Šta se u globalnoj ekonomiji promenilo posle tektonskih poremećaja koje je u prethodnih pet godina izazvala pandemija, rat u Ukrajini, pokidani lanci snabdevanja, energetska kriza…? Da li je proces globalizacije odradio svoju misiju? Koja je pozicija Srbije na listi kritičnih sirovina neophodnih u petoj industrijskoj revoluciji? O tim temama u podkastu ,,Pola sata Demostata” razgovarala je Mirjana Stevanović sa dugogodišnjim ekonomskim novinarom Mišom Brkićem. On kaže da je najveći efekt koji je pokrenula pandemija, to što je država izašla na ekonomsku scenu.

- Pandemija je kao globalni fenomen podigla na noge svu političku pamet u svetu, sa jednom jedinom idejom: da država zauzme važno mesto u ekonomiji. To važno mesto izborila je preko ,,helikopterskog novca” - političari su u jednom trenutku shvatili da svoju moć mogu da povećaju ako budžete iskoriste da građanima, privredi i poslovnim ljudima  olakšaju prolazak kroz pandemiju. Nemerljive količine novca su ubačene a efekti te političke odluke su katastrofalni. Građanstvo se ,,navuklo” na klijentelističku ulogu, očekuje se od države da nam ili da novac ili nas zaposli. S druge strane, ta pomoć države otupela je onaj bazični instinkt poslovnih ljudi, uspavali su se oni koji su se borili da opstanu na tržištu jer su shvatili da kad je gusto, tu je država da pomogne. Pandemija je prošla, ali su država i političari nastavili da bacaju novac pa su se i sami ,,navukli” na taj model kupovine biračkog tela – kaže Brkić i dodaje da smo to prihvatili i nastavili da na taj način ,,rešavamo” posledice kasnijih događaja, rata u Ukrajini, energetske krize izazvane tim ratom, pokidanih lanaca snabdevanja, velike inflacije i budžetskih deficita.

Ta nova normalnost, objašnjava on, ubila je jedan važan aspekt kapitalističke privrede, instinkt da se preživi ili kao preduzetnik ili kao radnik sa određenim veštinama i znanjem koje se može uposliti. Sve to je stavljeno u drugi plan jer se država pojavila kao ključni igrač i u društvenim i u ekonomskim odnosima.

Pomoć za kapitalizam zainteresovanih strana

- Ja to vidim kao veliki problem. Ta nova uloga države otvorila je veliku debatu na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu sa idejom da se pomogne kapitalizmu da opstane, ali sa jednom pogrešnom idejom koja se zove kapitalizam zainteresovanih strana. Prihvatili su je menadžeri mnogih firmi u Americi, a nastala je kao spašavanje ,,države blagostanja”, koja polako propada jer novca za nju više nema. To se najbolje vidi u Evropi, pa su Klaus Švab i Svetski ekonomski forum smislili novu varijantu, da se kapitalizam stavi u funkciju građana, društvene zajednice, zaštite sredine, radnika, mesnih zajednica – kaže Brkić.

Ta priča je završena, dodaje on odgovarajući na pitanje da li je moguće da se ekonomija vrati principima od pre pandemije.  

- Globalizacija i slobodno veliko tržište definitivno su nestali zbog rata, pokidanih lanaca dobavljača, a onda i jedne nove političke filozofije koju nije doneo samo Tramp u Americi, nego se ona širi i po Evropi. To je priča o nacionalnom suverenitetu i suverenizmu, lagano zatvaranje ekonomija i država u svoje granice. To kako se Tramp igra sa carinama, pokazuje da je globalizovani svet otišao u prošlost, da ga više neće biti a da će godine pred nama obeležiti nastajanje velikih nacionalnih ekonomija, Kine, Amerike i njihova konkurencija ili ekonomski rat – ističe sagovornik Demostata.

Dodaje da paralelno osim nacionalnog ima pokušaja da se napravi i regionalni suverenizam. Evropska unija je primer, Latinska Amerika sa organizacijom Merkosura takođe. O Africi se, kaže, ne može govoriti jer je ona već postala kolonija Kine, ali može o Jugoistočnoj Aziji, zemljama ASEAN-a kao ozbiljnoj ekonomskoj grupaciji koja će pokušati da sačuva međusobne poslovne veze.

- Imamo i zemlje BRIGS-a koje nisu regionalne organizacija, već polusiromašne i polurazvijene zemlje svetskog Juga. Njih Kina i Rusija pokušavaju da okupe u neki novi globalni blok kako bi se suprotstavili propaloj ideji globalizacije shvaćene na američki način. One su udružene na istorijskom resantimanu da ih je svetski kapitalizam ugnjetavao, eksploatisao i izrabljivao njihove sirovine. Ali, nisam siguran da mogu da izgrade neki novi blok nesvrstanih koji će sada predvoditi Kina, uz nju možda Rusija. Pogotovu ne verujem u ideju zajedničke valute BRIGS-a, to je san koji je nemoguće ostvariti jer Kina nije spremna da se odrekne svoje monete. Više je to neka pretnja dolaru, iako je najveća pretnja dolaru Tramp – navodi Brkić.

Podseća da je upravo globalizacija koja se sada razgrađuje, u proteklih 35 ili 40 godina veliki deo sveta izvukla iz siromaštva uključujući i države BRIGS-a. Naime, kapital koji se većinom iz štednje građana akumulirao na Zapadu, banke su transformisale kroz potrebu kompanija u azijske, afričke i južnoameričke zemlje. Kina je najbolji primer kako se iz principa globalizacije zemlja izvukla iz siromaštva i postala industrijski vrlo razvijena i ekonomski moćna.

Evropska podrška za kritične sirovine

- Sada i deglobalizacija ide na ruku Kini jer poseduje razvijenu proizvodnju kritičnih materijala potrebnih za novu industrijsku revoluciju. Rusija se donedavno hvalila kako suvereno vlada svetskim rezervama sirovina poput uglja, gvožđa, nafte, gasa, ali Kina iako nema naftu i gas, ima unutar svojih granica materijale potrebne za nove IT tehnologije i veštačku inteligenciju. Svi ostali su međusobno prilično zavisni. Tramp pokušava filozofijom ,,slona u staklarskoj radnji”, da pribavi za Ameriku neke od tih kritičnih sirovina, ali to neće ići lako i neizvesno je da li će uspeti – naglašava Brkić.

I Evropa je, nakon pokretanja procesa deglobalizacije shvatila da nema kritične sirovine ali to nije jedino što je muči.

- Veliki problem je odliv talenata, izvrsnih preduzetnika, startapova, novih tehnologija. Sve je bežalo u Ameriku zbog ekonomske politike Unije i država članica EU, spore birokratije, neracionalne, neefektivne. Krivicom političara EU je došla u ovu situaciju. Sada pokušava da pravi aranžmane sa Kinom, sa Merkosurom, sa nekim afričkim i državama Bliskog Istoka. Ti razgovori neće biti ni laki ni brzi, neki će uspeti u zavisnosti od toga šta se nude u zamenu za ono što se traži. Evropa ne može od Kine da traži retke metale koji joj nedostaju a da zatvori svoje tržište za kineske automobile. Biće to stvar velikih pogodbi ali tržišnu slobodu kakva je postojala u vreme globalizacije, to više nećemo da gledamo – izričit je sagovornik Demostata.

U tom kontekstu, potvrđuje on, nije čudno što je EU u okviru zakona o kritičnim mineralima izdvojila 47 strateških projekata na svojoj teritoriji koje će administrativno i finansijski pomoći kako bi razvili eksploataciju potrebnih sirovina. Istu podršku može da očekuje i 13 projekata van Unije, među kojima je i ,,Jadar” u Srbiji.

- Zanimljivo je to što je EU zainteresovana za projekat iako ga vodi rudarska firma koja nije evropska i u zemlji koja nije članica EU. Ali, mislim da je dobar posao to što Unija pokušava da osmisli, da je dobrodošlo sve što se nalazi na 48 sati od finalne proizvodnje. Pogodilo se da je Rio Tinto našao dovoljno jadarita da može da proizvodi litijum koji nije važan samo za baterije mobilnih telefona već je neophodan za skladištenje energije. A to postaje jedna od ključnih industrijskih grana u svetu. Sa tog stanovišta posmatram projekat Jadar u Srbiji. Ja sam od onih koji misle da je to dobar projekat za Srbiju, pokušavam da napravim i istorijsku paralelu sa rudnikom bakra u Boru. On je početkom 20. veka pomogao industrijalizaciju i stavio Srbiju na svetsku mapu, kako su to komunisti zvali, međunarodne podele rada. Mislim da litijum ima šansu da vrati Srbiju na tu mapu, mnogo više nego što će to postići prodajom ajvara, malina ili igrica za telefone – kaže Brkić.

Ko podstiče kopanje rovova

Naglašava ipak da mu se ne sviđa to što neke države EU ,,ispod žita” vode pregovore sa političarima iz Srbije. Takođe, kaže da ako je EU zainteresovana za taj projekat, voleo bi da ona bude i arbitar prema svojim kriterijumima zaštite okoline kakve će primeniti kod otvaranja rudnika litijuma u Finskoj, Portugalu, ili na granici Nemačke i Češke. Strahove koji postoje u Srbiji značajno bi umanjila primena evropskog zakona o baterijskom pasošu koji propisuje da svaku bateriju kapaciteta većeg od 2kWh mora da prati informacija o poreklu i načinu proizvodnje.

- To bi opustilo preveliki pritisak javnog mnjenja i napetu atmosferu stvorenu oko tog projekta. Rasprave se vrlo često vode bez argumenata i bez sučeljavanja ljudi koji različito misle. Kada pitam one koji su protiv za argumente, dobijam opšte floskule, teze. Jedno vreme je bilo reči o temperaturi na kojoj će se sumporna kiselina prerađivati, onda se ispostavilo da strah nije opravdan jer to nije ta temperatura. Strah bi mogao da se otklanja ne tako što su protivnici ukopani u rovove već da sednu i sučele argumente. Toga ima malo. Cela Srbija je podeljena oko svakog pitanja koga se dotaknemo. Pozivi vlasti na nacionalno jedinstvo deluju staromodno, nevaspitano i bezobrazno jer je ona ta koja podstiče kopanje rovova. Uz to, ponekad imam utisak da opozicija ima manje znanja, veštine i iskustva nego nevladin, civilni sektor koji je silom prilika izrastao za vreme Vučićeve vlasti u ozbiljnu javnu snagu – kaže Miša Brkić.

Zelena agenda, divlje deponije, termoelektrane

Na pitanje kako pronaći balans između opravdanih ekoloških zahteva i izgradnje infrastrukture koja takođe ima svoje opravdanje, sagovornik Demostata kaže da je zelena agenda previše postala pomodarski brend.

- Razumem da imamo odgovornost pred generacijama koje dolaze da im ostavimo planetu najmanje u stanju u kom smo je zatekli. To je teško, neizvodljivo, ali da je bar što je moguće manje devastiramo. Paradoks je to što mi pričamo o zelenoj agendi, o zdravoj hrani, Srbiji kao nezagađenoj državi u kojoj je najpitkija voda na svetu. A onda se pokaže da u zemlji ima 33.000 divljih deponija, da je voda u rekama puna plastike i da su septičke jame pored bašti u kojima sazreva paradajz a on se posle prodaje na Kaleniću kao organska zdrava hrana – ukazuje Brkić.

Kod nas je sve radikalno polarizovano, objašnjava on, pa je moguće da su po svakom pitanju jedni izrazito za, drugi izrazito protiv. To je prisutno čak i kod stručnjaka pa deo njih kaže da je projekat ,,Jadar” nemoguće realizovati a da se potpuno ne devastira okolina, drugi tvrde da je moguće ispuniti standarde koje promoviše i EU i deo su Pariskog dogovora o sprečavanju klimatskih promena.

- Ne možemo da nađemo zajednički jezik, tačku okupljanja za koju ćemo znati da je nacionalni prioritet. Ponekad je to najlakše postići imaginarnim zahtevima: Kosovo je Srbija, tu smo svi ujedinjeni. Ali čiste reke u Srbiji? E, tu već malo teže. Nismo legli na tu priču. Znamo da su zemlje EU vrlo rigorozne kad je u pitanju zaštita sredine, principi Pariskog sporazuma i dogovor oko ispuštanja u atmosferu gasova sa efektom staklene bašte. Voleo bih da mediji i političari promovišu njihove primere gde su pomireni industrija i ti principi. Jednom sam slučajno tragajući oko litijuma, pronašao da u centru Hamburga već 150 godina postoji flotacija bakra. Postrojenje nije izmešteno jer su vlasnik, nevladine organizacije i država napravili dogovor: sve što zeleni i nevladine organizacije traže vlasnik će da ispuni i dovede do toga da ljudi ne strahuju. Voleo bih da takve primere ljudi u Srbiji vide – kaže Brkić i dodaje da prema onome što je sam istraživao, ne bi mogao da tvrdi kako je nemoguće izgraditi rudnik u Jadru, a da se ne ugrozi životna sredina.

Kako bi radila država da je odgovorna

Podseća i da je kompanija koja je dobila pravo na istraživanje, napravila pilot postrojenje u Australiji i dokazala da je eksploatacija moguća. Ali, ovde se o tome ne priča jer su i stručne teme politizovane. Na pitanje da li mogu da se vrate na stručni nivo, Brkić kaže da bi to opustilo javno mnjenje i uklonilo strah od projekta.

- Mađarska je dovela dve kineske fabrike, za proizvodnju električnih automobila i za proizvodnju litijumskih baterija. Fabrika električnih automobila trošiće nedeljno više vode nego Budimpešta za godinu dana. To nije naivna stvar. Kineski proizvođač BYD koji dolazi da zauzme evropsko tržište je veliki igrač, iznad je Fijata i Sitroena i u takvim okolnostima političko vođstvo države mora da napravi balans između ekonomskog razvoja zemlje, potreba stanovništva,  rasta BDP-a i rizika od ekoloških akcidenata. Taj rizik se smanjuje tako što se od investitora traži da poštuje sve, od Pariskog dogovora do lokalnih propisa. Tako se vodi država. Ne možeš da kažeš ne treba rudnik litijuma, ne treba mi fabrika baterija ili električnih automobila, a trebaju mi termoelektrane u Obrenovcu i Kostolcu koje su najveći evropski zagađivači. I kad bi Srbija sada morala da plaća one penale za ispuštanje štetnih gasova u atmosferu, mislim da bi bankrotirala. Fino je od Evrope što nam je to dozvolila, ali ovde niko ne pita šta ćemo da radimo sa tim termoelektranama i sa otrovnim gasovima iz uglja – naglašava Brkić.

Na pitanje da li Srbija može da se očisti od divljih deponija, neracionalnog poslovanja, nestručnih kadrova i rukovodilaca u statusu vršilaca dužnosti, on kaže da zemlja najpre mora da se očisti od bauka neznanja.

- Naš politički položaj, ekonomska, društvena i ekološka situacija posledica je našeg neobrazovanja i neznanja. Nažalost u ovoj zemlji je mnogo ljudi koje neznanje vodi, ima ih mnogo i u vlasti. Neću da kažem da je opozicija mnogo bolja, mada jeste nešto bolja, ali osvešćivanje ljudi, obrazovanje, kultura, dolazi iz nečega što je van političkog polja, van političkih stranaka. Na žalost ni toga nema previše u Srbiji. A krenuli smo da uništimo i to malo obrazovanih institucija koje imamo – zaključuje novinar Miša Brkić.