Zagrevanje planete mora da se zaustavi pre nego što dostigne tačku posle koje nema povratka, rekao je pre više od pet godina generalni sekretar UN Antonio Gutereš i upozorio da ta tačka više nije daleko na horizontu. Ta rečenica i dalje je aktuelna, ali poslednjih godina potreba za akcijom koja će obezbediti ,,zelenu tranziciju” postaje sve očiglednija. Da moraju da se zaustave sve izraženije klimatske promene slažu se i nauka i globalno stanovništvo, a put vodi ka novim tehnologijama koje će izbaciti iz upotrebe fosilna goriva, glavne emitere ugljen dioksida (CO2) odgovornog za rast temperature. Traže se sirovine koje će zameniti upotrebu uglja, nafte i delimično gasa, ide se na proizvodnju energije iz obnovljivih izvora, Sunca, vode i vetra. Obuhvaćen je i transport kao jedan od većih emitera CO2, mesto se pravi za električna vozila ali se proučavaju i druge opcije koje mogu da proizvedu energiju bez ugljeničnog otiska.

Novi izvori energije u industriju uvode drugačije minerale i metale, one koji se do sada nisu u velikoj meri eksploatisali, a više od 30 ih je dospelo na listu kritičnih sirovina, koju su sastavili Evropljani i Amerikanci. Paralelno sa planovima za gašenje ugljenokopa i zatvaranje naftnih polja, u svetu se priprema otvaranje više od 300 rudnika novih, kritičnih minerala. Samo u Evropi stotinak projekata vezanih za eksploataciju strateških sirovina dobilo je status strateških ili je u proceduri da ga stekne što će omogućiti značajnu državnu podršku.  Procenjuje se da će globalna tražnja za tim materijalima do 2030. godine biti udvostručena a do 2040. godine čak četiri puta veća nego danas. Pri tom, potrebe ne rastu ujednačeno za sve, pa će potražnja za litijumom, koji se koristi za proizvodnju baterija, odnosno skladištenje energije, do kraja ove decenije biti 11 puta veća, do sredine ovog veka čak 57 puta.

Glavna tema u rudarskom sektoru poslednjih godina je održiva eksploatacija, a pod pritiskom ekoloških standarda ubrzano se razvijaju nove tehnologije. Istraživači tvrde da se nikada nije radilo brže na pronalaženju bezbednijih metoda eksploatacije i prerade ruda potrebnih za zelenu agendu.

Dinamično je i u sektoru geostrategija i ekonomije. Sve se vrti oko činjenice da se više od 70% čak i do 80% eksploatacije sada kritičnih minerala odvija u svega dve ili tri zemlje. Dok su količine minerala koje je ostatak sveta kupovao bile relativno skromne, to i nije predstavljalo veliki problem, ali kako je potražnja počela drastično da raste, pokazale su se sve manjkavosti takvog stanja.

Nazire se trgovinski rat

U teškoj poziciji našla se Evropa koja u ovom trenutku na svojoj teritoriji nema dovoljno sirovina potrebnih za nove tehnologije, a sve problematičniji postaje dosadašnji uvoz iz dalekih zemalja, Rusije, Kine, iz Latinske Amerike. Prvo je sve stalo zbog pandemije, potom je sukob u Ukrajini zatvorio severne puteve, onda je rat na Bliskom Istoku učinio rizičnom rutu preko Crvenog mora, dok je suša gotovo prepolovila tranzit preko Panamskog kanala. Svetska trgovina dobila je ozbiljan udarac, i to baš u trenutku kada je tražnja počela naglo da raste. Prema prognozama Svetske banke, u narednih 30 godina biće nam potrebno toliko bakra, na primer, koliko je proizvedeno tokom čitave istorije čovečanstva. Kod ostalih materijala brojevi su još i veći. Na sve to, odnosi Zapada od koga se očekuje najveći doprinos zelenoj agendi, sa glavnim snabdevačima, Rusijom i Kinom, sve su zategnutiji.

Neki obrisi trgovinskog rata već se naziru, a analitičari kažu da će se on voditi pre svega oko cena i upravljanja resursima, vodom i sirovinama. U značajnoj prednosti će biti zemlje van ,,zaraćenih” zona koje raspolažu tim dragocenostima, ali se prava ekonomska dobit i povoljniji geostrateški položaj krije u izgradnji lanaca vrednosti koji sadrže proizvodnju što je moguće višeg stepena prerade materijala. 

Zastoj u lancima snabdevanja poslednjih nekoliko godina bio je prelomna tačka nakon koje je vladama postalo jasno da je jedini siguran i isplativ uvoz kritičnih sirovina onaj koji dolazi sa lokacije što bliže sopstvenim granicama. Uz to, jedna od najvećih zemalja izvoznica kritičnih sirovina do sada je bila Kina, ali kako i sama razvija vrednosni lanac i masovnu proizvodnju baterija, delova i električnih automobila, moguće je da uspori izvoz. Tako bi obezbedila svoje uvećane potrebe za kritičnim sirovinama, ali bi i na tržištu stvorila povoljniju poziciju za svoju robu. To je prinudilo evropske zemlje da počnu da stvaraju svoju zonu interesa za eksploataciju kritičnih sirovina, ali i za cele vrednosne lance koji uz eksploataciju i preradu rude podrazumevaju i dalji proces izrade finalnih proizvoda ili bar polufabrikata. 

Na moguće probleme u snabdevanju krajem novembra prošle godine ukazao je Oliver Ričards, šef odeljenja za kritične minerale i rudarstvo pri Departmanu za biznis i trgovinu u Vladi Ujedinjenog Kraljevstva. On je gostujući u Beogradu na ,,Look Up 3”, Trećoj međunarodnoj konferenciji lidera ekologije i poslovanja ,,Zelena tranzicija i peta industrijska revolucija”, objasnio da je zbog takve situacije na tržištu, proizvodnja kritičnih sirovina u ovom trenutku izložena ekonomskim šokovima i političkoj nestabilnosti.

Kako do pozicije ključnog igrača

,,Ova koncentracija ponude pojačava nestabilnost cena, što kompanijama otežava donošenje investicionih odluka”, kazao je, ističući da je to problem sa bakrom, litijumom i njihovim cenama u poslednjih nekoliko godina. Prema njegovim rečima, uspešnost energetske tranzicije će zavisiti od bezbednih lanaca snabdevanja kritičnim materijalima a u vrhu te lestvice je potražnja za litijumom, grafitima i kobaltom. Oni su ključni za proizvodnju električnih vozila, solarnih panela i vetroturbina.

,,Električna vozila su glavni potrošači kritičnih materijala, a prognoze sugerišu značajan porast njihove proizvodnje. Sa 30 miliona koliko ih ima sada, do 2030. broj bi mogao da poraste do 240 miliona što je godišnji rast od 30%”, naveo je.

Energetska strategija većine zapadnih zemalja predviđa da već za deset godina prestane proizvodnja automobila na motor sa unutrašnjim sagorevanjem. Umesto njih, već neko vreme najizvesnija su električna vozila a proučavaju se i drugi izvori koji ne ostavljaju ugljenični otisak. To će u predstojećoj deceniji ,,pogurati’’ tražnju za kritičnim sirovinama, bez obzira na povremene zastoje u prodaji tih automobila i još uvek visoku cenu. Na to se nadovezuje potencijal obnovljivih izvora energije, čiji razvoj takođe zahteva stabilno skladištenje, a tu su opet kritični materijali od presudnog značaja. Ričardson kaže da potražnju za kritičnim sirovinama diktira ekonomija i globalna bezbednost. Ali, dodaje da oni moraju brže da se dovedu do tržišta i to na način koji je koristan za sve, kako bi se izbegle greške iz prošlosti.

,,Srbija ima veliku priliku da postane ključni igrač zelene tranzicije u Evropi i kroz eksploataciju minerala i zbog investicija u postrojenja za električna vozila. Potencijal za uspostavljanje lanca vrednosti za električna vozila u Srbiji biće pojačan partnerstvom sa Evropskom unijom koje je utvrđeno Memorandumom o strateškim materijalima”, rekao je i dodao da velike mogućnosti postoje u novim partnerstvima u koje ubraja i projekat ,,Jadar” kompanije Rio Tinto.

Put od rude do automobila

Prema rečima Markusa Virca, predsednika Udruženja rudarskih kompanija, VDMA Mining&Minerals, Srbija ima dugu tradiciju rudarenja, bogata je prirodnim resursima i nudi izvanredne mogućnosti za razvoj litijumskog ležišta.

Srbija ima dugu tradiciju rudarenja, bogata je prirodnim resursima i nudi izvanredne mogućnosti za razvoj litijumskog ležišta, naglašavaju stručnjaci.

,,To je od suštinskog značaja za globalna tržišta, posebno u kontekstu proizvodnje baterija za električna vozila. Međutim, uz ove prilike dolaze i visoka očekivanja u pogledu ekoloških standarda i bezbednosnih propisa” rekao je i pomenuo da nemačka rudarska industrija može da ponudi inovativna rešenja koja čine rudarstvo efikasnim i osiguravaju usklađenost sa potrebnim standardima.

Pomenuti Memorandum praktično najavljuje investicije koje bi omogućile ne samo rudarenje i preradu rude, nego i dalje faze proizvodnje sa retkim sirovinama sa tla Srbije tako da se u konačnici dođe do gotovog proizvoda, kao i polufabrikata, komponenti za ugradnju u neke od sistema. Da je to vetar u leđa tvrdi i ministarka rudarstva i energetike Dubravka Đedović Handanović. ,,Partnerstvo nije da jedna strana koristi sirovine druge strane ostavljajući joj upropašćenu zemlju, reke i zagađen vazduh, kako neki kritičari tvrde. Naprotiv, to je jačanje naše pozicije u svetskim lancima snabdevanja i podizanje industrijskih i ekoloških standarda na nivo razvijenih evropskih zemalja," rekla je ona. Dodala je da bi to uključivanje vrednosnih lanaca u proces energetske tranzicije Srbiji omogućilo ne samo pristup najnaprednijim tržištima, već i inovacijama koje se u različitim granama ubrzano razvijaju.

Uključivanje vrednosnih lanaca u proces energetske tranzicije Srbiji bi omogućilo ne samo pristup najnaprednijim tržištima, već i inovacijama koje se u različitim granama ubrzano razvijaju.