Izgovorio je pred nekolicinom novinara na brifingu zbog priče "svađa na travnjaku Bele kuće". Sutradan su svi tadašnji tabloidi (Građanin, Dnevni telegraf...) objavili šta je u Vašingtonu Danica Drašković rekla Đinđiću i obrnuto, kao i to da su se lideri tadašnje koalicije Zajedno koja je od Slobodana Miloševića uspela da "uzme" Beograd, vratili odvojenim avionima, i slične detalje, kao što se to onda pisalo, a i sada se piše. Đinđićeva smena u Skupštini grada bila je samo pitanje vremena.
Dve decenije kasnije, u osvit gradonačelničke kampanje, kako je vašingtonski glasnik Hojt Brajan Ji u Beogradu pomenuo Kosovo, Rusiju i medije, tako je sledećeg dana osvanula najava da bi Aleksandar Vučić mogao da raspiše vanredne parlamentarne izbore. U čemu su dve pomenute situacije slične ako izostavimo srne i rane? Slične su u legitimitetu, odnosno pitanju uz čiji pristanak se vlada.
Vučić je uspeo, a to mnogo više primećuju van Srbije, da dajući ustupke za Kosovo, a u ponečemu i za Republiku Srpsku, zadrži i pojača legitimtet svoje vlasti.
O čvrstini se može diskutovati - opozicija smatra da je reč o tigru od papira koji će bilo koji ozbiljniji potres unutar SNS ili spolja, oduvati. Međutim, da postoji - potvrđuje se iz izbora u izbore i teško da bi Vučić, ako naprasno odluči da izvede Srbiju na birališta 24. decembra, izgubio više od pet poslanika od 126 koliko sada ima bez koalicionih satelita. I on to može da rizikuje, kao i to da Saša Janković, Vuk Jeremić i Dragan Đilas zajedno uzmu i 20 odsto.
Dosad se taj legitimitet uspešno odbranio od dve postizborne krize. Bila toga svesna ili ne, opozicija je aprila 2016. i 2017. priču o krađi izbora potrošila. Sve i da prosipa i džakove sa pokradenim glasovima nasred Terazija, to neće imati dovoljno jak efekat da privuče značajan broj birača, može samo da učvrsti u uverenju one koji su već tvrdo opoziciono opredeljeni. Ko sumnja u to, može da se uveri uvidom u mali broj ljudi na skupovima Jankovića i Jeremića sa zahtevima za fer izbore. I oni se u tim zahtevima od "manipulacije biračkim spiskom" okreću "medijskom mraku" odnosno medijima kao najslabijoj tački Vučićeve vladavine. Potrošena je zasad i priča o diktaturi - aprilskim protestima bez jasnih političkih ciljeva i političkog vođstva.
Ali, Vašington je Vučiću najavio sužavanje prostora za legitimitet koji je dosad građen vrlo jednostavno i efektno - stalnim prisustvom Rusije, a i Kine, kao kompenzacijom za sve što se radi sa Prištinom, Briselom i Berlinom. Koliko je to stalno prisustvo Rusije realno - recimo "četiri ruska penzionera i pas" u centru u Nišu, oktobarska parada, rashodovani avioni, odlasci u Moskvu - a koliko fiktivno, nebitno je. To je meka moć, dakle, ono što postoji u svesti ljudi. Moguće je da se u Beogradu nije očekivala toliko oštra poruka kao Hojt Jieva, što je potpuno pogrešno - jer Hladni rat nije ni dobijen u realnosti, nego u svesti ljudi.
Vanredni parlamentarni izbori zato uopšte nisu tako nemoguće rešenje - oni su način da Vučić testira situaciju bolje od bilo kakvih analiza. Ukoliko se na njima pokaže da mu podrška u Srbiji značajno pada, a da su spolja ti izbori dožvljeni kao diverzija na sve evroatlanske integracijske agende, on i dalje ima vremena da resetuje politički nastup, i da učini ono što se od njega očekuje. Rečju, samo posle tih izbora, koji mu uzgred mogu biti vrlo važni i za Beograd, može biti potpuno siguran da je došao u politički momenat kad deo legitimiteta mora da žrtvuje, i da pokuša da vlada sa onim što mu ostane.
