Iako određeni geopolitički krugovi sve glasnije poručuju da bi umesto na ekonomsku saradnju sa zemljama Evropske unije Srbija trebalo da se preorijentiše na jačanje privrednih odnosa sa državama poput Kine i Rusije, statistika neumoljivo pokazuje ne samo da je to “nemoguća misija”, već da bez prisustva investicija i donacija iz EU državni budžet kojim raspolaže Beograd jednostavno ne bi mogao da se popuni na adekvatan način.

Drugim rečima, prestanak saradnje sa Briselom za srpsku privredu predstavljao bi pravu katastrofu, poručuje stručna javnost. Takođe, državna kasa bi ostala bez značajnih sredstava koja, kako cifre pokazuju, u presudnoj meri utiču na njeno popunjavanje. Jednostavno, bez novca koji se u budžet uliva neposredno ili posredno zahvaljujući Evropskoj uniji veliko je pitanje da li bi bila moguća održiva isplata penzija i zarada u javnom sektoru. 

Pristalice promene ekonomskog kursa Srbije koje agituju za uspostavljanje tesne saradnje sa Rusijom i Kinom, između ostalog, kao argument u prilog tome navode težnju Pekinga da ulaže u našu zemlju u čemu vide prostor za intenziviranje privrednih odnosa sa tom ali i drugim članicima organizacije BRIKS. 

Ako se pogledaju podaci o ulaganjima stranih kompanija u Srbiju u prvih deset meseci prošle godine jasno se da uočiti da je pojedinačno najveći investitor upravo Kina sa 592,6 miliona evra. Ako se uzme u obzir očigledna činjenica da Kina povećava svoja ulaganja u Srbiju može se doći do zaključka da su oni koji zagovaraju promenu ekonomskog kursa Beograd apsolutno u pravu. Međutim, reč je o podatku koji potpuno zavarava te uvid u širu sliku pokazuje naime nešto potpuno suprotno, a to je da je najveći investitor u Srbiji u prošloj godini ipak Evropska unija. Ako se pogleda ukupan udeo investicija u našu zemlju u 2023. dolazimo do toga da je onaj iz Evropske unije zastupljen u procentu od 65,8 odsto dok je onaj iz Kine sveden na 32, 3 odsto. Dalje, uvidom u spisak šest najvećih zemalja- investitora u Srbiju u prošloj godini da se utvrditi da su njih četiri članice EU, a da među prve tri zauzimaju čak dva mesta.  

Da teze o neophodnosti promene ekonomskog kursa Srbije nisu osnovane pokazuje i podatak da su u periodu od 2001. do 2023. godine kompanije iz Evropske unije u Srbiju investirale 20,3 milijarde evra, što čini čak 50 odsto ukupnih stranih investicija, što je daleko više od kineskih (3,1 milijarde evra) i ruskih (2,5 milijardi evra) investicija.

Treba naglasiti da je Evropska unija i najveći trgovinski partner Srbije sa procentom u iznosu od oko 60 odsto.

Najviše robe iz naše zemlje u prvih deset meseci prošle godine izvezeno je u Nemačku (3,6 milijardi evra), na drugom mestu je Bosna i Hercegovina (1,6 milijardi evra), na trećem je Italija (1,5 milijardi evra) a zatim slede Mađarska (1,4 milijarde evra) i Rumunija (1,2 milijarde evra). Dakle, od pet prvih zemalja na ovoj rang listi, njih čak četiri dolaze iz Evropske unije.

Kada je reč o uvozu u Srbiju na prvom mestu je opet Nemačka ( 4 milijarde evra, druga je Kina (3,7 milijardi evra) a zatim slede Italija (2,2 milijarde evra), Turska (1,4 milijarde evra) i Rusija (1,39 milijardi evra). Na ovoj rang listi dakle zemlje iz EU zauzimaju visoko prvo i treće mesto. 

U Srbiji posluje ukupno 9.568 kompanija sa većinskim kapitalom iz Evropske unije u kojima radi 281.841 zaposleni, ili 20,4 odsto od ukupnog broja zaposlenih u zemlji. Odnosno, svaki peti zaposleni u Srbiji radi za kompaniju sa većinskim kapitalom iz Evropske unije.

Ako se posmatraju kompanije bez obzira na poreklo kapitala, koje izvoze više od 50 odsto svojih proizvoda na tržište EU, dolazi se do podatka da one zapošljavaju oko 370 hiljada ljudi u Srbiji.

Ukupno 17.700 firmi u Srbiji, bez obzira na poreklo kapitala, izvozi deo proizvoda u zemlje EU i u njima je zaposleno oko 675 hiljada radnika.

Ukoliko bi se broj zaposlenih u ovim kompanijama smanjio za svega 10 odsto, razlika u mesečnim primanjima za državu, po osnovu poreza i doprinosa, bila bi 17 milijardi dinara mesečno. To su inače sredstva koja obezbeđuju isplatu zarada za oko 16.000 zaposlenih u obrazovanju ili oko 14.000 radnika u zdravstvu.

Prema istraživanju Privredne komore Srbije, u kome je učestvovalo oko 1.000 kompanija, čak 80 odsto njih smatra da bi im poslovi sa EU bili otežani u slučaju bilo kakvog narušavanja načina poslovanja sa Evropskom unijom. Za 35 odsto tih kompanija EU prestavlja značajno uvozno tržište dok 50 odsto njih ima značajan uvoz sa tržišta Evropske unije neophodan za poslovanje. 

Inače, Evropska unija je i najveći donator u Srbiji. Od 2001. godine EU je kroz nekoliko različitih instrumenata i fondova obezbedila više od tri milijarde evra bespovratnih sredstava Srbiji za podršku reformama. Podrška iz EU fondova namenjena je neophodnim pravnim, institucionalnim, administrativnim, ekonomskim i društvenim reformama na putu ka EU u različitim oblastima, od pravosuđa, javne uprave, javnih finansija do obrazovanja, zapošljavanja, saobraćaja, poljoprivrede i zaštite životne sredine. Podrška doprinosi i razvoju lokalnih ekonomija, smanjenu razlika u razvijenosti različitih oblasti, pružanju mogućnosti za zapošljavanje, obrazovanje i rešavanje ključnih izazova u društvu.

Koordinator Mreže za poslovnu podršku Dragoljub Rajić naglašava da apsolutno ne postoji alternativa, kada je reč o ekonomskoj saradnji, koju bi Srbija mogla da pronađe u slučaju da je prekine sa zemljama Evropske unije.

- Privreda Srbije je u potpunosti upućena na tržište Evropske unije koja je po svim pokazateljima njen najveći partner. Takođe, treba uzeti u obzir i to da ni primera radi kineskih investicija u Srbiji ne bi bilo da situacija nije takva. Drugim rečima, kineske kompanije su prisutne ovde kod nas, pored toga što mogu da koriste naše resurse po niskoj ceni, prvenstveno zbog toga što zahvaljujući tome imaju mogućnost da plasiraju svoje proizvode na tržište EU, koristeći sporazume koje Beograd ima potpisane sa Briselom kada je reč o trgovini. U suprotnom Peking ne bi bio zainteresovan za investicije u Srbiji - navodi Rajić.

On dodaje da i u ovom trenutku Srbija koristi razne fondove EU za svoje potrebe ali da bi joj kao članici Evropske unije sredstva iz zajedničkih fondova bila znatno pristupaćnija i mogla bi da ih dobija u znatno većem iznosu što bi se u značajnoj meri odrazilo na privredni razvoj naše zemlje.