Potrošači su najslabija karika u ekonomskom lancu a organizacije osnovane radi zaštite njihova prava, u Srbiji su malobrojne i nejake u odnosu na sve druge učesnike sa tržišta. Pri Ministarstvu spoljne i unutrašnje trgovine, upisano je svega 12 organizacija ili saveza a locirane su uglavnom u većim centrima. Ali, to nije konačan broj, jer za privilegiju da budu uneti u registar Ministarstva, što bi im dalo mogućnost da konkurišu za državna sredstva, potrebno je da ispune određene uslove.

Osim podrazumevanog, da im je osnovna delatnost zaštita potrošača, potrebno je, kažu u Ministartsvu da je organizacija ili savez aktivan najmanje tri godine i da raspolaže odgovarajućim kadrovskim, materijalnim i tehničkim kapacitetima neophodnim za tu delatnost. Takođe, navode da predstavnici udruženja, odnosno saveza moraju da poseduju odgovarajuće iskustvo, stručnost i veštinu za oblast zaštite potrošača kao i da je pre registrovanja neophodno da dostave Ministarstvu izveštaj koji potvrđuje iskustvo u ovoj oblasti u periodu od najmanje tri godine.

Nešto na spisku, a nešto nije

Ovakvi uslovi praktično zaustavljaju svaki pokušaj osnivanja novih udruženja, jer nema načina da tokom tri godine neka nova organizacija preživi bez finansiranja a još manje da angažuje stručnjake i ostvari neku značajniju aktivnost kojom bi potvrdili zahtevano iskustvo, stručnost i veštine. Neka udruženja su zbog toga odustala od prijavljivanja u registar i od aplikacije za državna sredstva, poput „Efektive“ koje je jedna od prisutnijih u javnoj sferi. Ali, ni oni koji su na spisku, ne mogu da se pohvale kako im novac preliva, jer je iz državne kase po javnom godišnjem konkursu za projekte u oblasti zaštite potrošača, 2022. godine za sve organizacije izdvojeno 15 miliona dinara, 2023. je to bilo 20 a godinu kasnije 18 miliona – dovoljno da srećni dobitnici isplate zaradu za jednog ili dva zaposlena i komunalne troškove.

Osim finansiranja po projektima, kažu u Ministartsvu, registrovana udruženja upisom stiču pravo zastupanja interesa potrošača u sudskim i vansudskim postupcima, a mogu da imenuju svoje predstavnike u radne grupe i konsultativna tela, kao što su radna tela za izradu propisa u oblasti zaštite potrošača.

„Zakon o zaštiti potrošača, u članu 82. stav 4, propisuje da trgovci koji pružaju usluge od opšteg ekonomskog interesa, kao i druga tela koja odlučuju o pravima i obavezama korisnika usluga od opšteg ekonomskog interesa, imaju obavezu da obrazuju savetodavna tela ili komisije za rešavanje reklamacija, u čiji sastav moraju biti uključeni predstavnici evidentiranih udruženja ili saveza“, ističu u Ministartsvu i dodaju da je pre donošenja odluka o pravima i obavezama potrošača usluga od opšteg ekonomskog interesa (naprimer, komunalnih usluga – prim. aut.), trgovac dužan da pribavi mišljenje savetodavnog tela. „Odluke o formiranju savetodavnog tela i komisije za rešavanje reklamacija trgovci su dužni javno da objave, što uglavnom čine na svojim internet stranicama“, tvrde u Ministartsvu. Nema objašnjenja ko imenuje i ko predstavlja potrošače u sredinama gde nema registrovanih organizacija za zaštitu tih prava ali ima dovoljno komunalnih preduzeća u čijim savetima bi trebalo da imaju mesto.

Od donošenja prvog zakona o zaštiti potrošača, 2010. godine u okviru procesa harmonizacije sa regulativom Evropske unije, pa do već četvrte promene normative, u delu zaštite potrošača u Srbiji nema velike, suštinske promene, kaže za Demostat Dušan Protić iz Centra za evropske politike.

Ako radi u Nemačkoj i Švedskoj, ne mora i u Srbiji

„Sistem se u startu oslonio na pretežno pravnu zaštitu potrošača, znači pred sudovima. To je logično rešenje jer je to podvarijanta klasičnog obligacionog odnosa. Ideja potrošačkog prava koja se razvijala postepeno, bila je da se ojača pravni položaj potrošača koji je u praksi daleko, daleko slabiji od ekonomskih mogućnosti trgovca ili pružaoca usluga. Ali, pokazalo se da je problem to što se zaštita te slabije strane zasniva na domaćem pravnom poretku, pa to u Nemačkoj ili Švedskoj funkcioniše, ali ne i u Srbiji. Ako potrošač odluči da uđe u spor, on ulazi u tamni vilajet postupka koji je dugotrajan, neizvestan u ishodu, sa troškovima koji se uvećavaju jer je neophodna pomoć advokata a i zbog činjenice da se sudije ne usuđuju da zaključe čak i kad je očigledno, traže veštačenje što dodatno poskupljuje proces“, kaže Protić.

U tom pravnom i ekonomskom okruženju potrošačke organizacije bi trebalo da budu bitni činioci procesa zaštite, jer svojim akcijama mogu da utiču na tržište, na ponašanje potrošača i na rejting trgovca ili pojedinih artikala. Njihova reč ima težinu jer se trgovcima više isplati da reše reklamaciju nego da ih postave „na stub srama“ i da pretrpe reputacionu štetu.

„Ali, kod nas je takvih akcija malo, naše potrošačke organizacije su slabe, malo ih je i nemaju kapacitete i sredstva. Uz to, suočavaju se sa gotovo neprijateljskim okruženjem, nemaju kanale podrške institucija na tržištu, uključujući javnost, medije. Nemaju govornicu sa koje bi ukazale na problem, a to što difuzno čujemo, uglavnom su pojedinačni slučajevi. Bitna je uloga potrošačkih organizacija, ali kod nas njihovo uključivanje stagnira, opada im broj, utisak je da su se svele na parolu „ne talasaj“ i uljuljkale uz godišnji program državnih subvencija“, kaže Protić.

Organizacijama koje žele da se aktivnije uključe, posebno je teško na lokalu gde dominiraju muke potrošača sa komunalnim uslugama i problematičnim obračunima ali su i one isuviše slabe. Pri tom, ne mogu da računaju na podršku lokalnih vlasti, koje su istovremeno osnivači i vrše nadzor nad firmama koje te usluge vrše.

Dušan Protić kaže da bi bar za tu vrstu reklamacija bila primerena kolektivna tužba zbog povrede kolektivnog interesa potrošača. Ali, taj pravni model kod nas ne postoji. Podseća da je u jednom momentu i bio uveden u sistem, ali da je ekspresnom odlukom Ustavnog suda ukinut.

„Ipak, kolektivna tužba za zaštitu kolektivnog interesa jeste na stolu, u okviru je Poglavlja 28 i naša je obaveza da to implementiramo. To podrazumeva da bi potrošačke organizacije dobile aktivnu legitimaciju da učestvuju u takvim procesima, što sada nije moguće čak ni kad one, pred Komisijom za zaštitu konkurencije, ukažu da je došlo do narušavanja kolektivnog interesa, kad je grupa potrošača ugrožena nekom gotovo identičnom radnjom“, navodi Protić. Dodaje da bi i osnivanje institucije ombudsmana, zaštitnika potrošača, omogućilo pravnu zaštitu kolektivnog interesa, jer će trgovac pre da reaguje na primedbe državnog tela nego pojedinačnog potrošača. „Ali, sve su to „bajpasovi“ kojim se premošćava činjenica da nemamo efikasnu sudsku zaštitu“, zaključuje Protić.