Manifestacija “Zelena nedelja”, koja se održava širom Evropske unije ali i u Srbiji, bila je povod da voditeljka Tamara Bajčić pozove u podkast “Pola sata Demostata” novinarku Draganu Živojinović, autorku serijala “Zelena Evropa” koja se već treću godinu emituje na Drugom programu RTS-a. Gošća Demostata na početku je rekla da su se ove godine u obeležavanje “Zelene nedelje” osim Beograda uključili i Novi Sad i Niš. Podsetila je da je Delegacija Evropske unije na Svetski dan zaštitie životne sredine organizovala panel kojim je započelo obeležavanje te manifestacije u Srbiji. Na njemu je učestvovala nova ministarka životne sredine Sara Pavkov, predstavnici Evropske unije (EU) i UNDP-a (United Nations Development Programme – Program Ujedinjenih nacija za razvoj) a tema je bila plastika.

- To je tema koju ne bismo mogli da ispričamo ni kroz pet emisija, veliki problem koji se javlja i kod nas i u svetu. Ministarka je istakla da je država prepoznala važnost zbrinjavanja otpada od plastike a u prilog tome je statistički podatak da na nedeljnom nivou svako od nas pojede po jednu platnu karticu. To je frapantno kad se čuje, ali je još frapantnije to da su čestice mikroplastike pronađene i u fetusu. Prešli smo granicu kad je plastika u pitanju. Moramo da se borimo a sutuacija je prilično alarmantna – ističe Živojinović.

Delegacija EU je organizovala i drugi panel kroz projekat “Puls Evrope”, pod nazivom “Koliko je zelena Evrope” na kome je učestvovala sagovornica Demostata jer je snimila veliki broj emisija o pozitivnim ekološkim praksama u EU. 

- Na tom panelu govorio je g-din Antoan Avinjon koji je ispred Delegacije EU do skoro bio zadužen za zelenu tranziciju, zatim Nataša Đereg iz Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji koja je koordinatorka za poglavlje 27 (vezano za životnu sredinu), kao i Marina Rakić, vođa projekta “Puls Evrope”. To je bila jedna zanimljiva diskusija o situacijama i projektima koje Srbija treba da ispuni da bi zatvorila poglavlje 27. Čini mi se da je g-đa Đereg to dobro definisala, s obzirom na to da je bilo neko malo zatišje pa dosta projekata sad mora da se ubrza jer bi u 2025. i 2026. godini trebalo da se to poglavlje zatvori. Moglo bi se naslutiti da je to možda signal spremnosti za ubrzano pristupanje Srbije EU – kaže Dragana Živojinović.

Ističe da je oko 600 miliona evra EU uložila u zelene projekte u Srbiji. Reč je o grantovima, sredstvima koja se ne vraćaju a Srbija je u toj oblasti izdvojila oko 300 miliona evra, što kroz budžetska ulaganja, što kroz kredite. 

U zelene projekte 900 miliona evra

- Ukupno oko 900 miliona evra uloženih u zelene projekte nije malo. Moguće je da se mi kao građani pitamo gde je taj novac, ali moramo biti svesni da su to uglavnom veliki kapitalni projekti koji ne mogu dati rezuiltate preko noći. Mora da se sačeka ali je svakako dobro da se toliki novac uložio u ekologju. Radila sam veliki broj emisija o ekologiji i zelenim projektima u Evropi i svuda su mi rekli da se efekti nisu postigli preko noći. Ali, važno je da je došlo do promene svesti kod građana jer je kod nas ekologija decenijama bila zanemarivana. Zato ne možemo očekivati brzu promenu. Mene je iznenadio g-din Avinjon koji je zaista mnogo uradio u saradnji Srbije i EU, koji je u prvoj rečenici rekao: “Ne treba vama EU da biste vodili računa o svojoj životnoj sredini. Dovoljno je da sami vodite računa, a da samo iskoristite određena sredstva da biste mogli da nešto implementirate”. Mi moramo biti svesni činjenice da ekologija košta ali i da nekim kapitalnim projektom, ma koliko para imali, ne možemo preko noći rešiti nešto što je dugo bilo zanemarivano – kaže Živojinović.

Ukazuje da Srbija nema dovoljno edukovanih stručnjaka zbog čega je važno da iskoristimo to što je EU ispred nas u toj oblasti, da ne ponavljamo greške i ne gubimo vreme, već samo da implementiramo ono što je već negde primenjeno.

Na pitanje koliko su primeri dobre prakse bitni iz ugla novinara ali i građana koji o tome treba da budu obevešteni, sagovornica potvrđuje značaj razgovora o toj temi, jer se upravo zbog toga što se ekologija stavlja u fokus,  menja svest ljudi. 

- Čini mi se da je do pre nekoliko godina bila više u fokusu ali da su je geopolitička previranja u svetu možda pomerila iz centra. Međutim, i to će se završiti a neke situacije se moraju rešiti jer ekološki problemi ne mogu da nestanu. Mislim da će se ekologija ponovo vratiti na prvo mesto, samo mora da prođe neko vreme. Jako je važno da govorimo o tome a čini mi se da ovde postoji volja, ali da ljudi često ne znaju na koji način mogu da doprinesu. Nije to samo “ubaciću konzervu i recikliraću”. Ima mnogo drugih mogućnosti samo treba da ukažemo na njih – kaže ona.

Odeća iz ormara

Navodi primer modne i tekstilne industrije koja je drugi po obimu zagađivač u svetu čega ljudi često nisu svesni. Tu nema kapitalnih objekata koji bi rešili problem, već moramo da budemo svesni da se za proizvodnju jednih  farmerki upotrebi oko 3.500 litara čiste vode i isto toliko hemikalija a da će bačene stare, decenijama trunuti na deponiji. Neko savestan možda odustane od kupovine novih, a ako takav stav preko medija dospe do gledalaca, već je urađen neki pomak. 

- U Parizu sam razgovarala sa g-đicom Ketrin Devorjak koja je predsednica Fešn revolušn, pokreta koji je nastao u Engleskoj a promoviše održivu modu i ekologiju u modnoj industriji. Kada sam je pitala koja odeća najmanje zagađuje životnu sredinu, rekla je: “Ona koja je već u vašem ormaru”. To ne treba dodatno objašnjavati – ističe Živojinović.

Naglašava da je jako značajna saradnja između institucija poput “Pulsa Evrope” i javnog servisa na projektima kakv je “Zelena Evropa” na kome ona radi već tri godine promovišući ekološke teme u do sada objavljenih 25 emisija na RTS-u i kroz brojne druge priloge. To je pomoglo da preko emisija teme dođu do gledalaca, pa je na početku kao mala ideja, stigla gotovo do brenda. 

- Zelena Evropa je specifična po nekoliko stvari. Prvo je što sam se trudila da dođem do različitog broja i godišta gledalaca, da svima to bude intresantno. Nije lako u današnje vreme, kada se plasira sve i svašta, zadržati pažnju na jednoj obrazovnoj, naučnoj emisiji. Moramo da budemo dovoljno interesantni i edukativni ali i intrigantni. Druga specifičnost je to da je poruka namenjena i starijim i mlađima. Takođe, ono što je meni važno je da se emisije snimaju na jezicima zemalja gde boravimo. Gledaoci čuju finski, nemački, engleski, holandski, danski što je takođe jedna poruka: da smo različiti po razmišljanju i mentalitetu ali da možemo da se složimo kad pričamo o ekologiji  – navodi Živojinović.

Najteže joj je, kaže, da izdvoji najupečatljivije primere na koje je nailazila putujući u 14 zemalja. Ipak, izdvaja Feldhajm nadomak Berlina u Nemačkoj, koji je prvo samoodrživo selo u svetu. Sa svega 130 stanovnika, meštani upravljaju sa svojih 55 vetroturbina, imaju geotermalno grejanje, najveći broj solarnih panela čak i svoju mini-farmu sa koje se snabdevaju a stajnjak koriste za proizvodnju energije. 

Kako se živi u vertikalnoj šumi

- Počelo je neverovatno naivno. Mladi student poreklom iz tog mesta, koji je radio diplomski rad na temu samoodrživosti, došao je na ideju da pokuša da saznanja primeni u svom selu. Tako je krenuo. On je na mesnom skupu to predložio, možda je najveći uspeh što su se svi ljudi saglasili i naručili vetropark i turbine. One sada proizvode struju za 55.000 domaćinstava a najveća turbina snabdeva devet sela veličine Feldhajma. Oni nisu više samoodrživi, već i dobro zarađuju jer struju prodaju dalje – navodi sagovornica Demostata.

Ideja samoodrživosti razvija se i u Milanu, gde je Luiđi Bore i njegova kompanija Euromilano, na milion hektara napravio prvi održivi kvart. Tu se koristi geotermalna energija, solarni paneli, električni autobusi koji idu po čitavom parku…

- Na svetskom nivou su dobili sertifikat održivosti, jedini u Italiji i među prvima u Evropii. Dok smo se vozili malim električnim automobilima i snimali emisiju, rekli su nam da su prvo napravili projekat parka, biodiverzitet, kako će sve to izgledati a onda su razmišljali gde će da postave “žive zgrade”. Bila sam u toj “vertikalnoj šumi”, zgradi u kojoj raste oko 20.000 biljaka i 800 stabala. Bukvalno, kao da živite u drvetu. To je zelena gradnja, inovativni projekat za koji mislim da će se teško nadmašiti iako je napravljen još 2014. i sada se razvija po svetu – priča Dragana Živojinović. 

Dodaje da je i u Srbiji u toku projekat razvoja geotermalne energije. Po programu UNDP-a, slovačkog i našeg ministarstva zaštite životne sredine, objavljen je javni poziv institucijama zainteresovanim za uvođenje geotermalne energije, što je još jedan preuzet primer dobre prakse pomognut i sredstvima EU. Ukazuje da ekološki projekti koštaju ali da živimo u sredini koju ćemo ostaviti mlađim naraštajima, pa ove šanse treba da iskoristimo.

Masaža za krave

- Mislim da su mlađi naraštaji svesniji ekoloških problema. To vidim po svojoj ćerki koja jako vodi računa, vidi se da su ekološki osvešćena generacija i da šalju poruku da će nešto morati da se promeni. Nećemo moći te probleme da ignorišemo, bez obzira na to da li je rešenje izgradnja velikih infrastrukturnih projekata ili akcija u kojima svi možemo da učestvujemo. Ali, da bismo imali ideju, moramo da znamo kako. E, zato ja radim ove emisije. Nadam se da ću time doprineti i mlađim i starijim generacijama da znamo i razumemo ekološke probleme – ističe sagovornica Demostata.

Na podsećanje da su egzotično izgledale emisije o biblioteci drveća i prvoj plutajućoj farmi, Živojinović kaže da je to još jedan primer koji razjašnjava pojam cirkularne ekonomije. 

- Plutajuću farmu smo snimili u Roterdamu, ona je prva samoodrživa farma u svetu. Tu je 45 krava na splavu koji pluta i priznajem da sam uživala gledajući kako one uživaju. Imaju svoju masažu, specijalne krevete gde im se pušta muzika, to je poseban segment. Farma ima solarne panele, hranu za te krave prave potpuno samostalno od otpadaka koje dobijaju od lokalnog stanovništva, ne pasu. I sve je tu nekako povezano. Dolazimo do priče o otpadu hrane koji nestaje tako što ste ga uložili u nešto drugo. Stanovnici donose svoj organski otpad, pekare preostali hleb od žitarica koje krave mogu da konzumiraju i oni sami naprave hranu za životinje. Na toj farmi koja se sastoji iz tri dela, postoji i jedan kojtenter u kome samo proizvode voće i povrće. To je tako zanimljiva priča u kojoj vlasnik na kraju kaže: “Ja želim da sarađujem sa svima iz Srbije”. Važno mi je da to kažem jer su svi sa kojima sam snimala bili jako raspoloženi da sarađuju sa ljudima iz Srbije. Slali su i poruke, da im se javi ko je god zainteresovan – objašnjava Živojinović.

Biciklistička zmija

Priču o viškovima hrane nastavlja navodeći premer Beča i Milana koji za to imaju posebne programe. Milano ima habove gde se hrana, koja bi se bacila zbog isteka roka ili drugih situacija, a još uvek može da se iskoristi, donosi i prodaje po simboličnoj ceni, nekada se i poklanja. Beč ima program po kome se poklanjaju pakovanja u kojima možete da spakujete hranu koju u restoranu niste pojeli. To su, kaže, male i velike ideje koje možemo da primenimo i kod nas. 

- Jedna od važnih tema je i mobilnost koja sada pogađa sve građane, i kod nas i u mnogim drugim zemljama. Da bih snimila poslednjih deset epizoda “Zelene Evrope” putovala sam vozom, jer je to jedan od načina da se smanji zagađenje. Bivši direktor Evropskih železnica, Jozef Dofenbauer tvrdi da ta vrsta prevoza sa samo 0,4 odsto učestvuje u ukupnom zagađenju, na avionski saobraćaj odnosi se 12 dok na automobilski čak 75 procenata. U Luksemburgu, Kopanhagenu, gde sam snimala, razvijaju se biciklističke staze u saobraćaju. U Holandiji na jedan automobil dolazi pet bicikala, imaju 380 kilometara biciklističkih staza u urbanim delovima, čak i inovativnu “biciklističku zmiju” koja ide po celom gradu – ističe Živojinović.

Zaključuje da se u dosadašnjih 25 epizoda slilo mnogo lepih primera, ali da, ako mora da izdvoji najimpresivniji, onda su to i za nju bile neočekivane slike revitalizacije rudarskog područja u Esenu. 

- Rudnik su pretvorili u više nego impresivan muzejski kompleks od pet nivoa, vidi se kako je izgledalo ranije a kako sad. Ulazi se ispod zemlje u prostor gde se organizuju umetnički programi, gde su leti plivališta a zimi klizališta, gde dolazi dva miliona posetilaca godišnje. To rudarsko okno 12 je neverovatno, meni je to bila najveća impresija i poruka da ne moramo da čekamo da neko drugi, država ili veliki infrastrukturni objekti nešto urade jer mnogo toga zavisi od nas. Možemo nešto i sami – kaže Dragana Živojinović.