Panović se na početku osvrnuo na izjavu predsednika Srbije, Aleksandra Vučića, koji je u Kruševcu rekao da Srbiji ne treba carstvo nebesko, već carstvo na zemlji.

Milan St. Protić kaže da Vidovdan jeste srpski mit. „U ovo naše doba, Vidovdan je bio zloupotrebljen u dnevno-političke svrhe, ali je datum u srpskoj istoriji oko kojeg se stvara nacionalna svest. Na različite načine i različitim bojama je taj datum bojen poslednja dva veka, ali kako god da okrenemo, opet se vratimo tom datumu Svetog Vida. Iako dobar deo građana uopšte nije siguran ko je Sveti Vid, da li je postojao i zašto se 28. jun po njemu obeležava. Miloševićevo vreme je udarilo pečat na Vidovdan“, rekao je Protić.

Vuk Drašković se podsetio Vidovdanskog sabora, 1992. godine i svoje izjave: „Nećemo Srbiju smrti, hoćemo Srbiju života, nećemo Srbiju pušaka, trebaju nam kompjuteri, ne Srbiju mitova, nego Srbiju živu i Srbiju u budućnosti“. Što se tiče vidovdanskog mita, on je divan za literaturu i molitve, ali je jako opasan za biološko biće srpskog naroda, jer su kaluđeri valjda 2 ili 3 veka nakon Kosovskog boja izmislili tu priču. Na isti način na koji Hristos, bezvoljno, ali ipak voljno, odlazi na Golgotu, da bi bio ubijen i potom vaskrsao, isto tako Lazar i njegova vojska, svesno i namerno idu na Kosovo, ne da pobede, nego da izginu da bi osvojili carstvo nebesko. Zato je to opasan mit, jer je i narodna poezija i crkva od mita napravila nešto što je u svesti većine Srba danas, da je realnost to da je smrt preča od života da se treba slaviti smrt kao velika pobeda i mi smo to ponavljali kroz svoju istoriju“, rekao je Drašković. On dodaje da je Vučić i pre isticao „odvezivanje od mitova smrti i neba i povratak zemaljskoj Srbiji“.

Upitan da prokomentariše da li je poslednjih godina težište premešteno na NATO agresiju, u smislu mučeništva, Drašković kaže da se opet poraz pokušava predstaviti kao velika pobeda nevine žrtve. „Uopšte se ne poštuju činjenice. Naravno da je bombardovanje bio zločin, ali niko ne postavlja pitanje koji zločin je pokrenuo taj zločin. Svaka raketa bila je napunjena Miloševićevim punjenjem, a da je bilo ko drugi vodio Srbiju, nikada nas ne bi NATO bombardovao. Ne govori se o zločinima koje je taj režim počinio na Kosovu, a čak se NATO agresija koristi kao pokriće, kao kišobran da bi se pokrile sve druge bombe, mrtvi, prognani i obogaljeni Miloševićevog režima u ratovima u kojima je ubijena Jugoslavija. Prilikom NATO bombardovanja glavne operacije su vođenje po Kosovu i najveći broj žrtava, a njih je bilo hiljadu, bili su Albanci“.

Protić se osvrnuo na ratove devedesetih i rekao da je na ovim prostorima vođen prljavi, mali građanski rat, koji je bio bez ikakvog uticaja u svetskim odnosima, što mi ne volimo da priznamo. „Mi mislimo da smo pupak sveta, mi smo krvi za taj rat, a to je ogledalo naše nedorasle, krvoločne, patološke slike, svih nas koji smo u toj zemlji živeli i živećemo sa tom sramotom i tim zločinom“, istakao je Protić. 

Gost Presije bio je i Radivoj Cvetićanin čija se knjiga Konstantinović. Hronika, u izdanju Dan graf-a (Danas) i Fondacije Stanislav Vinaver, na više od 800 strana bavi životom i delom filozofa i književnika Radomira Konstantinovića.