U knjižari "Ivo Andrić" Srpske akademije nauka i umetnosti, u petak 14.06. održana je promocija zbirke novinarskih članaka “Disko pesticidi” Zorana Panovića.

Na promociji su, pored autora, govorili Petar Peca Popović, Branko Rosić i Dragan Jovićević.

Panović je na početku pojasnio sam naslov zbirke, ističući da su pesticidi preparati hemijskog i biološkog porekla koji uništavaju korenje, grinje i razne stvari, te da nije potrebno govoriti kakav značaj imaju u društveno-političkom kontekstu.

On je istakao da ga pesticidi asociraju na reklamu iz osamdesetih godina, “kada seljak izlazi iz kukuruza, a čovek ga pita “muharike”?, na šta on odgovara: “Ne, ja sam se te napasti oslobodio”. Autor je potom konstatovao da je tada bilo sasvim drugačije vreme, ali i društveni kontekst, kada su prikazivane reklame za pesticide, traktore i motokultivatore pre emitovanja Drugog dnevnika.

Govoreći o likovima svoje knjige, Panović je istakao da su tu ljudi sa harizmom, koji nisu samo iz sveta filma, rock kulture ili stripa, ali odišu “pop star harizomom”, a među njih je svrstao Dika Čejnija, Šabana Šaulića i Asanža, koji prema mišljenju autora zrače takvom aurom.

Branko Rosić, novinar i urednik Nedeljnika, obraćajući se prisutnima rekao je da je po profesiji novinar, ali i inženjer, a u novinarstvu, kao i u prirodnim naukama su potrebni dokazi. “Večeras sam sam napustio Noć knjige i propustio da prodam puno primeraka, samo da bih došao na Panovićevu promociju”, rekao je šaljivo Rosić. On se potom prisetio rada i druženja sa Panovićem i istakao da njegov tekst koji izlazi u Nedeljniku uvek čita u pretpremijeri. Rosić je podvukao da mu je Zoran Panović bitan zato što je u stanju da pop kulturu ukrsti sa politikom i “zato što je on jedini Osmu sednicu mogao da poveže sa Rolingstonsima i da u prvoj glavi, kada on ide na koncert Brusa Springstona, ulazi u američke izbore i analizira da je nezvesnost Tramp”.

Novinar, pisac i rok kritičar, Petar Peca Popović rekao je da je sreća što u četvrtoj generaciji imamo najboljeg među nama. “Smatram da na način koji je zamišljeno u Americi krajem šezdesetih, a posebno kroz časopis Rolling Stone, na našem jeziku niko ne piše bolje od Zorana Panovića”, istakao je Popović.

^{Foto: Sara Marinković}

Dragan Jovićević, novinar, urednik kulturne rubrike NIN-a prisetio se prvog dana, kada je leta 1998. godine, još kao mlad i drčan došao u Danas. Tada nije ni znao šta je dnevni list Danas, koji mu se činio kao prilično dosadan i siv. Međutim, Jovićević je naišao na Panovićevu reportažu  iz Kameničke ulice pod nazivom “Sva moja pesma ili bol”, što je za njega bio “neverovatan spoj muzike koja se čuje i ljudi koji tu dišu, pop kulture i politike“.

Jovićević je objasnio da “Disko pesticidi” predstavljaju život pop kulture na vrlo interesantan način i istakao da je to trend koji je Panović nametnuo.

Opis

Knjiga Zorana Panovića „Disko pesticidi“ predstavlja skup novinskih članaka, koji predstavljaju fenomenologiju vremena i veka u kojem živimo, pisanu popularnim novinarskim stilom, sa povremenim „skretanjima“ u sociologiju, teoriju medija, teoriju politike, istoriju političkih ideja i istoriju popularne kulture. Panović u svojim člancima hvata Zeitgeist početka 21. veka i prati kako taj „duh vremena“ progovara u različitim oblastima; popularnoj kulturi (rokenrolu i hevi metalu kao onim supkulturnim formama koje Panović posebno voli), politici, sportu i medijima.

Iako se na prvi pogled bavi popularnom kulturom i njenim instant proizvodima, Panović pokušava da u svojim člancima dopre iza „obrazine površnosti” popularne kulture do klasičnih oblika i arhetipskih formi u kojima se prepliću večna pitanja ljudske egzistencije i njene večne nade i strahovi, večne igre moći i večne igre stvaranja. Panović veruje u heroje, i svojim člancima ukazuje na to da oni i dalje postoje, iako su se izmestili iz polja moći, koje je savremeno doba učinilo veoma prozaičnim, u polje stvaranja, umetnosti, muzike i sporta, u kojima, upravo zbog ustrojstva popularne kulture, heroji još uvek postoje.

Panovićevi heroji su zapravo heroji čitave jedne generacije odrasle na rokenrolu i njegovim derivatima i utopijama, a koja se obrela u „vrlom novom svetu“ (Brave New World, kako upravo glasi naziv albuma jedne od Panovićevih omiljenih grupa) 21. veka u kome se umesto utopija nude distopije, a umesto heroja instant zabavljači, kako u muzici tako i u politici. Utoliko je Panovićeva potraga za herojima (od Metalike do filmskih superheroja i istorijskih ličnosti) u ovoj knjizi vredna pažnje čitaoca, te će on u knjizi Disko pesticidi dobiti novinarsku hroniku početka milenijuma čiji je Zeitgeist spoj sirovosti, snage i brzine, baš kao i heavy muzika o kojoj Panović najčešće piše, kako bi ocrtao taj „duh vremena”.