Za Ukrajinu je 24. februar postao tragičan dan u njenoj istoriji. Ostaće tragičan decenijama, ako ne i vekovima. Tragičan ne samo za Ukrajinu, već i za celu Evropu.

Upravo ovog dana, 24. februara 2022. godine, ruske trupe su upale na teritoriju susedne nezavisne države koja nije predstavljala nikakvu pretnju za rusku federaciju. Počela je otvorena, naoružana, sveobuhvatna ruska invazija na Ukrajinu – kremaljski diktator najavio je početak takozvane SVO – specijalne vojne operacije čiji je cilj „demilitarizacija” i „denacifikacija” Ukrajine, „potpuno rešavanje ukrajinskog pitanja”. „Ruski svet“, koji predstavlja političku ideologiju po kojoj se ruski narod, jezik, kultura stavlja iznad svih drugih, se uvukao u Ukrajinu.

Uvereni da je otpor malo verovatan, rašisti su računali na blickrig pri zauzimanju Ukrajine. Uostalom, od Kremlja su se godinama mogle čuti bajke o „bratskom narodu“, o „starijoj i mlađoj braći“, što se u stvarnosti pokazalo kao poricanje postojanja Ukrajinaca kao nacije. Tako smo se u svesti prosečnog rusa, pod totalnom propagandom Kremlja, brzo transformisali iz „mlađeg brata“ u „neonaciste“ koji moraju biti uništeni.

Ali u stvari, od prvih sati invazije, agresorska vojska je naišla na žestok otpor ne samo iz redova Oružanih snaga Ukrajine, Nacionalne garde i graničara, već i prosečnih  građana ujedinjenih u jedinice teritorijalne odbrane, dobrovoljačke formacije teritorijalnih zajednica i volonterske organizacije.

Svet je bio šokiran činjenicama kada su stanovnici ukrajinskih gradova izašli na ulice i trgove, bez naoružanja, pokušavajući da zaustave rusku vojnu tehniku. Kao i kada protesti pod ukrajinskim zastavama nisu prestajali više od mesec dana u okupiranom Hersonu, Energodaru i Meljitopolju. Kada su stanovnici Kijeva i Odese pripremali molotovljeve koktele. Kada su ljudi golim rukama zaustavljali okupatore,  otimali oklopna vozila i oružje i sve predavali ukrajinskoj vojsci. Bezbroj je sličnih primera borbe i herojstva prosečnih Ukrajinaca.

U svim gradovima formirali su se redovi ispred vojnih kancelarija, od iskusnih vojnika, rezervista i običnih muškaraca i žena, često sasvim mladih, kao i ljudi u godinama koji su izrazili želju da brane svoju otadžbinu.

A neprijatelj je sve više ludeo od besa i nemoći da slomi ukrajinski narod.  O tome svedoče brojna ubistva ratnih zarobljenika, leševi civilnog stanovništva na ulicama Buče, Gostomelja, Harkova, Bahmuta, Odese. Cilj je jedan - zastrašiti i pokoriti. Svako mora postati deo „ruskog sveta“, a nepokoreni se moraju uništiti ili svi zajedno umreti. „Samo ćemo mi u raj, a oni će umreti“ nisu reči ludog Hitlera, već savremenog diktatora, putlera KGB-a.

Danas, 24. februara 2025, Ukrajina je već izgubila hiljade svojih branilaca. Ukrajina je umorna od bombardovanja, užasa rata, nedostatka grejanja i svetlosti. Pa ipak, Ukrajina ostaje poslednja predstraža, uporište slobodnog sveta pred navalom rašista, jer transparenti demonskog kremaljskog revanšiste i dalje nose iste parole: „Na Berlin!“ i „Možemo ponoviti“. Ali današnji firer ne sedi u Berlinu, on je tamo, iza zidina moskovskog Kremlja. A „ruski svet“ na čelu sa ruskim firerom, kao i hitlerovci, sa sobom donose samo ubistvo i uništavanje svega zarad prevlasti jednog „bogom danog, izabranog“ naroda nad ostalima.

Ukrajinci nastavljaju da se bore i neće se predati. Međutim, snage su nejednake. Ako rusija i njeni saveznici ne budu zaustavljeni sada u Ukrajini, oni će ići dalje, a svetski rat će biti neizbežan. Moramo da zaustavimo rusku agresiju sada, dok još ima vremena i snage, a to se može uraditi samo zajedno po principu „mir kroz snagu“. Svaki pucanj na Ukrajinu je pucanj u evropsku bezbednost. Svaka ruska raketa koja pogodi mirne ukrajinske gradove je poruka celom civilizovanom svetu: vi ste sledeći. Istorija je već dokazala da pokušaji smirivanja agresora vode samo do većeg rata, a njegova obećanja nisu pouzdana.

Ukrajinski narod plaća ogromnu cenu za slobodu – hiljadama ljudskih života, uništenim gradovima, uništenom infrastrukturom. Ovo treba da podseti civilizovani svet da se sloboda nikada ne daje besplatno. Danas je podrška Ukrajini važnija nego ikada. Na kraju krajeva, od naše pobede i odlučnosti zavisiće svet u kome ćemo živeti mi i naša deca.

Zahvalni smo svima na pomoći, vojnoj i humanitarnoj, braniocima i deci čije detinjstvo prolazi u podrumima.

Poznati ukrajinski pesnik Oleksandr Oles napisao tokom Holodomora koji je organizovala moskva, kada su poginuli milioni Ukrajinaca (1932-33):

Dok je u neravnopravnoj borbi Ukrajina
U potpunosti krvarila i plakala
I pomoć prijateljsku očekivala
Evropa je ćutala….

U ovom ratu Ukrajina brani svoj evropski izbor, svoj identitet, slobodu, nezavisnost i vrednosti kao naše zajedničke, evropske.

Danas Evropa ne ćuti i mi smo iskreno zahvalni. Zato hajde da udružimo snage i zajedno kremaljskog diktatora, koji je opsednut osećanjem sopstvene veličine, strpamo iza rešetaka međunarodnog tribunala.