Kuda vode studentski i građanski protesti koji već deset meseci potresaju Srbiju? Kako je vlast reagovala, da li studenti i opozicija mogu i treba li da se ujedine, da li su izbori rešenje? Da li buduće događaje opredeljuje mentalitet građana, gde su koreni istorijskih grešaka i čemu nas uče slični događaji iz prošlosti? O tim i ostalim aktuelnim temama razgovaralo se u drugoj po redu emisiji Razgovor a gosti Zorana Panovića, programskog direktora Demostata bili su profesor psihologije Žarko Korać, profesor socijalne psihologije Dragan Popadić i sociolog, glavni istraživač Demostata Srećko Mihailović.

Zoran Panović/foto: Demostat

Na pitanje da li to što protesti traju već deset meseci znači da je stvorena neka nova normalnost, Srećko Mihailović je rekao da je naša potreba da normalizujemo stvari ubitačna u sferi politike.

- Mi smo apsolutno normlaizovali korupciju, ona sitna više se i ne smatra korupcijom, a o velikim se priča kao da to nije ništa novo, nije jedini slučaj. Nema pojave u sferi politike koju mi ne normalizujemo na neki način. Normalizujemo i autokrate, to pokazuje odnos prema našim vođama. U početku se možda malo ježimo, zameramo a vremenom se naviknemo, postane nam svakodnevnica protiv koje ne treba ništa činiti jer se dešava i drugima – rekao je Mihailović.

Profesor Žarko Korać istakao je da Srbija u novijoj istoriji nije imala ovako dramatičnu i dugu krizu. Podsetio je na dugu istoriju kriznih situacija, koje počinju u periodu stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Tada je to bila ustavna kriza jer nisu predstavnici tri naroda na isti način videli buduću tvorevinu. Međutim sadašnja se od prvog dana dešava na ulicama, započela je protestima koje su pokrenuli poslanici i odbornici opozicije ispred suda. Odjednom su se pojavili studenti, što je bilo veliko iznenađenje jer se smatralo da je to jedna apolitična generacija, uvek na internetu i telefonu. Oni su od tada dominantni s tim što im se poslednjih meseci pridružuje sve više građana. Korać smatra da nemamo novu normalnost već krizu koja se ne završava i nema izgleda da se uskoro završi. Srbija je potpuno i bez otpora ušla u autokratiju, gde jedan čovek odlučuje baš o svemu i nema nikoga unutar sistema da mu se suprotstavi jer je on sistematski tokom ovih 12 godina postavljao na funkcije slabe ličnosti, bez integriteta, koje zavise od njega. Na pitanje da li su u analizi našeg društva bitniji strukturni uzroci krize ili lične crte vladara, rekao je da u odgovoru na to ima i sociologije i psihologije. Oba faktora su važna s tim što je ulogu ličnosti jako teško analizirati, a naglašava da mu se čini da u Srbiji prevagu nosi upravo taj faktor.

Kontinuitet kriza i svetska istorija

Profesor Dragan Popadić dodao je da je teško objasniti šta se dešava, da li zaista prisustvujemo nekoj novoj normalnosti ili ne.

- Čini mi se da nema nečeg toliko novog u svakodnevnici funksionisanja društva u odnosu na godinu ranije. Svi ovi događaji su pre ogolili jedan mehanizam upravljanja društvom, nego što su ga promenili ili doveli ozbiljno u pitanje. Ogolili su jedan sistem vladanja i to je velika promena. Ono što je ogoljeno, ta brutalnost policije, autokratski način vladanja - sve je to postojalo i ranije ali manje vidljivo i drugačije interpretirano. Drugačije je živeti u vremenu kada je sve to toliko jasno i na svakom nivou, ali videćemo da li će se nešto novo iz toga desiti – istakao je Popadić.

Prof. Dragan Popadić/foto: Demostat

Iako se u sadašnjim protestima vidi odraz nerešenih političkih sukoba iz 90-ih zbog čega se često pominje da je to isti period samo sa punim izlozima i nekakvom međunarodnom podrškom koju ima ova vlast, Mihailović je rekao da bi tumačenje bilo jako suženo na taj vremenski period.

- Svetska istorija je jedan veliki kontinuitet kriza i teško je pronaći jedan duži vremenski period u kome nije bilo vidljivih velikih, javnih kriza iako to ne znači da nisu postojale latentne, koje nisu izbijala na površinu. Ovaj narod, ova zemlja, ne ume da izađe iz vremena kriza. Zašto je to tako, to je drugo pitanje ali ima punog smisla poređenje ovog sa nekim drugim vremenom. Mene posebno interesuje poređenje ovih studenata u pokretu sa onim ranijim protestima u ovom kratkom vremenskom periodu od 80-ih ili još od 60-ih godina. To poređenje bi nam otkrilo stvari koje nisu na prvi pogled vidljive, pogotovu poređenje 68. i ovih sada protesta. Čini nam se da je to daleko, da su različiti politički i društveni sistemi, ali poređenje je moguće posebno kada je reč o ponašanju vlasti. Od onog mudrog poteza Titovog, da prizna ogromnoj većini studenata da su bili u pravu (iako neki kažu da to nije rekao, i kad pogledamo, on zaista doslovno to nije rekao, ali suština njegovog obraćanja bilo je to). Vlast je bila tada drugačija od ove sadašnje koja se ne ponaša ni malo mudro jer vuče nauk iz 90-ih. Vučić je naučio od Miloševića kako ne treba raditi. Milošević nije bio spreman da preduzima ovako “složene” mere terora kao što radi sadašnji predsednik, koji se plaši od studentskog pokreta a pogotovu mogućnosti da se građani još u većoj meri pridruže studentima – objasnio je Mihailović.

Mudrost vladara

Profesor Korać je podsetio da je protest 68. bio refleks pobune levice pre svega u Francuskoj, što je dovelo skoro do pada De Gola koji je razmišljao da dovede glavninu francuske vojske stacionarane u Nemačkoj, jer se režim ljuljao. Kasnije te godine De Gol je glatko dobio izbore. Ali, kod nas to nije bila kopija protesta, već refleks, kao što je ovo što sad imamo u Srbiji refleks od dolaska Miloševića na vlast. Potpuno je ista ideologija, matrica ekstremno nacionalistička, ali su drugi uslovi. Više se ne može voditi rat, nema više JNA, NATO je svuda unaokolo i neku kakvu-takvu lekciju je izvukao Vučić iz onoga što se desilo Miloševiću. Upozorio je da su dva poslednja predsednika Srbije bili su funkcioneri Srpske radikalne stranke, što ukazuje da se zemlja vratila na ono što je formalno krahiralo dolaskom DOS-a na vlast, ali suštinski nije. Srbija nastavlja da ide putem na kojem je već jednom doživela krah, ide ka Hagu i ka izolaciji.

Prof. Žarko Korać/foto: Demostat

- Srbija je u svojoj savremenoj istoriji od druge polovine 19. veka, imala različite ideologije. Ali, samo je jedna bila konzistentna i jaka, nacionalistička. Nacionalizma nije bilo u vreme komunizma, posle 1945. godine, ali to su sasvim druge okolnosti, bila je Jugoslavija. Ne može biti slučajno da se Srbija posle jednog vrlo kratkog liberalnog perioda, tri godine u vreme Đinđićeve vlade, i poluliberalnog pod Koštunicom i Tadićem, ponovo vratila tamo gde je bila 90-ih. Sada se pred studente postavlja jako teško pitanje: da li će oni iskoračiti iz te ideologije, iako je jako teško da mladi sa 19 ili 20 godina naprave taj iskorak koje društvo nije u stanju da napravi – objasnio je profesor Korać i dodao da “magična privlačnost” Vučićevog režima leži u tome što sve teme srpskog nacionalizma drži otvorenim, pre svega pitanje granica u odnosu na Republiku Srpsku, BiH, čak i na Crnu Goru dok masovnost konvertita, ljudi koji su iz drugih partija prešli u SNS, tumači kao karijerizam i želju za ličnom afirmacijom.

Prema rečima Srećka Mihailovića, empirijska istraživanja javnog mnenja ne potvrđuju da je nacionalizam jedina i stalna ideologija, već se tu vide oscilacije sa znatnim rasponom, od 13 odsto do natpolovičnog broja nacionalistički opredeljenih građana. Međutim, ako gledamo nacionalističku ideologiju u eliti srpskog naroda, tu postoji konttinuitet, nema velikih promena, ima samo manje ili više vidljivih, pa kad god imamo pad prisutnosti te ideologije, posle izvesnog vremena dešava se njen nalet u eliti koja ponovo razbuktava nacionalizam kod građana.

Profesor Popadić potvrdio je da političku dinamiku u Srbiji daju tragedije, od slučaja Ribnikar, ubistava u mladenovačkim selima, do pada nadstrešnice u Novom Sadu. Kolektivne emocije pokazuju se kao glavni pokretač a ne procena da li će protest biti uspešan ili ne. Dok traje taj nalet snažnih emoicija, a one mogu biti različite, ovde su vezane za tragične događaje, onda traju i toliko snažni protesti koje je teško kontrolisati spolja. Ali, kaže on, sada se pokazuje da instrumentalnost protesta radi protiv učestvovanja u njima, jer poijedinac proceni da je već dovoljno ljudi izašlo na ulice, ne mora i on. Ali, u ovih deset meseci glavni pokretači u vreme kad je postojala intencija da protesti utihnu, bile su krajnje besmislene i budalaste reakcije vlasti - gaženje automobilima, ćacilend i sl., što je pobuđivalo nove snažne emocije. Problem je što ne postoji politička artikulacija protesta. Popadić je to primetio još u maju 2023. na demonstracijama koje nisu ovog tipa, ali je u njima bilo uočljivo veće prisustvo mladih ljudi.

Kako se silazi sa vlasti

- I sada je tako, ne postoji politička artikulacija protesta. Ovaj protest je buknuo opet zbog pogrešnih reakcija vlasti na samom početku. Fakulteti su stupili u blokadu kada su članovi SNS kao “slučajni prolaznici” počeli da batinaju studente, nakon čega su se studenti, što je u njihovoj priodi, vrlo lako i uspešno organizovali – istakao je Popadić.

Iako istraživanja javnog mnenja pokazuju veliku masovnost “antivučićevske Srbije”, nema odgovora na pitanje zašto se opozicija, studenti, građani ne ujedine i pobede, kao što se svojevremeno opozicija ujedinila u DOS i pobedila Miloševića. Profesor Korać kaže da se ne može protiv vlasti koja kontroliše medije, ona ima ogromna sredstva na raspolaganju i deset godina sprovodi politiku satanizovanja opozicije.

- I Evropa je nezainteresovana, ima svoje probleme, ali ako bi samo pogledala u medije, videla bi da takva medijska slika ne postoji nigde u regionu, da ne poredim s Holandijom ili Švedskom. Za izlazak na izbore u takvim uslovima morate imati jedan front. A postoji i jedno pitanje koje niko i ne postavlja: da li će Vučić uopšte da prizna rezultat ako izgubi izbore. Milošević, podsećam, nije priznao, pa smo pozvali građane da dođu u Beograd. Rekli smo da smo pobedili ali da ništa ne možemo bez njih da uradimo. Specifičnost ove situacije je i to što studentski pokret nema lidere. Iz protesta 68. pa i 96. i 97. izašao je čitav niz ličnosti, a ove sada ne zna se ko vodi iako je očigledno da imaju rukovodstvo koje donosi odluke. Za to su se opredelili jer očigledno misle kao vlast, da bi im ovako satanizovana opozicija oduzela rejting. I to je jedna jako teška okolnost u sadašnjem političkom trenutku u Srbiji koja radi protiv toga da dođe do jednog ujedinjenja. Ja ne vidim da bez ujedinjenja može. Mi smo imali taj jedan sastanak u januaru 2000. godine u SPO, tada smo prvi put seli zajedno. Nebitno je što Vuk Drašković nije dao glas da njegova stranka uđe u DOS, to je potpuno jedna posebna tema, ali mi smo se ujedinili i radili zajedno. Ja sam u stvari bio predsednik komisje koja je morala da uradi kvote za lokalne izbore i to je verovatno najgori posao koji sam radio u životu. Ali i to smo uspeli. Mi smo pokazali određenu političku zrelost. Vi sada imate problem. Oni koji vode ovo u političkom smislu, mladi, mislim da ne procenjuju dobro svoju snagu i ovaj trenutak – istakao je Korać.

Na pitanje da li Vučić koji dobro razume javno menje, vodi političku igru kada kaže: ako studenti izađu na izbore bez opozicije, mogu da uzmu i 20 odsto, uz objašnjenje voditelja da su istraživanja javnog menja deo političke borbe, da se vrlo lako instrumentalizuju i tretiraju kao švedski sto, uzima se šta kome treba - Srećko Mihailović je odgovorio da mu je kao istraživaču teško da govori kritički o istraživanjima.

- Treba imati na umu dve činjenice. Jedna je da naša istraživanja javnog menja od početka, dve decenije prethodnog i dve i po decenije ovog veka, pate od slabosti. One se ogledaju u precenjivaju političkog punoletstva građana Srbije. Kao da je istraživača sramota da kažu da petina, ili čak četvrtina građana nema pojma o čemu ga mi kao istraživači pitamo i da “tipuju” odgovore, jednom za “a”, drugi put za “b”, treći za “c”... Ne zna ni šta ga pitamo, a kamoli šta će da odgovori. Druga slabost javnomnenjskih istraživanja je navijački karakter istraživača. Oni nisu plaćeni za to, nego svoje opredeljenje prenose u interpretaciju istraživačkih rezultata. Izvan ove dve slabosti samih istraživanja, imamo i problem: naručilac. Jedan broj njih naručuje rezultate a ne uvid u stvarno stanje stvari. I to nije tako retko. Nailazimo i na situacije da kad odemo na zadatu adresu, gde je uzorak čovek srednjih godina, nema obrazovanje veće od osnovne škole, razgovarate sa njim a on vas prekine i pita: A vi radite za toga i toga? Naš anketar se zaprepasti, pita kako to znate? A on kaže: To se zna iz vaših pitanja – naveo je Mihailović.

Partija nije završena

Na pitanje koliko je događanje 15. marta demistifikovalo mit po kome je dovoljno da se pojavi kritična masa i da će to svaku vlast da promeni, profesor Dragan Popadić kaže da je iluzija kako se vlast može srušiti na jednom skupu.

- Ako se na jednom mitingu skupi i milion ljudi, ništa neće promeniti jer će ljudi dati oduška svojim emocijama i vratiti se svojim kućama. Ali, ako zamislimo nemogući scenario, da ne mora milion, 100.000 ljudi shvati to kao svoju građansku dužnost i svakog dana izlazi redovno, posle svog posla, to bi po mom mišljenju, srušilo vlast. Posle 15. marta, partija je nastavljena i krajnji efekat zavisiće od daljih poteza, ali ako uzmemo da je zvučni top nešto što se tad stvarno desilo, onda je očigledno da je vlast bila veoma uplašena i da je bila spremna na građanski rat – istakao je Popadić.

Profesor Korać nije doveo u pitanje legitimitet aktuelnih studentskih protesta u odnosu na demonstracije iz 96. i 97. i kasnije 2000. kada se branila izborna volja građana, jer se ovi sadašnji vode sa zahtevom za održavanje izbora.

- Mislim da pod ovim uslovima medijske kontrole i pretnji, nema ozbiljnih izbora. Imali smo nedavno izbore u dve manje opštine i videli smo kako to izgleda, da je cela država, ceo režim “legao” na njih, sve što su mogli da poklanjaju, televizore, traktore, poklanjali su samo da dobiju. Ne mogu to da ponove za nivo cele Srbije ali je indicija šta su sve spremni da urade. Zato mi imamo problem: imamo vlast koja neće da siđe sa vlasti. Tu za demokratiju nema ni D. Ranije smo imali Živkovića, mirno je sišao, Koštunica i Tadić isto, ali sada imamo čoveka kome ne pada na pamet da siđe sa vlasti. To što je Nikolić mirno otišao je zato što ga je ovaj istisnuo iz stranke i kupio ga za vilu na Dedinju i za neku izmišljenu organizaciju koja se bavi ekonomskom saradnjom sa Kinom i Rusijom. Nikolić je napravio tu stranku ali ga je Vučić vrlo brzo zbacio pa i to nešto govori o Vučiću. Drugi problem je - kad imate 100.000 ili 200.000 ljudi na mitingu, to je i te kako politička činjenica, pretnja je za vlast bez obzira na to što se oni mirno raziđu, što su izašli sa decom, kolicima… - objasnio je profesor Korać.

On je istakao da su problem i kadrovi. Na ljude iz vlasti ne bi računao a ni opozicija ih nema. Neće niko da se bavi politikom kad deset godina, svakog dana od šefa države sluša da su ljudi u opoziciji bitange i bagra. Nisu bolje prošli ni sa studentima, učestvovali su u protestima ali kao da su morali da se kriju. Korać podseća da su u prvim TV nastupima studenti tvrdili da se ne bave politikom, a taj stav je politika par ekselans.

- Oni su to promenili, ali još uvek nisu u stanju da artikulišu svoje zajedničke političke stavove. Tu bi im opozicija pomogla, međutim, do te tačke još nismo došli. Ti mladi ljudi imaju takođe svoje stavove, pa kad se sakupi manje ljudi, na primer na Filozofskom, onda ultralevičari daju neko saopštenje, kad ih je više, iskazi su mnogo umereniji. Ali, poenta je da mi moramo sačekati izvesno sazrevanje. Vreme teče. Ja samo upozoravam: studenti koji su rekli eksplicitno da se ne bave politikom, sada kažu da se bave politikom. Hajde da vidimo da li će doći do nekih zajedničkih ciljeva koji nisu preoštri. A što se Vučića tiče, uplašio se on i te kako od dva skupa na Slaviji, jer on više ne može da skupi toliku masu – naglasio je Žarko Korać.

Za Srećka Mihailovića teško je odgovoriti na pitanje da li su građani koji nekritički podržavaju vlast potuljeni ili racionalni, jer neće da rizikuju određeni socijalni status. Istraživanja o tome nisu pouzdan pokazatelj ali ipak u odsustvu drugih, postaju neki argment.

Magija mitinga

- Ja bih pre u tom kontekstu naveo uticaj jednog fenomena na opredeljenje birača koji se dešavao i uoči 2000. a dešava se i danas: to je puštanje i razvijanje jedne fame u narodu da predsednik i ako ga pobedite neće ići sa vlasti. Možete da pobedite Miloševića sa koliko god hoćete, on neće ići sa vlasti. Možete i Vučića, on neće otići, on će upotrebiti silu ili nešto drugo. Šta se desilo uoči 2000-te? Ja sam tada bio u Centru za proučavanje alternativa, imao sam priliku da radim redovna, gotovo mesečna istraživanja i onda smo početkom septembra primetili da je u narodu zavladala neka vrsta straha, uverenje da su izbori besmisleni jer ma sa koliko pobedili, on neće otići sa vlasti. Kada je naručiocu dat taj nalaz, oni su preduzeli određene korake, kontakte sa ljudima, narodom i već u novembru mesecu mi smo imali podatak da se odnos prema DOS-u izmenio i da to više nije onaj strah koji je postojao ranije – ispričao je Mihailović.

Srećko Mihailović/foto: Demostat

Profesor Korać je podsetio da kad je reč o 5. oktobru (gde je bio direktni učesnik), postoje dva faktora.

- Prvi je bio: napad, napad. Ipak je građanima Srbije postalo jasno da čovek vodi Srbiju u propast. Drugo, pravili smo mitinge. Sećam se, zove me Čanak i pita šta radim sutra, gde sam. “Jel bi došao u Novi Sad?”. Pitam zašto, on kaže: “Pravimo miting”. To je bio prvi miting posle rata. Došao CCN, kamere a na trgu nema nikog. Odjednom, pet minuta posle 6 sati, 10.000 ljudi dođe. To je bio maksimalni kapacitet trga. Narodu je bilo dosta. Dakle, menjaju mitinzi. Ono što bi opozicija trebalo da radi, a nije lako, to je da krene od malih, srednjih gradova i da organizuje. To što je bilo na Slaviji, ljudi koji su došli, 100.000 ili 300.000, hrabre jedni druge. Nije svejedno da li stojiš sam sa zastavom ili je oko tebe gro ljudi koji isto misle. To ima jednu funkciju ohrabrenja nasuprot užasne tvrdoglavosti čoveka koji sve odluke donosi u ovoj zemlji. On neće da siđe sa vlasti i neće da raspiše izbore u ovim uslovima. Radi fokus grupe svaki dan pa i njegova istraživanja pokazuju da više neće dobiti 50 odsto – smatrao je Korać.

Pitanje za profesora Popadića bilo je da li se u naučne kategorije može svrstati pojam “mentalitet naroda” kojim se pravdaju neke sudbinske odluke, ili je to samo mistifikacija kafanske politike.

- Prema onome što ja čitam takva objašnjenja nisu toliko popularna ali ih ima, naravno, pogotovu među istoričarima i među nekima koji nisu psiholozi. Mentalitet se pojavljuje kao jedan narativ kojim se može objašnjavati ono što se dešava. Drugi narativi su po meni tačniji i uspešniji i u ovoj situaciji se više koriste. Ni jedna strana u ovom slučaju ne koristi taj narativ po mentalitetu bilo da im ide u prilog ili ne, već se kontrola nad konfliktom pokušava uspostaviti sasvim drugim propagandnim tehnikama i sredstvima. Na neki način to jeste politička borba, ali treba da se setimo da početak protesta nije bio vezan za neke stranačke, političke ciljeve, jer je priča bila da Vučić uopšte nije bio nadležan već da su institucije zarobljene. Iz tog narativa, izgleda prosto zagonetka zašto to Vučić nije rešio u svoju korist a mogao je vrlo prosto: postoje oni nižeg ili srednjeg ranga, ministri koji su korumpirani, koji su krivi za nadstrešnicu. Nikakve velike priče o bilo čemu, mentalitetu i sl. On je mogao ako je video da proteste ne može zataškati, mogao je da stane na čelo onih koji će da ispitaju stvari – ističe Popadić i potvrđuje da taj tip vlasti ne podrazumeva da vladar uopšte može da napravi grešku. Ipak, kada se pokazalo da batinašima ne može da zauistavi proteste, pred njim je bila opcija koju bi svaki pametan vladar uradio, žrtvovao bi svoje. Zašto to nije uradio? Tačno je da mu je stranka organizovana na vojničkom principu, da ne sme da pokaže znake slabosti, ali stvari su počele da rade protiv njega. Jedno od objašnjenja je da je sam vrh vlasti u sve umešan pa ne mogu da otkriju krivca za tragediju. I protesti se nastavljaju zato što se usmerava na drugu stranu a ne ko je kriv. Zato ova situacija izgleda nerešiva, naveo je Popadić.

Kako preskočiti granice

Profesor Korać je podsetio da se u psihologiji više ne koristi termin “mentalitet” jer vuče na nešto što je nepromenljivo, stereotip. Umesto toga, koristi se “vrednosni sistem”, koji je promenljiv, ili “politička kultura”, ponekad i “bazične vrednosti” koje su dosta nepromenljive.

- Verujemo da čovek može da se preoblikuje, najveći broj ljudi može da promeni stav kad se promene okolnosti. Srbija ima konstantan problem: umesto da uređuje svoju državu, da je čini bogatijom, naprednom, školovanijom, neprekidno je opsednuta granicama. A pitajte dete koje crta na geografiji da li je Kosovo Srbija. Koja evropska zemlja drži svoje granice otvorenim? Čak ni Kipar, a Srbija se vratila na svoje političke teme pre stvaranja kraljevine SHS. Mi smo tamo gde je Srbija bila s kraja 19. i početkom 20. veka – tvrdio je Korać.

Jedan od problema, ukazao je voditelj, jeste i to što nismo znali za pojam meke moći, da privučemo kulturom, medicinom, estradom, uvek smo to odbacivali zbog granica. Korać je dodao da je to Srbija koristila pre stvaranja Kraljevine, bila je Pijemont.

- Ali kasnije, u raspadu Jugoslavije, kome smo najviše doprineli ali nismo jedini, reagovali smo ratom. Osnovno je bilo da Avnojevske granice ne priznajemo, mi ćemo napraviti nove. Srbija je izgubila taj rat i formalno i suštinski. I sad će opet biti poražena. Žao mi je mladih, školovanih ljudi, jer ne može drugi rezultat da se proizvede. Pametni narodi pogledaju šta su im istorijske greške, a svi su ih imali, neki i katastrofalne, ima i Evropa svoje. Vi sada imate Vučića koji kaže: “Ja priznajem Dejton”, a onda kaže: “Neće biti Republike Srpske”. A Srbija nikad istorijski nije bila preko Drine, ni u ranom srednjem veku – istakao je Korać.

Pitanje za Srećka Mihailovića bilo je da li iz iskustva može da proceni šta će ljude više interesovati ukoliko izbora bude, da li to ko će da obezbedi platu i penziju ili će ih interesovatri teme na koje ukazuje profesor Korać, šta će biti sa Srpskom, da li će Putin pobediti Zapad? Mihailović smatra da se fokus neće razlikovati od svih ranijih.

- Imaćemo vrednosne orjentacije koje su prisutne ma koliko bile nedirnute od kratora javnog mnjenja: Odnos prema EU, uključujući pitanje Rusija – Amerika. Spoljna politika je kod nas ipak koncentrisana na EU i odnos prema njoj. Samo pogledajte ove lažne podatke o odnosu građana prema EU, pa će vam biti jasno koliko je to prisutno u javnom mnenju. Zatim, Kosovo sa nacionalizmom koji se na primeru Kosova rasplamsa zavisno od političkih potreba jedne ili druge vlasti, Kurtijeve ili Vučićeve. Tu će se kretati stvari. Plus lični interesi kod dva dela građana, kod bogatuna i znatnog dela srednje klase koji računaju na dobit od određenog pobednika – naveo je Mihailović.

On tvrdi da izbori ako se raspišu neće da prođu kao poslednji kongres Saveza komunista koji se nikad nije završio.

Koga treba poraziti

- Ovde će se stvar završiti sa ili bez izbora. Ali, stalno govorimo o izborima a ne konkretizujemo na koje mislimo. Sve vreme mislimo na parlamentarne, ako to misle i studenti i opozicione partije, to je jedna velika greška. Potrebni su ili svi izbori, ili ni jedani. Prvo, tako pacifikuješ lični uticaj Vučića na građane koji glasaju. Neće moći kao sada u Zaječaru i Kosjeriću, da koncentrišu svoje snage na jedne ili druge izbore, nego na sve, znači da će da naprave veliku disperziju svojih snaga i neće moći da toliko kradu, pritiskaju, nemaju toliko policije ni medija – kaže Mihailović

Na pitanje da li je moguća kohabitacija parlamentarne većine, studentske liste i Vučića, Korać kaže da je slična situacija bila pre 2000-te, jer je Milošević prvo izgubio lokalne izbore, ali je to kompenzovao tako što je promenio zakon pa je lokalu oduzeta faktička vlast. Zato je Đinđić tvrdio da je cilj poraziti Miloševića, što je kasnije, 2000-te učinio Koštunica. Ovde je sada ista situacija. On ne mora da da i predsedničke izbore, mandat mu traje a ne verujem ni da će to uraditi. Njegova pozicija ostaje netaknuta, ali kad on izgubi izbore, sve pada kao kula od karata.

Učesnici debate bili su saglasni da bi ukoliko ne izađe na izbore, opozicija nestala sa političke scene, jer niti bi imali novac iz budžeta, niti bi mediji bili obavezni da prenose neparlamentarne stranke. Korać smatra i da bi zajednička lista studenata i opozicije bila najbolje rešenje, ali dodaje da to zavisi od rukovodstva studenata.

Na pitanje koliko je postojeća vlast povratila samopouzdanje i ako dođe do urušavanja studentnskog, opozicionog i građanskog pokreta, koliko će taj deo Srbije ući u jednu vrstu apatije i šta to politički znači, profesor Popadić je rekao kako mu se čini da se teren borbe pomerio tamo gde više odgovara Vučiću što je njegova delimična pobeda, nešto što je želeo na početku.

- Od samog početka je on sebe postavljao kao sagovornika koji će da priča o političkim temama. Ono što je bio početak protesta je priča o zarobljenim institucijama, zahtev da sudovi rade svoj posao, policija i sl. To nema veze sa izborima. Jako je loše ako mislimo da su institucije večno zarobljene i pitanje je samo ko će njima rukovoditi. Priča o zarobljenim institucijama se više ne pominje, nemamo nikakvih tragova da će se u skorije vreme nešto objaviti oko nadstrešnice, korupcije… To je jedna Vučićeva pobeda što više ne postoji taj pritisak, poziv institucijama da budu nezavisne, nego se sada priča o izborima i očekuje se da će tada tek doći do oslobađanja institucija. Ako se to ne desi, ako se raspišu izbori pa opet Vučić pobedi ili ako se ne raspišu izbori i pokaže da taj primarni zahtev za nezavisnost institucija ne može da bude ispunjen, po meni je to daleko veći udarac na ljude u Srbiji nego ideja da će naprednjaci ostati na vlasti – objasnio je Popadić.

On se složio sa voditeljom da bilans protesta nije dobar jer je dobijena Vlada koja je reakcionarnija od Vučevićeve, ono malo nezavisnih medija može da bude u još goroj poziciji i da je studentski pokret dodatno kenselovao opoziciju. To jesu, kaže, loše strane, ali opasnost za građane je ako i dalje institucije ostanu zarobljene.

Jedno od stalnih pitanja je i odnos međunarodne zajednice, velikih sila prema Srbiji i Vučiću: da li je logično da neko u Srbiji ko je protiv Vučića traži podršku EU a da onda Zapad rizikuje: ukoliko dođe na vlast, taj neko da će da poništi dogovore koje je Vučić napravio sa Zapadom? Profesor Korać je, međutim, tvrdio da Vučić nema nikakve dogovore, samo je vrlo vešto minipulisao njima. Smatran je stabilokratijom, održavao mir između zavađenih plemena.

- Evropa je izbegla da se u to meša jer ima svoje probleme i zbog Ukrajinskog-ruskog rata i emigrantske krize koja vrlo ozbiljno drma većinu tih zemalja. Ali, suština je da Vučić više nije stabilokrata, nije čovek koji će im isporučiti stabilnost. Protesti su ga prikazali kao vrlo nesigurnog i sve slabijeg lidera. To će odrediti odnos Evrope prema njemu. Oni sve više pružaju ruku opoziciji, što dugo nisu radili – naveo je Korać i zaključio da u Evropi sada ne postoji ni neka velika spremnost za proširenjem jer ima previše drugih tema kojima se bavi