Možda neko u Socijalističkoj partiji Srbije još nije dovoljno razumeo da je jedna situacija kad partija posle izbora napravi koaliciju s drugom partijom, i tako postane partnerska, a da je sasvim nešto drugo kad SPS pređe „crvenu liniju“ (pa simbolički i razvodni svoju boju) i ode na zajedničku izbornu listu sa drugom partijom. I to još sa Srpskom naprednom strankom koja je u srpskom političkom darvinizmu poslednja u lancu ishrane. Ili ako je nekome slikovitije, političkom astrofizikom rečeno, SPS je prešla „horizont događaja“ i sad je nemoguće odupreti se gravitaciji naprednjačke crne rupe koja, praksa je pokazala, od koalicionih partnera pravi froncle.

Da li je dovoljno po dubini SPS shvaćeno da je ova partija sad deo Vučićevog Pokreta za narod i državu koji doduše formalno nije ozvaničen i ne zove se tako, ali je faktički nastao sa pravljenjem zajedničke liste za poslednje beogradske izbore. I da to sad važi na nivou Republike. Inače, princip „subordinacije“ važi u celom „srpskom svetu“ kao delu „globalnog juga“, odnosno poluperijerije globalnog kapitalizma. 

Tačnije, SPS je deo „jedinstvene zavetničke liste“, to je sad samo jedna od „zavetničkih“ partija. Neka vrsta naprednjačkog autsorsinga. Zato kad Vučić i naprednjaci kritikuju pojedine socijaliste da se nekorektno ponašaju u litijumskoj situaciji, da podbunjuju narod da se ne kopa, oni to rade na način da se ne obraćaju više nekoj drugoj partiji (što su možda nekad i činili), već entitetu koji je u najboljem slučaju u vazalnom položaju prema SNS. Vučiću je trebao baš ovakav SPS i baš ovakav Ivica Dačić. Zato ih je i povratio (osvežio) nakon lošeg  rezultata na republičkim i beogradskim decembarskim izborima 2023. Potreban mu je ovakav SPS kao deo „patriotskog jedinstva“, SPS koji se uklapa u neomiloševićevsku politiku na tim osnovama, sigurno ne onaj SPS koji će programskim načelima moderne evropske levice korigovati Vučićev ekonomski „neoliberalizam“. A, nekad je u SPS bilo i takvih nagoveštaja. I to baš sa Dačićem. 

Vučić donekle dopušta socijalistima da i dalje budu „slavska levica“, ali ako takvo „domaćinsko levičarenje“ pređe u bukvalno povezivanje litijuma i litija, onda nastaje problem. Nije problem kad narodni poslanik SPS, predsednik Udružeja „Naša Drina“ i direktor „Srbijašume“ Igor Braunović, bude, netipično za jednog socijalistu, najzaslužniji za otkrivanje neke vrste „privatnog“ spomenika generalu Dragoljubu Draži Mihailoviću u Beogradu (jer četnici imaju i dalje svoje mesto u Vučićevom keč olu), problem je kad isti socijalista dovede u vezu (u jasnom antivučićevskom kontekstu) litijum i litije – koje su presudno ubrzale odlazak s vlasti Mila Đukanovića. Time je, valjda, jasno na šta se aludira. 

Iskusni Dačić se još jednom energično pravdao pred Vučićem zbog „iskakanja“ ponekog socijaliste, ili nekoga ko nije socijalista, već je samo bio na izbornoj listi SPS. Najavio je i isključenja. Nije se mnogo obazirao na „demokratski centralizam“ kao način vladanja partijom simuliranjem unutrašnje demokratije, nije šatro inicirao nekakvu unutarpartijsku litijumsku debatu, već je samo izrazio bespogovornu lojalnost Vučiću i zapretio antilitijumskim disidentima. Zna Dačić da je koalicioni kapacitet SPS koji i dalje postoji, istovremeno i prokletstvo ove partije. Poneko iz SPS bi mogao i da se pojavi na saboru, ali ne Vučićevom. Pa i pomenuto otkrivanje Dražinog spomenika, sve sa Matijom Bećkovićem, zaličilo je malo na neke opozicione skupove iz devedesetih. Kao što i Vučićev gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić, sa svojim četništvom i krstaškom borbom protiv „prokletog komunizma“ i vampirskog „jugoslovenstva“ (kao da četnici nisu bili Jugoslovenska vojska u otadžbini), liči na nekog naprednjačkog Mirka Jovića iz vremena zore pluralizma i matične Srpske narodne obnove.

Što se SPS tiče, bitno je šta kaže Đorđe Milićević, ministar bez portfelja zadužen za koordinaciju aktivnosti i mera u oblasti odnosa sa dijasporom, čiji je stav doktrinaran - da je „iskopavanje litijuma tema od velikog strateškog značaja za budućnost Srbije, i neophodno je da se ovaj proces vodi na odgovoran i održiv način, uz učešće svih relevantnih aktera“. Milićević je upravo socijalista novog kova kakav Vučiću treba. Od onih starog kova u naprednjake već su prešli  Zoran Baki Anđelković i Branislav Bane Ivković. Uostalom, Vučić je lider koji sad drži barjak Miloševićeve „antibirokratske revolucije“. Milićević je ono što se nekad zvalo „linija“. Socijalista koji ume da se čuje jače i da ima čvršći stav od mnogih naprednjaka. To Dačić razume. I samo to Vučić ceni. 

Za sada su demonstracije protiv kopanja litijuma mirne i to je suštinski bitno. Za Dačića bi najveće iskušenje bilo kad bi eventualno morao kao ministar policije da naredi upotrebu sile protiv demonstranata, ako bi se situacija zaoštrila, što u ovom trenutku u Srbiji nikome ne odgovara. Uprkos ponekad zapaljivoj retorici, i režim i narodni tribuni za sada još uvek žele uglavnom da ostave utisak „snage argumenata“. 

Letnja litijumska politička kriza pokazala je raskorak između partijskih vrhova i lokalnog članstva. Teško je običnom naprednjaku-zavetniku i socijalisti-zavetniku da na terenu, u svojoj lokalnoj zajednici, objasni narodu zašto je „za Švabe“, zašto je „za trovanje sopstvene zemlje i naroda“. Teško im je da prođu svojom sredinom a neko im dobaci „ua izdajnici“! Jel’ i oni su navikli da to „izdajnici“ bude rezervisano za „prozapadnu opoziciju i medije“, za „NATO lobiste“, za „soroševce“… I to im neko dobaci koji stoji ispod slike Stepe Stepanovića, ko je možda opsesivni gledalac „Aktuelnosti“ na Hepi TV, i koji samo čeka da ponovo udari „na Švabe“ ako mu napadnu zemlju, da je brani kao što su je branili njegovi preci. To često znači i anti EU stav, ima na protestima pokušaja da se naučno objasni štetnost iskopavanja litijuma, ali ima i teorija zavere. Ima mnogo toga što su zastupali svi oni jurodivi tipovi kojima je Vučić otvorio nacionalne TV frekvecije i druge medije da truju narod i da ga sistematski zaglupljuju.

I baš je opskurno gledati viđenije naprednjake i medijske jurišnike kako pokušavaju da unesu racionalnost u javni diskurs, da iniciraju trezvenu i produktivnu debatu baš sad, i to i dalje sa „lažnim ekolozima“ i „kurtijevim saveznicima“. Pri čemu, ako ne računamo po kojeg kuražnijeg socijalistu, Vučićeve pristalice srećom po njega i dalje ne vide ništa neobično u činjenici da za vreme donošenja Rezolucije o genocidu u Srebrenici čiji je jedan od glavnih sponzora bila Nemačka, nisu slutili da će se ubrzo nemačke zastave vijoriti Beogradom i da će u bojama te zastave svetleti najveći nacionalni bilbord – Kula Beograd u Vučićevom Kamelotu - Beogradu na vodi. Vučić tako dugo i tako stabilno vlada i zbog tog narodnog odsustva logičke dedukcije. Odnosno prijemčivosti za medijski „goblin režim“. Oksfordski rečnik izabrao je kao reč godine za 2022. „goblin režim“ (goblin mode), žargonski izraz za bezobzirno, samodovoljno, lenjo, aljkavo ili pohlepno ponašanje. Koje je takvo i u medijskoj sferi; kad mediji bezobzirno i perfidno stimulišu takvo ponašanje i kad ga konzumenti samodovoljno, lenjo i aljkavo prihvataju zdravo za gotovo otupljujući do nebitnosti potencijale svog skepticizma, kritičnog i apstraktnog mišljenja, građanske svesti i spremnosti na pobunu protiv manipulacije.

Prema nalazu Demostata iz 2021. oko 14 odsto onih koji su za Vučićevu SNS, podržali su i tadašnji protest protiv „Rio Tinta“. Nije to presudno, ali sama spremnost 14 odsto naprednjaka da ima različito mišljenje u jednoj takvoj autoritarnoj i liderskoj partiji kao što je SNS, gde su principi subordinacije, lojalnosti i monolitnosti neupitni, ukazuje da potencijal neslaganja unutar biračkog tela Vučićeve SNS postoji. I da taj potencijal nije baš mali, niti zanemarljiv. I kod vakcinacije protiv Kovida bilo je naprednjaka koji ne bi podržavali obaveznu vakcinaciju čak i kad bi je Vučić zastupao. Predsednik Srbije verovatno zna kako i sada stoje stvari u javnom mnenju Srbije, ali i u njegovom zavetničkom pokretu. Antilitijumski protesti ozbiljno podrivaju i demaskiraju konstrukt Vučićevog „nacionalnog jedinstva“. Narodnu podršku i sliku sebe kao narodnog zaštitnika Vučić pokušava da obezbedi indirektno, preko boljeg života, konzumerizma, Olimpijade, pa i preko obeležavanja tragedije u „Oluji“, jer je malo komplikovano obezbediti čak i narod na revers koji bi javno klicao litijumu. 

Predsednica Skupštine Srbije i jedna og glavnih promoterki eksploatacije litijuma – Ana Brnabić, ukazuje da se ne lažemo i da nije poenta litijum i zdrava žitvotna sredina već politika obaranje Vučića. Ali, i pored vidljivog animoziteta prema Vučiću kod dobrog dela antilitijumaša (što ne znači da su protiv Vučića u nekim drugim stvarima, na primer u odnosu prema Putinu), kod njih (mimo Vučića) ima i brige za zdravu životnu sredinu bar onoliko koliko u Deklaraciji Svesrpskog sabora ima brige za srpski narod i za njegovu zajedničku budućnost. Zar ne?