Sve je započelo tokom pandemije, a dodatno se iskomplikovalo ratom u Ukrajini. Izvori energije, ali i lanci snabdevanja kritičnim sirovinama neophodnim zahuktaloj tehnologiji i zelenoj agendi, postali su nesigurni, što je ugrozilo očuvanje pozicije koju industrijske zemlje imaju u globalnoj ekonomiji. Pod pritiskom sirovinskih i energetskih kriza svoje geopolitičke interese koji su u osnovi svetskih zbivanja, velike sile sve manje ,,pakuju u oblande’’ demokratije i civilizacijskih vrednosti.

Ovaj trend postao je posebno vidljiv nakon dolaska Donalda Trampa na čelo SAD, pa je to postalo očigledno i u njegovom planu za okončanje rata u Ukrajini. Naime, mirovna inicijativa još nije došla u fazu da se pregovara o uslovima za prekid sukoba, jer će se o tome pričati tek kada Ukrajina prihvati da na ime pomoći koju je primila tokom tri ratne godine, obezbedi Americi pristup svojim, izuzetno bogatim, ležištima kritičnih sirovina. Prema dosad dostupnim podacima, SAD je izdvojila 182 milijarde dolara za Ukrajinu, a prema još nepotpisanom sporazumu, taj iznos bi se mogao delimično nadoknaditi kroz pristup polovini ukrajinskih rezervi retkih zemljanih elemenata.

Inače, Ukrajina ima 22 od 34 sirovine sa liste kritičnih ili oko 5 % svih svetskih zaliha. Prema grubim procenama, njene rezerve uglja, gvozdene rude, mangana, titanijuma, grafita, litijuma i ostalih minerala, vrede hiljade milijardi dolara. Pristup kritičnim sirovinama Trampu nudi i ruski predsednik Vladimir Putin, ali onim ležištima koja su na takozvanoj ,,novoj teritoriji”, odnosno ukrajinskoj koja je sada pod kontrolom Rusa. To otprilike znači da će one nakon pregovora i ostati pod kontrolom Rusije. Naizgled otopljavanje u odnosima Rusije i SAD može ipak da bude varka velikih igrača. Zaokret može da posluži za odvajanje Putina od zemalja BRIGS-a, posebno Kine čija je rastuća ekonomija Trampu najveći konkurent. Ona je najveći proizvođač i prerađivač retkih minerala, eksploatiše 60% svetskih zaliha i kontroliše čak 90% globalne prerade ovih resursa.

Šta ostaje malim zemljama

U ovako turbulentnim i nepredvidljivim okolnostima, manje zemlje nemaju mnogo šansi da se izbore za svoje interese. Ako ne poseduju ključne resurse neophodne za nove tehnologije ili energetske izvore, primorane su na uvoz gotovih proizvoda što vodi tehnološkom zaostajanju i usporenom razvoju.

Zbog toga vlada i veliko interesovanje povodom najavljenog projekta Rio Tinta za rudarenje i preradu litijuma i bora u dolini Jadra. To je bila i tema jednog od panela na ovogodišnjem Kopaonik biznis forumu, koja je okupila pet vrsnih naučnika iz različitih oblasti. Dijalog stručnjaka o projektu ,,Jadar” je počeo, ali nailazi na izazove.

,,U diskusiji na panelu „Projekat Jadar – za i protiv“, čula su se oprečna mišljenja o isplativosti, odnosno neisplativosti iskopavanja bora i litijuma u dolini Jadra’’, rekao je za Demostat profesor Rudarsko-geološkog fakulteta u penziji, Dinko Knežević.

- Iako su tehnički okviri obično najlakši za usaglašavanje suprotstavljenih mišljenja, politizacija koja prati ovaj projekat često dovodi diskusiju do apsurda, gde se činjenice menjaju ili čak izmišljaju kako bi se umanjio značaj rada na ovom projektu. Međutim, više puta je potvrđena činjenica da je ovo najbolje istraženo ležište u celokupnoj istoriji srpskog, možda i evropskog, rudarstva. To se ne prihvata jer većina diskutanata ne želi ili ne može da pročita javno dostupne materijale, jer su im preobimni, suviše stručni, sumnjaju u istinitost rezultata istraživanja najeminentnijih svetskih istraživačkih centara, verovatno im smeta i to što oni nisu deo radnog tima i tome slično – kaže profesor Knežević.

Korisno je imati dva u jedan

Čule su se i izjave koje u najmanju ruku ne odgovaraju istini, kao na primer o našoj zakonskoj regulativi, te je diskusija povremeno i izlazila iz dogovorenih okvira. Razume se, zakonska regulativa u Srbiji koja pokriva rudarstvo i zaštitu životne sredine u potpunosti je usaglašena sa evropskim direktivama i stvarno poreklo tih zakona je Evropska unija - objašnjava on.

- Priče da su to kolonijalni zakoni koji su prepisani iz pojedinih kolonijalnih država su besmislene. Kolege koje zastupaju stranu koja se protivi iskopavanju bora i litijuma vulgarizuju i omalovažavaju srpsko rudarstvo boreći se da nestane. Tako, pojavu dva korisna minerala (bora i litijuma) u istoj rudi spominju kao nešto u svetu nezabeleženo i veoma loše, i po proces i po životnu sredinu. Stvarna istina je potpuno drugačija. Odlično je kada se u istoj mineralnoj sirovini pojave dva korisna minerala (najbolji primer su rude olova i cinka) jer se iz istog materijala izvlači dvostruka korist uz minimalno povećanje troškova proizvodnje. Istovremeno, kada imate dva korisna proizvoda promenljivost cene jednog ne mora da prati cena drugog pa rudnik uvek ima sigurnost više – rekao je on.

Odlično je kada se u istoj mineralnoj sirovini pojave dva korisna minerala (najbolji primer su rude olova i cinka) jer se iz istog materijala izvlači dvostruka korist uz minimalno povećanje troškova proizvodnje. Istovremeno, kada imate dva korisna proizvoda promenljivost cene jednog ne mora da prati cena drugog pa rudnik uvek ima sigurnost više – ističe profesor Knežević.

Stručnjaci se na panelu nisu složili oko nekoliko pitanja.

Tako je penzonisana profesorka Fakulteta fizičke hemije, Vera Dondur, na ovom panelu iznela mišljenje da taj projekat nije dobra prilika za Srbiju. Priznaje da je Rio Tinto uradio ozbiljno istraživanje, dobro procenio rezerve, dosta pažnje posvetio eksploataciji, ali problem je prerađivačko postrojenje za dva minerala, litijum i bor koja se do sada u prirodi nisu pojavljivala zajedno, pa ne postoji ni iskustvo u njihovoj preradi. Litijum se relativno od skoro eksploatiše, ali se blagorodni i štetni uticaj bora prati 70 ili 80 godina. Problematična je, kaže, i domaća regulativa koja predviđa da studiju uticaja na životnu sredinu radi kompanija, pri čemu ne postoje evropski standardi za ta dva minerala, pa se ne zna kako će da se odredi njihova dozvoljena koncentracija u vodi ili vazduhu.

Profesor Rudarsko-geološkog fakulteta, Zoran Stevanović, deli mišljenje profesorke Dondur da bi ovaj projekat u drugim regulatornim uslovima, u nekom drugom okruženju, bio profitabilan. Međutim, on je kritikovao Zakon o rudarstvu iz 2011. godine kojim se firmama sa dozvolom za istraživanje garantuje pravo na eksploataciju rude ukoliko to žele. ,,Time je država sama sebi stavila omču oko vrata”, kaže on i dodaje da je u strategiji vodosnabdevanja koja je rađena do 2034. godine, Mačva identifikovana kao regionalno izvorište i najranjivije područje, a ovim projektom se stavlja pod dodatni pritisak.

Rizik je menadžment i politika

Dr Prvoslava Marjanovića, savetnik direktora Instituta ,,Jaroslav Černi”, pitanje za ili protiv projekta Jadar ne treba postavljati tehničkim licima, već je za ekonomiste i državne stratege. osporio je stav profesorke Dondur da je reč o velikom kompleksu koji će eksploatacijom biti devastiran, i istakao da u Boru rudnik radi na 4.000 hektara otvorenog kopa, postrojenja u Kolubari imaju preko 3.500 hektara, Kostolcu više od 3.000...

Procesna postrojenja prema planu Rio Tinta za Jadar obuhvataju 220 hektara plus 170 na jalovištu. Profesor Marjanović je istakao i da je netačna tvrdnja kako u svetu ne postoje standardi, jer su za bor standardi utvrđeni 2004. godine, a na listi standarda nalazi se i litijum za koji se navodi da je dozvoljeno prisustvo jednog miligrama na litar vode druge klase. Rizik je, kaže, povezan i sa emisijom gasova, a jedan kilogram litijuma ima emisiju hiljadu puta manju od one koju emituje mobilni telefon.

Profesor Marjanović je istakao i da je netačna tvrdnja kako u svetu ne postoje standardi, jer su za bor standardi utvrđeni 2004. godine, a na listi standarda nalazi se i litijum za koji se navodi da je dozvoljeno prisustvo jednog miligrama na litar vode druge klase.

Najveći rizik u proizvodnji nije tehničke prirode. Rizik od havarija može da se proceni i tehnički reši– napomenuo je on

Ekonomsku stranu priče izneo je profesor Ekonomskog fakulteta, Dragan Đuričin, koji bi projektu Jadar dao ,,uslovno da”.

- Korist od projekta direktno je vezana za rudnu rentu, ona je pet odsto od prihoda, a procenjuje se da će godišnji prihodi  biti oko 900 miliona evra. Tu su i efekti po osnovu plata i poreza, ali ako bi Srbija strateški povezala ovaj projekat s drugim prioritetima, mogao bi se stvoriti sinergijski efekat koji bi značajno nadmašio prihod od rente. Reč je o vertikalnoj integraciji, koja obuhvata proizvodnju katoda, baterija i električnih vozila, a doprinos takvog lanca mogao bi iznositi oko 15 odsto BDP-a – rekao je profesor Đuričin.

On je podsetio na posledice koje bi nastupile u slučaju obustave projekta. Postupci arbitraže bi se vodili u Londonu ili Vašingtonu, a računica za nepoštovanje prava investitora je dvostruka vrednost troškova uloženih u istraživanje. Koliko je poznato, oni iznose 400 miliona evra, dvostruka vrednost je 800 miliona evra. ,,Ne verujem da Srbija ima advokatsku kuću koja bi mogla da dobije ovaj proces ukoliko bi odbila da dozvoli eksploataciju. Šansu da ne plati štetu imala bi ukoliko ekološka studija ne ispuni evropske standarde”, smatra Đuričin.

Profesor Đuričin je istakao da ukoliko bi Srbija strateški povezala projekat Jadar sa svojim drugim prioritetima, mogao bi se stvoriti i sinergijski efekat koji bi značajno nadmašio prihod od rente. Reč je o vertikalnoj integraciji, koja obuhvata proizvodnji katoda, baterija i električnih vozila, a doprinos takvog lanca mogao bi iznositi oko 15 odsto BDP-a. Profesor je podsetio i da bi obustava projekta imala velike posledice. Postupci arbitraže bi se vodili u Londonu ili Vašingtonu, a računica za nepoštovanje prava investitora je dvostruka vrednost troškova uloženih u istraživanje. Koliko je poznato, oni iznose 400 miliona evra, dvostruka vrednost je 800 miliona evra.