Šta motiviše studente da već nedeljama drže blokirane fakultete i organizuju proteste kojima se svakog dana pridružuje sve više građana? Zašto su njihovi zahtevi kojima traže pravdu za nastradale u rušenju nadstrešnice ispred zgrade železničke stanice u Novom Sadu, pokrenuli demonstracije koje su svakog dana sve masovnije? Da li se plaše osvete vlasti, kako izdržavaju pritiske i fizičke napade, čemu se nadaju? O tome je sa studentkinjom Fakulteta dramskih umetnosti (FDU) u Beogradu i studentom Filozofskog fakulteta (FF) UB u “Pola sata Demostata” razgovarala psihološkinja Sara Kalember.  

“Mnogo mi znači zajedništvo koje na neki način prvi put doživljavam. Uključila sam se na početku, nekako sam osećala da je to moja dužnost i prihvatila sam da je uobičajeno da kada je sve normalno idem na predavanja, kada su blokade – idem na blokade”, kaže studentkinja FDU. Njen kolega sa Filozofskog ističe da se takođe priključio na početku, ali je pre toga video studentske zahteve za koje smatra da bi u normalnim uslovima trebalo da se ispune bez ikakvih blokada.

Na pitanje da li na fakultetima postoji neka vrsta zajedništva u kojoj se lični ideološki stavovi ostavljaju po strani, i šta misle o kolegama koji ne podržavaju proteste, studentkinja kaže da stalno razmišlja o tome. 

“To što smo svi studenti dovoljan je ideološki minimum za direktnu demokratiju kojom se vodimo na našim plenumima. Svako mišljenje je validno i svako može da ga iskaže a da ne bude prebijen zbog toga. Meni možda zasmeta drugačiji stav, ali mogu da razumem da neki ljudi verovatno sada znaju da neće živeti ovde, da će otići preko i da oni zato ne osećaju potrebu da se bore. To može da bude o.k., jer ja imam snage da se borim za 500, 1.000, nemam preterani problem sa tim iako ne znam kako kako ću funkcionisati sa njima kada se vratimo na studiranje”. 

Na Filozofskom fakultetu,kaže naš sagovornik, ideološke razlike su i te kako prisutne ali je gotovo neverovatno to što su se sada svi ujedinili. 

“Naša generacija je odrasla u duhu individualizma, takmičenja, a na ovim blokadama se izgradio neki duh zajedništva i solidarnosti koji sam osećao do sada samo sa bližim prijateljima, porodicom. Mnogo je ljudi koje ne poznajem, ali delimo prostorije, hranu, pomažemo jedni drugima i sve spontano nastalo, a preraslo u nešto jako dobro organizovano i nešto što vidimo da već donosi određene rezultate. Nemam ništa protiv kolega i kolegnica koji ne učestvuju u blokadama, neki nisu ni u mogućnosti. Ali, ove blokade vidim kao nešto mnogo značajnije nego kad, na primer, ne izađete na izbore. Ovo se zaista u našoj državi nije videlo do sada – organizacija na takvom nivou, jasni zahtevi, jasni ciljevi i pozivam sve koji mogu da nam se pridruže”, kaže student FF.

Plaćenici na pasulju iz konzerve

On na pitanje koliko učestvuje u plenumu, kako se postupa prema drugačijim mišljenjima, da li ima komplikacija jer odluke moraju da budu jednoglasne i koje su prednosti i mane takvog odlučivanja, kaže da učestvuje kad god je u prilici a da tako radi i većina ljudi koje poznaje. Plenum je značajan za tu generaciju, da se čuje njen glas. 

“Ako neko ima suprotno mišljenje od mog, tražiću reč i argumentovano ću odgovoriti. Ako se plenum složi sa tim, moj glas će biti uvaženiji, ako se složi sa stavom kolege, podržaće njegov stav. Tačno je da nisu svi plenumi isti na 30 fakulteta, jeste malo teško usaglasiti sve, ali s obzirom na to da je spontano, sve funkcioniše jako dobro”, kaže student FF.  

“Kad čujem mišljenje koje se ne poklapa sa mojim, imam osećaj da radimo nešto kako treba jer smo odrasli u vremenu u kome nije u redu misliti drugačije, možete biti kažnjeni zbog određene ideologije”, objašnjava njegova koleginica sa FDU i dodaje da plenumi traju predugo jer studenti konstantno imaju šta da kažu i oko najsitnijih tema pa i pitanja oko dnevnog boravka na fakultetu pretvaraju u ozbiljnu diskusiju. “Meni je opuštajuća ta radna atmosfera u kojoj u kojoj živimo, radno vreme 24/7”, ističe ona.

Kako studenti reaguju na targetiranja u režimskim medijima, društvenim mrežama nosilaca vlasti, na fizičke napade, pozive na “prijateljske” razgovore u BIA-u, telefonske pretnje? Da li im se to desilo, da li se plaše i kakav to uticaj ima na psihološko stanje? 

Student FF navodi da su, dok u učionici jedu pasulj koji se sprema za tri minuta, čitali kako ih optužuju da su plaćenici. “Doživeo sam targetiranje, razumem da postoji branša koja se time bavi i ja sam dobio gomilu komentara, većinom vulgarnih ali i da sam Hrvat, da sam gej (ne znam zašto je to uvreda, ali moram da ih razočaram ako su se nadali). Najdraži mi je bio komentar da sam telac, to je valjda tele, simpatična životinja. Ti komentari čak i motivišu jer potvrđuju da su naši zahtevi preko potrebni. Kada bi ti ljudi koji se bave vređanjem drugih, možda našli posao u nekoj insituciji koja je korisnija za društvo, više bi doprineli. Mislim da bi i za njih to bilo bolje jer bi radili psihološki zdraviji posao nego što je ovaj u kome po ceo dan vređaju nepoznate ljude”, ističe on. 

Strah sve manji

Studentkinja sa FDU priznaje da postoji neka vrsta straha od targetiranja koje vrše neke javne službe što ne bi smela da bude praksa ni u jednoj pravnoj državi. “Ali, mi na fakultetu svaki vid javnog oglašavanja bilo koje političke osobe, vidimo kao neku vrstu inspracije da na to odgovorimo u našem stilu, nekim audio vizuelnim materijalom. Mi kao da smo neka novinarska agencija, pratimo 24/7 izjave i kontroverzne komentare koje pretvorimo u neki vid zabave. Za to se i školujemo. Nisam osetila targetiranje na svojoj koži, niko ne bi voleo da se nađe u takvoj situaciji, a s obzirom na to koliko “guram prste” u medije, postoji šansa da me pozovu na neki prijateljski razgovor. Ali, i dalje ću da radim to što radim, pa ako me pozovu, možda im ponudim neke marketinške ideje pošto vidim da im teško ide ovih dana”, naglašava studentkinja.

Na pitanje da li njihove porodice i društvena okolina podržavaju angažovanje u protestima i šta bi savetovali kolegama koji takvu podršku nemaju, sagovorinik sa Filozofskog fakulteta kaže da je u početku podrška porodice bila manja, zbog straha koji je sistemski problem naše države. “Uvek postoji strah da ćete biti targetirani, ali je on sve manji kako vreme prolazi a podrška je sve veća. To se vidi, mašu nam ljudi, vozači autobusa, radnici, apotekari… A savet onima koji su u blokadi a porodica ih ne podržava: u jednom trenutku će vas podržati. Videće da ste u pravu, ako ste im dragi podržaće vas jer je straha sve manje a empatije i solidarnosti sve više”, priča student FF. 

I njegova koleginica sa FDU ima razumevanje u porodici i zajedno sa njima bori se sa nekim starijim članovima koji nemaju priliku da medijski isprate događaje. “Nemam savet za studente koji nemaju podršku svojih, ali znam da im to ne umanjuje želju da učestvuju u blokadama. I ja se svakog dana borim da objasnim svom deki zašto nije u pravu i zašto mora da me sluša, jer ako ja radim sada nešto za svoju budućnost i ako on meni ne veruje, kome će da veruje? A što se tiče građana, imam utisak da je svakog dana podrška sve veća. Sve više ljudi se priključuje, poljoprivrednici, bajkeri, prosvetari… Protesti iz ranijih godina nisu imali dušu kakvu imaju ove blokade i to je ono što će nas izvući”, kaže ona. 

Potvrđuje da je to neka vrsta snage koja je dobila pečat emotivnosti jer su prvi put blokirani fakulteti. Studenti sve vreme provode zajedno, postali su jedni drugima primarna porodica. “Mi sad pričamo više nego ikad. Moj fakultet je jako mali, svi se znamo ali je logčno da se ne druži svako sa svakim. A sada nemam ni jednu osobu na svom fakultetu kojoj ne priđem da je pitam kako je. To je ta duša, nešto što do sada nije bilo, brinemo za druge, pričamo i o svojim osećanjima. To je ta čar koju imamo”, ističe ona.

Šareni skup u blokadi

Student sa Filozofskog kaže da na njegovom fakultetu postoje ideološke podele, ali je to postalo nebitno jer je u ovoj situaciji najvažnije da su tu jedni za druge. “Postoji neka energija koje ranije nije bilo i ne samo na fakultetu već i na ulici, širi se i jako mi je drago zbog toga. Žao mi je što neki akteri guraju u polarizaciju jer mi radimo upravo suprotno. Na našem fakultetu imate izuzetno šareni skup ljudi, svaka osoba ima vrednost, ideje i ove blokade su nam pružile priliku da to uvidimo, da uvažimo jedni druge i da čak i promenimo neke stavove koje smo ranije imali. Zato je ovo jedan jedinstveni događaj u našoj istoriji i jako sam ponosan na svoje kolege”, naglašava on.

Studentkinja sa FDU na pitanje da li je optimistična oko ishoda protesta i kako se nosi sa neizvesnošću, kaže da je dosta uključena u medijsko praćenje događaja, što jeste teško ispratiti jer se naši funkcioneri obraćaju po četiri puta dnevno, ali da u radnoj grupi pokušavaju da na te izjave reaguju. 

“Vidimo da ima neke razlike, ne ponašaju se kao pre pola godine. A što se tiče samog ishoda, ja sam mnogo nestrpljiva i ne znam šta će biti sa tim ali moram da ostanem optimistična jer ako nas je stvarno toliko ljudi podržalo, toliko nas vole i cene, donose nam hranu svakog dana, pričaju sa nama – kako bi mogli da odjednom stanemo? Da zaboravimo, da se vratimo na ono što je bilo? To bi bio stvarno promašaj veka. Mi nismo na to spremni, ali smo spremni da zagrizemo, da ujedamo dok bukvalno ne dobijemo to što smo hteli. A malo tražimo. Mogli bismo mnogo više. I najsmešnije u ovoj situaciji je to što je sve moglo da se izbegne da su samo hteli na početku da nam ispune zahteve. A sada je to već preraslo u nešto drugo. Sada ne možete da dođete i kažete da ste nam ispunili zahteve posle dva meseca. Pa niste. Mi čekamo. Ljudi koji su nas tukli 22. novembra nisu u pritvoru i dok se to ne dogodi, ne mogu da nam kažu kako su zahtevi ispunjeni. Nismo ludi. Ne verujemo u to što nam se govori, zato što znamo, kritički razmišljamo. A što se tiče ishoda, nadam se da će biti pozitivan, rastužiću se ako ne bude”, navodi studentkinja.

Njen kolega kaže da je po prirodi pesimista ali kada vidi kakva je organizacija ovih blokada, koliko ljudi ulažu truda, na fakultetu spavaju i jedu konzerve svaki dan - stvara se neka atmosfera koja budi optimizam. 

“U mladima je možda to i lakše probuditi, ali mi smo to videli i kod starijih koji su ranije doživeli toliko razočarenja u političke procese i već 30 godina žive u nekom stanju pesimizma. Zato mi moramo da budemo optimistični, jer ako blokade ne uspeju, a nama i inače veliki broj mladih odlazi iz države, izgubićemo i one koji su planirali da ostanu. A mi samo tražimo da živimo u državi u kojoj institucije rade svoj posao. Jer, institucije oblikuju život pojedinca, od rođenja do smrti, svaki deo života ima veze sa institucijama, osim ako je čovek rođen među privilegovanim. Onda mu ne trebaju. Ali za 90 odsto nas ovo su veoma realni problemi i ono što mi zahtevamo je samo da nas naša vlast, koja god bila, poštuje”, kaže student. 

Kraj se ne nazire

Na pitanje da li je tačan utisak da se ovde se sve više ljudi uključuje za razliku od ranijih demonstracija, koje su posle drugog, trećeg skupa dostrizale pik a potom opadale, on ističe da je blokada Autokomande to pokazala. “Mi smo stvorili jednu oazu, slobodnu zonu na sred Beograda i to je ohrabrujuće. Ne znam brojke, ali po snimcima iz vazduha deluje kao da je bilo više ljudi nego na Slaviji”, ističe on. 

“Ljudi su došli da 12 sati kuvaju za nas, meni je kad sam videla ono prase sve izgledalo tako toplo. Mislila sam da će u nekom piku vremena biti dosta ljudi, da je to studentski protest i da ćemo u dva sata ujutro ostati samo mi. Ali, ne, oni su u dva ujutru i dalje kuvali, bajkeri su i dalje pazili na nas… Kao da se svakim danom neka nova grupa pridruži, sa nama je pre neki dan izašla i 63. Padobranska brigada. Ljudi nas podržavaju, savetuju. Verovala sam da će se do kraja januara sve završiti, ali mi se sada čini da je kraj dalje nego što sam to mislila pre dve nedelje. Kad sam videla toliko ljudi na Autokomandi, rekla sam: nema šanse da ovo stane, daćemo 150 odsto sebe samo da kako treba završimo to što smo počeli”, naglašava studentkinja FDU.

Ona kaže i da se kraj blokada još ne nazire, ali ne vidi problem kada je reč o ispitima koji se sada propuštaju, jer rokovi postoje a ljudi studiraju i po 11 godina. 

“Ja stvarno polažem svoje ispite na vreme, ne kaskam ni za čim, ali stavila sam neku pauzu na svoj život da bi uradila nešto veće od toga i mislim na stvari koje učimo iz dana u dan. Ja sam iz svoje profesije naučila najviše tokom ove blokade. Ni jedan profesor, ni jedna praksa nije me naučila toliko kao ova sad da znam čime ću se baviti kasnije u životu ili da to što studiram shvatim na jedan drugačiji način. To su najvažniji ispiti koje polažemo. Zato ne brinem za svoje akademsko obrazovanje, ono će doći na red, nigde ne žurim, mlada sam imam vremena”, kaže ona. 

Dodaje da ne vidi na koji način bi vlast mogla da im se osveti zbog protesta i blokada. “Bilo bi mi zanimljivo da vidim kako bi to moglo da se desi, ali mislim da je vlast valjda naučila da ne treba da se igra sa nama i morali bi nešto baš pametno da urade kako mi ne bi opet ušli u blokade pa da krenemo sve ispočetka”, ističe studentkinja FDU.

Blokade moraju da sruše atmosferu straha

Ni njen kolega sa Filozofskog ne brine za ispite, ostalo mu je malo a veruje u podršku profesora. Da li brine zbog eventualne osvete vlasti? Kaže da o tome ne bi pričali da živimo u državi gde institucije rade svoj posao. “Baš zbog te atmosfere straha, ove blokade moraju da uspeju. Da se napokon institucije pokrenu, da nas policija brani a da za to ne mora da dobije odobrenje, da sudovi i tužioci sankcionišu one koji su počinili krivična dela, a ne neke nedužne ljude. Ne plašim se osvete, ispite ću dati, a ako atmosfera bude takva da osveta ostaje mogućnost, neće imati nad kim da se svete iako mi ne želimo da idemo iz ove države. Sve nas vezuje tu, porodica, prijatelji, ljubimci, priroda. Sve. Uspomene koje nam dobrim delom ruše. Ne bojim se, kad bih se bojao ne bih dao sve od sebe da učestvujem i verujem da će uspeti”, kaže on.

Studentkinja ističe da se blokadama bori i za svoju buduću decu a zanimljiva je činjenica da se tri studentska procesa ovde dešavaju u rasponu od po 28 godina. “Ne želim da za sledećih 28 godina sa svojom decom izlazim na ulicu. To je najvažnije. Ja stvarno ne želim da odem odavde. Moći ću da pričam svojoj deci da sam spavala u učionici na fakultetu, da mi je kuhilja bila u učionici gde profesor predaje svetsku istoriju drame. To je toliko suludo ali i zanimljivo, ta sećanja ostaju zauvek i neće se ponoviti. I da posle svega odem preko, to stvarno ne bi imalo nikakvog smisla”, navodi ona.

Nismo pioni u nečijoj igri

Student FF potvrđuje da je učešće u protestima i oblikovalo i promenilo njegov pogled na svet, na društvo i sopstvenu ulogu u njemu. “Naša generacija je poprilično cinična ali ovo iskusvo me je apsolutno promenilo, vratilo poverenje u ljude. I to kažem iskreno, nakon razočaranja i svih nepravdi koje su tu godinama, deceniju i duže. Verujemo da su ove blokade vratile veru da ljudi mogu nešto da postignu, bili oni studenti, poljoprivrednici ili bilo šta drugo. Ljudi čine državu i najlepše u ovim blokadama je ta podrška naroda koju smo osetili, da poljoprivrednici čak traktorima dolaze sa jako udaljenih mesta, donose nam ljudi hranu uz toliko saosećanja da to ne može a da vam ne promeni ciničan stav. I mislim da će ovo oblikovati način na koji mnogi ljudi gledaju na društvo, da će povratiti veru u to da mi možemo nešto da uradimo i da nismo pioni u nečijoj igri”, naglašava on. 

Studentkinja FDU na to gleda iz umetničke vizure, pošto nije bila toliko upućena u politiku pre ovoga. “Koliko su me ove blokade naterale da se politički osvestim je neverovatno. Ideali su ostali isti, ali je želja veća iz dana u dan. To je važno. Mi smo jako čudna generacija, idemo glavom kroz zid, ne gledamo nazad i do sada je to možda bilo neupotrebljivo ali sada vidimo koliko jeste upotrebljivo”, naglašava ona. 

Na pitanje kako komentarišu napade vlasti, to što su automobilima gažene devojske, student sa Filozofskog kaže da je poražavajuće to što se dešava, jer su protesti i blokade nenasilne. “Ovo nije obojena revolucija, kako bi neki želeli da oboje, ne ruši se ustavni poredak ako ima još šta da se ruši. Ali jako je poražavajuće to što smo izgubili humanost, da se stvorila podela između ljudi, da su oni spremni da povrede bilo koga, decu, mlade ljude, životinje. Ne želimo ovako nešto, a još gore je to što u komentarima vidimo da kažu kako nije bilo gaženje automobilom nego guranje. Kako možete automobilom da gurate? Napokon je policija počela da nas brani a to je trebalo da radi od početka” kaže on. 

Njegova koleginica se takođe pita kada smo izgubili osećaj empatije, kada su nam percepcije potpuno promenjene. “Ne znam šta može da se dogodi, koja količina besa i frustracije da se nekom tako nešto uradi. Posbno što su to mlade devojke, a mogao je bude bilo ko. Ali, studenti posle toga idu samo napred, niko ne može da nas zaustavi. Kada je bila pregažena devojka u Ruzveltovoj, mi smo se dva sata nakon toga našli kod Pravnog fakulteta, bilo nas je 7.000 do 8.000 samo studenata. Reagujemo u sekundi na to što oni rade, jer smo jedni drugima najvažniji. Na kraju dana, kada mi budemo ostali da živimo u ovoj državi, radićemo jedni sa drugima, gledaćemo jedni druge, pričati”, kaže ona i dodaje da i studenti osećaju bes kada ujutro na TV-u vide devojku koja priča u suzama, ali oni taj bes znaju da kanališu, izađu na ulicu i pretvore ga u nešto bolje.