Ne znam da li je ovaj (manji) deo mladih ljudi o kojima je ovde bila reč, ovakav kakav je zato što su slušali roditelje ili zato što nisu slušali roditelje ili su bez obzira na „neslušanje“ i „slušanje“ takvi kakvi jesu jer su ih takvima kakvi jesu iznedrili društvo i država, ovakvi kakvi jesu!

U naknadnom isčitavanju studije o omladine Srbije 2018/2019. godine (Dragan Popadič i Zoran Pavlović su napislai po pet poglavlja, a Srećko Mihailović jedno poglavlje) a radi pripreme za javno predstavljanje istraživanja omladine, izdvojio sam šest tematskih celina koje treba detaljno promisliti a bogme i posebno istražiti. (1) rad – bitna odlika omladinskog rada je prekarnost; (2) obrazovanje – obrazovanje je potpuno funkcionalizovano, na delu je svojevrsna džentrifikacija i kolonizacija od strane interesa kapitala i kapitalista; (3) vrednosti – na delu je anomija, rasap vrednosti, autoritarnost… (4) rast socijalne patologije – dovoljan je samo primer nacionalizma… etnička distanca; (5) pojedinac naspram zajednice/društva; (6) politika – dominacija podaničkog odnosa prema politici… O nekima od ovih tema ovde sam dao komentare tek sa namerom da skrenem pažnju na probleme sa kojima se dans u Srbiji suočava mlad čovek.

Devedesetih godina prošlog veka raspadao se socijalizam i u krvi se raspadala Jugoslavija,  raspadao se društveni i politički sistem i raspadala se država u kojoj su odrastali i živeli roditelji naših ispitanika.

Nesposobne društvene elite – intelektualna, politička, privredna, vojna – potražile su izlaz iz teške društvene krize tamo gde izlaza nije bilo i tako su 23 miliona ljudi uvele u fazu kolapsa iz kojeg više od polovine pomenutog broja ljudi ni danas nije izašlo, uz preko 100 hiljada ubijenih i preko četiri milona izbeglih ili raseljenih ljudi. Iz faze jednodecijskog nacionalnog ludila ušli smo početkom novog veka u dvodecenijsku fazu fazu borbe za život i preživljavanje. Socijalna regresija, opšta deregulacija i socijalna anomija sistematski su uništavale mnoge vrednosne pa i civilizacijske orijentire. Pred borbom za preživljavanje ili borbom za opstanak na nivou prethodno stečenog statusa ili borbom za novi status (nouveau rishe) sve norme i sva pravila nestaju a oni koji ih se pridržavaju predstavljaju izuzetak.

Tragične posledice raspada sistema i državnog okvira nisu pogodile samo roditelje naših ispitanika, nego u velikoj meri i same ispitanike – najstariji među njima su rođeni onda kada su rasulo i raspad društvenog sistema i države ušli u finale, a najmlađi onda kada su raspadi i razaranja barem formalno bili okončani i kada je počela borba za preživljavanje.  

Posledice svekolikih raspada iz devedesetih godina traju i danas, a neke su i trajnog karaktera. Neke će postepeno nestajati a neke će se i umnožavati. Treba međutim primetiti da najteže posledice snose oni koji su najmanje odgovorni za devdesete godine, a profitirati će oni koji su među najodgovornijima za pomenutu istorijsku nesreću.

Opšti okvir razumevanja sadašnjeg stanja u kojem se nalazi srpsko društvo daju reči Žužane Hargitaj, direktorka Evropske banke za obnovu i razvoj za Zapadni Balkan:

„Zemljama Zapadnog Balkana trebalo bi skoro dva veka da dostignu prosečan nivo prihoda u EU, ako bi napredovale niskim prosečnim stopama rasta“.

Naravno da nije reč samo o zaostajanju Balkana i Srbije samo na „nivou prihoda“, već i na brojnim drugim poljima, a prihodi će se nekako, kad-tad, i dostići, a za ostala zaostajanja, teško. Ne znam koliko bi „dva veka“ billi kraći da su devedesete u zemljama ondašnje Jugoslavije bili civilizovanije, ali je izvesno da bi zaostajanje bilo manje i da bi bilo uslova za njegovo brže kraćenje. Zluradi cinik bi komentarisao kako je živalj Balkana, odn. Srbije i zaslužio to zaostajanje i da mora da snosi posledice. Neka je čak i tako, ali prokletstvo je bačeno na decu. Ispaštaju oni koji za to nisu nikako mogli da budu odgovorni, barem na početku. 

Hardver našeg softvera:

Na kakvom polju izrasta podkultura lenstvujućeg životarenja

Tvrdu osnovu našeg ponašanja i mišljenja marksisti su davno razotkrili, a povemeno se te istine dosete i oni kojima je marksistički pogled na svet poprilično stran. Tako, na primer, Frenklin Delano Ruzvelt u obraćanju Amerikancima u januaru 1944. godine, kaže:

„Jasno smo spoznali činjenicu da istinska sloboda pojedinca ne može postojati bez ekonomske sigurnosti i nezavisnosti. ’Siromašan čovek nije slobodan čovek’. Gladni i nezaposleni ljudi su građa od koje se prave diktature.“ (State of the Union Message to Congress, January 11, 1944 - http://www.fdrlibrary.marist.edu/archives/address_text.html).

Pa kako, u ovom kontekstu stoje stvari sa omladinom Srbije?  Ukratko ćemo se osvrnuti na nezaposlenost omladine i na karakter zaposlenosti.

U tabeli 1 dati su uporedni podaci za 2018. i 2015. godina (obe serije podataka potiču iz FES-ovih istraživanja) i zapažaju se dve bitne promene: broj nezaposlene omladine koja traži posao smanjen je sa 17% na 10%, dok je broj privremeno zaposlenih udvostrče, sa 1%% skočio je na 29%

Činjenica da je broj stalno zaposlenih (tj. u radnom odnosu na nedoređeno vreme) duplo je manji od broja privremeno zaposlenih mladih ljudi ukazuje na proces prekarizacije omladinskog rada, a to se još razgovetnije vidi u podacima datim u tabeli 2. 

Za tri godine broj nezaposlenih mladih ljudi u ukupnom broju radno aktivnih ispitanika smanjen je sa 34% na 19%; broj stalno zaposlenih smanjen je sa 37% na 29%, dok je broj privremeno zaposlenih porastao sa 29% na čak 52%. Kao što je konstatovano u studiji (str. 50)

„Sigurnost radnih mesta očigledno se smanjuje sa rastućom fleksibilnošću rada i zapošljavanja, što potvrđuju i rezultati obe ankete. Mladi su najveće žrtve prekarnosti rada, bilo da je reč o ranoj specijalizaciji u skladu sa postojećim potrebama tržišta rada (dualno obrazovanje), ’obrazovanju zasnovanom na radu’ (poslovima koji se rade da bi se obezbedila ekonomska osnova za dalje obrazovanje), fleksibilnim oblicima radnog angažovanja (uključujući takozvanu fleksigurnost), neizvesnom zaposlenju ili ’samo’ o prekarnom odnosno neizvesnom i nestabilnom radnom mestu.“

Ima osnova na drugoj strani i za tvrdnju da ima trendova koji ukazuju da se stanje u sferi rada omladine poboljšava. O tome svedoči smanjenje broja nezaposlenih (onoliko koliko to smanjenje nije rezultat promene definicije zaposlenosti) i još više trend smanjenja NEET omladine (2015. – 25%, 2018. – 11%, podaci za uzrast 25-29, a za uzrast 20-14: 19% prema 8%). Ova kategorija mladih ljudi prema Međunarodnoj organizaciji rada predstavlja uzrasnu grupu od 15 do 24 godine koja nije završila pkolovanje, nije zaposlena i nepohađa nikakvu obuku (NEET - Not in Education, Employment and Training).

NEET- omladinu posebno izdvajamo zbog toga što je upravo za ovaj tip mladih ljudi karakteristična jedna posebna podkultura - lenstvujuće životarenje. Iako je na neki način spolja iznuđeno, ovaj nači života i preživljavanja je rezultanta društvenih uticaja ali i porodičnog i ličnog razumevanja života i mogućnosti promene tog života. Jedan „mek“ indikator ove podkulture životarenja je sentenca koja se može čuti od pripadnika ove podkulture: „Bolje je biti gladan u hladu, nego sit na suncu!“

Zbrkane vrednosti:

Vrednosne orijentacije često pokazuju suprotne pravce

Deinstitucionalizacija institucija u nas se svodi na transformaciju institucija u operativni (izvršni) organ političke i svake druge volje jednog vođe i jedne partije, što je i normalno u svakom partokratskom sistemu. U takvim uslovima društvene delatnosti najbliža prilika za ostvarivanje privatnih interesa pripadnika vladajućeg sloja, stavljenih pod veo javnog i opšteg interesa. To ide dotle da bivaju ogrožene osnovne funkcije javnih službi. Pa tako i delatnost obrazovanja i vaspitanja gubi svoj uticaj na socijalizaciju mladih ljudi pa i na adekvatnu pripremu mladuh ljudi za ulazak u svet odraslih (u nas se odraslost definiše preko ulaska u svet rada i sticanje uslova za egzostencijalnu autonomiju, od materijalnih do socijalnih). Obrazovni sistem ne samo što reprodukuje društvene nejednakosti (šanse mladog čoveka fakultetski obrazovanog oca da završi fakultet su deset puta veće nego šanse mladog čoveka čiji otac ima osnovnu školu), nego reprodukuje i razne oblike društvene patologije kojima su mladi ljudi izloženi tokom formalnog vaspitanja i obrazovanja. Otuda nije ni čudo što više od četiri petine studenata svakodnevni život na fakultetu ocenjuje kao težak i stresan u manjoj ili većoj meri. 

Četvrtina ispitanika (27%) je nezadovoljna kvalitetom obrazovanja, a nepuna trećina (30%) nije ni zadovoljna ali ni nezadovoljna. I kao „šlag na torti“ dolazi podatak da četiri petine ispitanika smatra da postoje slučajevi kupovine ocena, a samo 4% ispitanika negira takvu tvrdnju. Ova ocena o raširenosti kupoprodaje u obrazovanju je dovoljan razlog za jednu ciničnu primedbu: Naša je škola zaista „škola za život“ u kojoj se obavlja adekvatna priprema za ono što mladog čoveka zaista čeka u svetu odraslih, tj. u društvu u kojem je mnogo toga obezvređeno i urušeno! Škole i fakulteti postaju prostor uobičavanja i normalizacije socijalne patologije. Obim te pošasti nije lako oceniti bez dubljih istraživanja, a u postojećim istraživanjima indicije tog fenomena su uzgredne, rezultat nedovoljne autocenzure i gotovo derivat nesvesnog.

Putevi odrastanja, socijalizacije i uopšte puteva prelaženja u svet odraslih su devastirani neposredno od strane dominantnog sistema i njegovih privatizovanih institucija, ali i posredno preko uticaja koji je sistem već obavio na roditelje dece i omladine koja odrasta. („Kad se sve uzme u obzir, porodica je većini mladih glavni izvor kako materijalne tako i emotivne podrške u periodu odrastanja“ konstatuje se u istraživanju na str. 31). Bilo kako bilo, realna je pretpostavlka da je jedan manji broj mladih ljudi, naučio i prihvatio „lakše puteve do uspeha“ ili kako neki kažu „alternativne puteve“, - pa zaista, zar nije lakše ići „šumom“ nego „drumom“.

Sve u svemu, politički kapital je ključni bagaž na putu odrastanja i na putu ulaženja u svet odraslih. Naravno, reč je o funkcionalizovanom političkom kapitalu, o zloupotrebi politike, političkog statusa… U našem istraživanju politički kapital je operacionalizovan kroz procenu uticaja „veza sa ljudima na vlasti“ i „stranačke pripadnosti“ na zapošljavanje.

U istraživačkom izveštaju je konstatovano da „po mišljenju mladih, ’veze sa ljudima na vlasti’ predstavljaju siguran način da se dođe do posla. Prema tome, tri četvrtine ispitanika (74 odsto) smatra da je uticaj ovog faktora na zapošljavanje značajan ili veoma značajan, za razliku od svakog desetog ispitanika koji smatra da to nije slučaj. Prosečna ocena značaja veza sa ljudima na vlasti iznosi 4,2, što uticaj ovog faktora stavlja na vrh rang-liste faktora koji utiču na zapošljavanje. Stranačka pripadnost, ili članstvo u vladajućoj stranci, ’put je kojim se češće ide’ jer značajno povećava mogućnost zapošljavanja, makar po mišljenju dve trećine ispitanika, dok se 16 odsto s tim ne slaže. Prosečna ocena značaja ovog faktora iznosi 3,9 i po uticaju na zapošljavanje on je na šestom mestu na rang-listi. /…/ (P)olitički kapital ima dominantan uticaj, dok je uticaj ljudskog i socijalnog kapitala, kao i sreće, relativno ujednačen i prilično visok.“ (str.53).  

Konture vrednosnog habitusa mladih ljudi upotpunjavaju i ova dva podatka: 17% ispitanika potpuno odobrava zapošljavanje preko veze (toliko je ispitanika dalo ocene 9 i 10 a ocenjivanje se kretalo 1 - „nikad ne odobava datu pojavu“ do 10 – „uvek odobrava“), a 21% potpuno odobrava korišćenje veza „u obavljanju poslova“ (ocene 9 i 10).

O etničkoj distanci svedoči jedan relativno „mek“ pokazatelj – koliko je mogućem ptijateljstvu smetnja nacionalna pripadnost mogućeg prijatelja. Našim ispitanicima se nacionalna pripadnost mogućeg prijatelja javlja kao smetnja najčešće u slučaju Albanaca (34%), potom Roma (24%) i Hrvata (15%).

Problem vrednosnog habitusa omladine ilustrovaću povezivanjem dva vrednosna stava o diktaturi i demokratiji. U jednom slučaju od ispitanika se traži da kažu da li se slažu ili ne slažu sa stavom da je u izvesnim okolnostima diktatura bolji oblik vladavine nego što je to  demokratija. U drugom slučaju ispitanici suočeni sa tvrdnjom da je demokatija dobra forma vladavine i sa njim su ispitanici mogli da se slože ili ne slože. Logična je pretpostavka da ispitanici koji kažu da je demokratija dobra forma vladavine u isto vreme neće prihvatiti tvrdnju da je u pojedinim slučajevima diktatura bolja; s druge strane ispitanici koji se ne slažu sa tvrdnjom da je demokratija dobar oblik vladavine prihvatiće tvrdnju da je u nekim slučajevima diktatura bolja. Ove dve logične pretpostavke (i pored nekih manjkavosti koje umanjuju komparativnost odgovora), skupa sa neodlučnima u slučaju oba pitanja, u zbiru da ju neprotivrečno vrednosno izjašnjavanje. I obratno, protivrečnim izjašnjavanjem označićemo one ispitanike koji istovremeno misle da je demokratija dobra forma vladavine ali i da u izvesnim prilikama diktatura bolje odradi ono što treba.

Povezivanje reagovanja ispitanika na stavove o demokratiji i diktaturui dobili smo sledeće podatke: 29% ispitanika daje neprotivrečne odgovore, a dva i po puta više, 71% daje protivrečne odgovore (preciznije, u sastavu tih 71% ispitanika nalaze se 6% onih koji kažu da je dobra i diktatura i demokratija, 32% kaže da je loša i demokratija i diktatura a 33% se izjašnjava bilo pozitivno bilo negativno o jednom od ova dva oblika vladavine, a za drugi oblik vladavine kaže da  nema stav (neodlučno).  Zanimljivo je i značajno da je neodlučnost manja u slučaju diktature kao oblika vladavine (20%), a veća u slučaju demokratije (31%).

Ukoliko je ova ilustracija vrednosnog rasula indikator stvarnog stanja vrednosti u omladine (ov a tema zaosta zaslužuje ozbilna istraživanja uz preispitivanje metodskih procedura do sada najčešće primenjivanih), nužna se pojavljuju pitanja detrminanti takvog stanja vrednosti omlaine i ne samo omladine. Koliki je tu uticaj raspada Jugoslavije, raspada jednog političkog sistema i uvođenja drugog, a koliki je uticaj nekih opštih, globalnih trendova – sve to spada u red fudamentalnih pitanja koja čekaju odgovor istraživača (umesto čestih površnih nazovi istraživanja kojima se samo upotpunjava lažna oblanda kojom se prikriva stvanro stanje stvari).