Na prethodnoj prezentaciji osnovnih nalaza istraživanja Demostata istakli smo kao jedan od nekoliko osnovnih nalaza, činjenicu da je većina ispitanika (66%) zadovoljna životom a istovremeno nezadovoljna radom vlasti u 10 relevantnih oblasti političkog rada i da nema poverenja u najvažnije aktere političkog života. Upravo takav nalaz potvrdili su sami ispitanici u odgorima na direktno pitanje: „Kako na ocenu života utiče političko stanje, vlast, partije?“. Dve petine ispitanika je odgovorilo da plitika loše utiče ocenu života, nepuna petina je rekla da dobro utiče a dve jake petine je dala odgovor po kojem politika utiče delom loše a delom dobro.

Druga strana pitanja kako politička utiče na život narod je pitanje a kako narod utiče na politiku. Podaci pokazuju da je nešto više od polovine ispitanika faktički nezainteresovana za politiku. Ili, konkretnije, četvrtina je direktno rekla da nije zainteresovana za politiku, a takođe četvrtina je to isto rekla nešto zaobilaznijim putem. Naime oni su rekli da politiku treba prepustiti merodavnim ljudima, a pre svega političarima. Druga polovina ispitanika je pokazala izvestan interes za politiku, pri čemu se nešto više od dve petine informiše o političkim stvarima ali se ne angažuje, dok se u političke aktivnosti uključuje svega 5% ispitanika.

Aktivnost u političkim partijama je najčešće navođena politička aktivnost građana, pored izborne participacije i aktiviteta u mesnim i lokalnim  zajednicama. U istraživanjima između izbornih cikljusa partijski aktivitet ide do 40%, a u vremenu izbora, mesec-dva pre izbora i messec dana posle izbora aktivitet  se kreće između 40 i 45%. I ovog puta je potvrđena navedena pravilnost, barem kroz pozitivan odnos prema političkim partijama koji karakteriše dve petine ispitanika. Tri petine je pak uglavnom ravnodušno prema strankama, a 13% izjavljuje da nepodnosi stranke. Ovakvi nalazi o odnosu prema političkim partijama svedoče o u nas veoma raširenom apartizmu, što je posebno loše u kontekstu slabe izborne participacije s obzirom da je partijska identifikacija ključni činilac izlaska na izbore. 

Pitanje o bliskosti građana sa političkim partijama podeljenim u grupu partija koje su na vlasti i grupu partija koje su u opoziciji nam je poslužilo kao zamena standardog pitanja o partijskoj identifikaciji uz navođenje pojedinačnih partija. Jednostavno nismo mogli da tražimo od ispitanika odnos prema pojedinačnim partijama zbog malih brojeva ispitanika koji se vezuju za gotovo sve opozicione stranke (u kontekstu malog uzorka – 1200 ispitanika. U svakom slučaju dobili smo orijentacioni podatak po kojem partije na vlasti imaju nepune dve petine simpatizera, a partije opozicije jednu petinu. U svakom slučaju dobili smo potvrdu aktuelnog apartizma s obzirom da je dve petine ispitanika reklo da ne podonosi ni jedne ni druge

Još na prvom predstavljanju istraživanja Demostata naglasili smo da nije bilo primereno postavljanje direktnog pitanja: Da li ste za ili protiv „kopanja litijuma“ pre svega zbog haotičnoh informisanja o ovoj temi sa naglašenom političkom polarizacijom za i protiv uz punog odsustvo stručnih argumenata. Naše pitanje je postavljeno tako da omogućava odgovore navijača Za i Protiv, ali i da se iskaže informisanost o temi, kao i posredno iskazivanje nezainteresovanosti za temu. U svakom slučaju nepuna četvrtina ispitanika je direktno odgovorila da ih tema ne interesuje, dok je nepuna trećina iskazala na jedan blagi način odsustvo interesa za temu: „preteruje se sa protestima ali ako se poštuju ekološki standardi…“. 

Sve je to stavljeno u kontekst protesta protiv kopanja litijuma kako bi radikalnije postavili pitanje odnosa prema samom rudarenju litijuma. Zato smo i dobili procente koji su manji od očekivanih odd strane ekloških aktivista, ali treba reći da je procedura koju smo primenili takva da možemo da tvrdimo da je utvrđena trećina ispitanika kao protivnika rudarenja litijuma najmanji  broj sigurnih protivnika ove nesigurnei svakako veoma rizične igre sa budučnošću ove zemlje

Odnos javnog mnenja prema problemu Kosova kreće se u dijapazonu od sudbinskog za srpski narod do tretmana tog pitanja kao važnog problema koji treba što pre rešiti jer se samo na taj način mogu smanjiti društveni troškovi kako za Srbe na Kosovu, tako i za srpski narod u celini. U svakom slučaju postoji trend blagog opadanja sudbinskog tretmana ovog problema. To donekle potvrđuju i nalazi ovog istraživanja.

U jakom sučeljavanju težine problema Kosova i problema narodnog standarda pa i preživljavanja, ispitanike smo blago prinudili da se opredele za jedno ili drugo i to preko jedno relativno slabiog kriterujuma: Šta više utiče na njihovo partijsko opredeljenje: Kosovo ili standard. Dobili smo rezultat po kojem se nešto veći broj ispitanika 44% opredelio za rešavanje problema standarda, a 36% za rešavanje problema Kosova

Ako možemo imati poverenje u rezultate istraživanja za koje smo prikupili podatke putem telefona, onda možemo tvrditi da postoje indicije zaustavljanja opadanja broja građana koji se izjašnjavaju za ulazak Srbije u Evropsku uniju. Po našim podacima polovina ispitanika bi se pre opredelila za političke partije koje bi nas približile EU, naspram jake četvrtine (28%) onih koji su skloniji partijama koje se protive ulasku Srbije u EU. Tu je i petina ispitanika koja „nije odavde“ i koja je u stvari izbegla odgovor  ili ga nije ni imala.

Nezadovoljno je stanjem demokratije u Srbiji 44% ispitanika, a zadovoljno je 29%, a tu je i 27% onih koji su delom zadovoljni a delom nezadovoljni. 

Lako je doći do razloga koji dovode do nezadovoljstva demokratijom, pa čak i razloge onih ispitanka koju su poluzadovoljni polunezadovoljni, ali su nedokučivi razlozi zbog kojih više nego svaki četvrti ispitanik iskazuje zadovoljstvo demokratijom. Nije isključeno da ima i onih pojedinaca  koji su zadovoljni upravo nepostojanjem demokratije, što iz ideoloških i vrednosnih razloga, a što iz pragmatskih razloga jer u situacije proklamovane demokratije i praktikovanog autoritarizma i voluntarizma političkog moćnika, koristi se „prilika“ za „lov u mutnom“.

Distribucija odgovora o zadovoljstvu i nezadovoljstvu stanjem političkih sloboda i poštovanja ljudskih prava, gotovo je ista kao i u slučaju nezadovoljstva i zadovoljstva stanjem demokratije. Uostalom nema političkih sloboda i poštovanja ljudskih prava izvan demokratskih sistema, kao što nema ni demokratije bez političkih sloboda i poštovanja ljudskih prava.

Zadovoljstvo ukupnim radom vlasti je za tri postotka veće od nezadovoljstva tim radom (38% prema 35%). Može navedeni podatak da čudi s obzirom da je znatno više aspekata rada vlasti kojima su ispitanici nezadovoljni nego onih kojima su zadovoljni, a takođe i sumirana aritmetička sredina pojedinačnih aspekata rada vlasti pokazuje veće nezadovoljstvo od zadovoljstva. Međutim, čest je nalaz po kojem je holistička ocena nekog fenomena veća od proseka zbrojenog nezadovoljstva i zadovoljstva pojedinanih aspekata datog fenomena. Uostalom, dovoljno je zadovoljstvo ili nezadovoljstvo jednom društvenom i političkom pojavom, pa da to oboji celinu oc3ne odnosa datog pojedinca i date pojave.

Pet puta je veći broj ispitanika (tačno tri četvrtine) koji misle da je za Srbiju dobro da postoji tip vladavine sa poštenim izborima i podelom vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, od broja ispitanika koji misli da je to loše za Srbiju (14%). Pošteni izbori i podela  vlasti bili su nam indikatori preferencije demokratije kao poželjnog tipa vladavine. Ovome svakako treba pridodati podatak koji smo malo pre pomenuli: 44% ispitanika je nezadovoljn stanjem demokratije u Srbiji, naspram 29% zadovoljnih.

Donekle je iznenađujući podatak da je polovina ispitanika ocenila kao loše „vladavine u kojoj je sva vlast u rukama jakog vođe koji ume sa narodom i zna svoj posao“ s obzirom da u Srbiji imamo vladavinu upravo takvog tipa, barem prema profilisanju od strane samog naroda. Doduše, nimalo nije za potcenjivanje postotak ljubitelja autoritarne vladavine. Ona zaostaje tek za devet postotaka od onih ispitanika koji tu vladavinu ocenjuju kao lošu. Zanimljivo je da je broj neodgovora na ovo pitanje relativno mali, u svakom slučaju jedan od najmanjih u ovom istraživanju.

Poverenje u političke partije na vlasti je manje za sedam postotaka u odnosu na nepoverenje (35% prema 42%). Ako bi, uslovno rečeno podelili postotak onih ispitanika koji su rekli da imaju delimično poverenje i delimično nepoverenje prema partijama na vlasti, onda bi taj odnos bio gotovo pola-pola pa bi mogli da kažemo da je nepoverenje prema partijama vlasti obeležili polovinu ispitanika (52-53%), a poverenje u ove partije nešto slabija polovina (45-46%).

Poverenje u političke partije u opoziciji je jedanaest puta manje od nepoverenja (66%). Ako bi i u ovom slučaju podelili postotak ispitanika koji su faktički neodlučni jer imaju i poverenje i nepoverenje, onda bi postotak nepoverenja u opozicione partije iznosio čak 78%, a postotak poverenja 18%. Po svemu sudeći ovakvom statusu opozicije doprinelo je ponašanje opozcionih partija (tačnije, njihovih lidera) na izborima krajem prošle godine i ovogodišnjim izborima. U jednoj gruboj proceni može se reći da opozicione partije (njihovi lideri) lelujaju između međusobnioh sukoba i sukoba sa vladajućim strankama i njihovim liderima.

Najveće je poverenje naroda u predsednika Srbije, to poverenje iskazuje gotovo svaki drugi ispitanik (48%). Nepoverenje prema predsedniku približno ima svaki treći ispitanik (35%). Imajući u vidu oba podatka može se reći da je Aleksandar Vučić spiritus movens ne samo napednjačke već i srpske. Vučić, kao omiljeni izbor naroda, jači je ne samo od lidera drugih stranaka, već je jači i od sopstvene stranke. Nema vidljivih konkurenata ni u svojoj stranci. Njegovi sateliti čuvajući i uzdižući Vučića, čuvaju svoj položaj i svoju političku budućnost. Sve u svemu, on je slika i prilika podaničke Srbije. Njegov autoritarni narod slavi svog autoritarnog vođu. Da njega nema naod bi izmislio nekog drugog, a Vučiću ne treba drugi narod, zasadavon je zadovoljan svojim podanicima.

Ma koliko to možda izgledalo čudno dilemu demokratija ili autokratija, najveći broj ispitanika razrešio je izborrm i jedne i druge opcije. Tri petine ispitanika je reklo da je dobra i demokratija i da je dobra autokratija (isto kao srpsko razrešenje dileme istok ili zapad: i zapad i istok). Daleko jasnije je opredeljenje onih ispitanika koji su imali na umu da treba da kažu kojoj su opciji skloniji, demokratskoj ili autokratskoj. Čak 13 puta češće se izjasnilo da demokratiju (38%), a svega 3% za autokratiju. No kad se ovi podaci uporede sa poverenjem u nosioce praktikovanja deomkratije i autokratije, i sa izbornim ponašanjem punoletnih građana, onda se vidi dominacija autokratske prakse (naspram formalne demokratije).

U istraživanju smo testirali rejting i međusobnu povezanost kombinaciju četiri kompleksa političkih i društvenih problema: 1) Privreda i standard, 2) Evropska unija: da ili ne, 3) Kosovo i Metohija i 4) Životna sredina. Od ispitanika smo tražili da se opredele za nke od datih opcija kao motiva za izborno opredeljenje: „Za koga bi pre glasali…“ i potom smo navodili izborno zastupanje navedenih opcija. Ostale opdgovore, a pre svih odbojni odnos prema partijama – navelo je 31% ispitanika.

Pokazalo se da su ispitanici najčešće navodili dve grupe povezanih problema: Kosovo i Metohija, privreda i protivljenje ulasku Srbije u Evrpsku uniju – to je izabralo dve petine ispitanika (40%); u drugu grpu svrstani su standard, životna sredina i zalaganje za ulazak Srbije u EU – izabralo je 29% ispitanika.