Ekonomist Branko Milanović razljutio je političke i medijske protivnike Vučićevog režima kad je početkom ljeta u intervjuu Danasu gotovo usput konstatirao da Srbija "menja neke elemente demokratije za brzi ekonomski rast". Milanović je Srbiju uvrstio među zemlje čiji su građani većinski spremni radi bržeg ekonomskog rasta odreći se barem dijela demokratskih prava i pomiriti se s većom arbitrarnom ulogom države.

Odgovarajući na pitanje novinara Miloša Obradovića kako "u praksi vidimo talas promena uređenja prema onom što je Viktor Orban nazvao neliberalna demokratija. I mi se nalazimo u tom talasu s obzirom na to da poslednjih par godina privredni rast napreduje solidno, ali zato ocene ljudskih prava i vladavine prava nazaduju. Da li vidite demokratiju, vladavinu prava, institucije kao neophodan uslov za privredni rast?", Milanović je rekao: "Ja vidim demokratiju kao sredstvo za postizanje boljeg načina života. Nisam ubeđen, kao na primer Džon Rols, da je demokratija primarno dobro. Prema njegovom poretku, demokratija je prva, privredni rast je drugi, nejednakost treća. Ja mislim da u stvarnosti mnogi narodi prave trejdof, zamenu, manje demokratije za više ekonomskog rasta. Kad pogledamo Kinu koja je u ekonomskom pogledu najuspešnija u poslednje dve generacije, nema sumnje da taj model državnog upravljanja privredom i vlade koja je posvećena investicijama, rastu, zaposlenosti postoji, mada je Kina specifična i nije lako taj model preneti. Takođe, ako to uporedimo sa gubitkom ljudskih prava, vlasničkih prava i nedostatkom vladavine prava, taj trejdof postoji. Mislim i da je Srbija ušla u taj trejdof, gde veći ekonomski rast ide sa smanjenjem određenih prava i većom arbitrarnošću u ponašanju države nego ranije."

Milanovićevi kritičari tvrde da griješi kad konstatira da su i građani Srbije pristali na "manje demokratije za više ekonomskog rasta", jer takvog rasta u Vučićevoj Srbiji zapravo nema. Kako prenosi RTS-ov portal Oko magazin, Milanović im je na to poslao sljedeći odgovor: "Imao sam u vidu da su, s jedne strane, nezavisne institucije u Srbiji značajno oslabljene u poslednjih desetak godina, ali da je, u isto vreme, ekonomski rast bio zadovoljavajući. On još nije na nivou na kome bi idealno trebalo da bude, ali jeste zadovoljavajući. I ne samo ekonomski rast, već i drugi ekonomski pokazatelji: inflacija, porast izvoza, GDP, smanjenje budžetskog deficita, smanjenje nezaposlenosti itd. Ali najveća polemika je nastala oko stope raste, što je čudno, jer je to prilično lako izračunati i uporediti. Prosečna stopa rasta po stanovniku je bila oko 3 odsto, što je nešto iznad stopa rasta Slovenije i Hrvatske. Ta stopa bila je niža nego što je bio rast Bugarske (3,6 odsto) ili Rumunije (čak 4,9 odsto). Cilj Srbije bi, po mom mišljenju, trebalo da bude da ima stopu rasta od oko 5 odsto per capita. Na taj način bi bilo moguće, u toku dve generacije, približiti se razvijenim zemljama. U poslednje dve godine pre korone, srpski rast je bio 4,7 odsto, što je veoma blizu tom cilju. Pored toga, nezaposlenost (pre kovida) je značajno pala, a labor force participation (zaposleni plus oni koji aktivno traže posao) porasla je i za žene i za muškarce za oko 5 poena. (Iz izveštaja MMF-a.) To su podaci. Interpretacija podataka i naročito kontrafakti (šta bi se moglo desiti da je politika bila drugačija) su pitanja za raspravu, ali činjenice to ne bi trebalo da budu."

Za razliku od Milanovićevog uvrštavanja Srbije u "izborne autokratije" u kojima građani rade trade-off, odnosno pristaju na manje demokracije radi većeg ekonomskog rasta, nedavno objavljeni rezultati istraživanja Demostata nisu potaknuli ni približno sličnu polemiku u srpskoj javnosti. Istraživači Demostata su u dijelu istraživanja "Testiranje tema političkog i društvenog rascepa – percepcija stvarnog stanja" tragali za odgovorom na pitanje "Kako postojeće stanje u Srbiji vide pristalice dve najopozitnije političke grupacije: pristalice partija na vlasti i pristalice opozicionih bojkot partija", a potom i na pitanje "Kako poželjno stanje u Srbiji vide pristalice dve najopozitnije političke grupacije: pristalice partija na vlasti i pristalice opozicionih bojkot partija".

Prezentirajući rezultate istraživanja pojasnili su da su "arbitrarno selektirali šest tema (potencijalnih) političkih i društvenih rascepa i testirali ih pomoću ocena od strane pristalica dve najopozitnije političke grupacije tj. izbornih pristalica partija na vlasti i izbornih pristalica bojkot partija (medijalne partije čekaju priliku da se pokažu na nekom većem uzorku građana). Znači, kako je sada i kako bi valjalo da bude?" Rezultati istraživanja pokazali su im da "kada je reč o percepciji i ocenama stanja onakvo kakvo ono jeste, najveće razlike između pristalica partija na vlasti i partija bojkot opozicije javlja se kod tri od šest testiranih tema političkog i socijalnog rascepa: kod percepcije u nas postojećeg tipa partijskog sistema, kod ocene zatvorenosti ili otvorenosti medija i kod ocene ponašanja vlasti prema pitanju nezavisnosti Kosova.

Konkretno, najizrazitije su razlike (opozitnost): kod ocene da li je kod nas na delu jednopartijski ili višepartijski sistem, 70 odsto pristalica partija na vlasti kaže da je na delu višepartijski sistem, a 87 odsto pristalica bojkot partija kaže da je u pitanju jednopartijski sistem; kod ocene o otvorenosti ili zatvorenosti medija, 74 odsto pristalica partija na vlasti kaže da su mediji otvoreni za sve, a 83 odsto pristalica bojkot partija kaže da su mediji zatvoreni za opoziciju; te kod ocene ponašanja aktualne vlasti prema istrajavanju u odbijanju nezavisnosti Kosova, 76 odsto pristalica partija na vlasti misli da će sadašnja vlast istrajati u odbijanju nezavisnosti Kosova, dok 67 odsto pristalica bojkot partija smatra da će sadašnja vlast priznati nezavisnost uz određene ustupke". I u odgovorima na drugo pitanje veće razlike između birača vlasti i bojkot opozicije iskazale su se također u tri teme. Najveća razlika iskazala se "kod vrednovanja potrebe za promenama kada se menjaju partije na vlast (za promene je 44 odsto birača vlasti, a 99 odsto birača bojkot opozicije). Velike su razlike i u odgovorima na pitanje je li poželjniji i potrebniji višepartijski sistem (za je 55 odsto birača vlasti i 91 odsto birača bojkot opozicije), te na pitanja o potrebi istrajavanja aktualne vlasti u odbijanju nezavisnosti Kosova (za nepriznavanje Kosova izjašnjava se 76 odsto birača vlasti i 52 odsto birača bojkot opozicije)".

Demostatovo istraživanje zapravo je potvrdilo tvrdnju Branka Milanovića da se i u Srbiji dogodio trade-off u kojem većina građana, odnosno birača pristaje na manje demokracije radi većeg ekonomskog rasta. Birači vladajućih stranaka u većini (55 posto) ne žele da se i u slučaju promjene vlasti u Srbiji sadašnje stanje i procesi mijenjaju, a njih čak 44 posto vjeruje da je za Srbiju bolji jednostranački od višestranačkog sustava. Kako vladajuće stranke, ponajprije Vučićev SNS, još uvijek imaju skoro dvotrećinsku podršku birača, i Demostatovo istraživanje ukazuje na to da tvrda jezgra tih birača preferira "izbornu autokratiju". Stoga zdravorazumski zvuči kad politolog Mladen Mrdalj u intervjuu Danasu kaže da su "predsednički izbori gotovi, tu opozicija nema šta da traži" i da će "SNS opstati bar još deset godina na vlasti, jer će uzeti izbore za predsednika i skupštinu 2022, što znači da će do 2026-2027. imati vlast, a da će u međuvremenu uvesti biranje predsednika u skupštini i baciti svu silu na izbore 2026. koje će verovatno i dobiti. Osim ako opozicija ne uzme Beograd između 2022. i 2026."