obuzeti tim pitanjem da prežive, onda je njima manje bitan odnos prema stvarnosti koji imaju, važan je cilj - ukazuje Lukač. 

Uz podsećanje da Kristofer Hil, staro lice iz devedesetih godina stiže u Srbiju, a na pitanje da li smatra da se u našoj zemlji antiamerikanizam redukuje na antiklintonovski stav i tu administraciju SAD-a, Lukač odgovara da smo svi bili svedoci koliko je bivši američki predsednik Donald Tramp bio popularan u Srbiji. 

- Sad možemo o Trampu svašta reći, ali on je bio izabrani američki predsednik. Ako smo za reprezentativnu demokratiju, institucije, on je bio izabrani američki predsednik i bio je vrlo popularan ovde. Za njega se nije vezivala sva ta negativnost iz Klintonovog vremena. Ovde, čak ja mislim, da ljudi koji su skloniji tome da imaju svoju verziju istorijske istine, u običnim razgovorima će vam često pominjati da nije bilo tog seksualnog skandala u Beloj kući, da oni nas možda ne bi bombardovali. Ljudi su nekako na svojoj koži, pre političkih teorija, osetili šta znači izvoz unutrašnje krize. To je, koliko loše, toliko i dobro, jer to znači da oni ne doživljavaju američku državu kao neprijateljsku prema Srbiji, nego jedan deo tog establišmenta, kao izuzetno neprijateljski nastrojen prema Srbiji - navodi Lukač. 

Ona je saglasna sa konstatacijom Panovića da bilo kojoj zemlji na svetu, neuporedivo jačoj i većoj od Srbije, kada bi imala problem poput Kosova, ne bi bilo lako, te da je to problem koji dubinski koči punu demokratizaciju naše zemlje.

- To je prosto jedan problem koji je toliko složen, težak i predstavlja veliki kamen oko vrata, da vi ne znate u stvari šta je veća šteta u vezi toga i šta je veća zarobljenost, a šta je rešenje. Lepo je to pričati odavde iz Beograda, ili iz centra bilo kog grada u Srbiji, kako je Kosovo naš smisao, naš izvor, naša snaga i resurs. Ali, kada dođe do stvarne situacije na terenu, kada oni ljudi tamo krenu da pričaju "pošaljite nam Žandarmeriju makar i u trenerkama" - šta? Šta da vam je sin, otac žandarm? Da mu kažete da ide tamo - pita Lukač.