Simbolički su interesantne te kultur-političke koincidencije: ’’Pankrti’’ su svoj prvi, odavno kultni album „Dolgcajt“ (Dosada) objavili iste godine (1980), kad je umro doživotni predsednik komunističke Jugoslavije Josip Broz Tito. Ove godine turnejom Ljubljana – Zagreb – Beograd, ’’Pankrti’’ (na slovenačkom to nisu pankeri, iako sviraju pank-rok, već kopilad), čuveni bend iz Slovenije (osnovani 1977. u Kodeljevu, predgrađu Ljubljane), obeležava vredan jubilej – 45 godina „Dolgcajta“. I tako se namestilo, da su održali beogradski koncert u Domu omladine iste večeri kad je bio prvi dan Vučićevog  sabora pod sloganom „Ne damo Srbiju“. Dva takva događaja na razdaljini od samo par stotina metara. Ako se danas još može govoriti o nadrealizamu, onda je to ovaj primer.

Pankrti su kroz odličan koncert pored pesama sa „Dolgcajta“ napravili retrospektivu karijere, izveli su i „Gospodara“, sa stihovima – „Gospodar kad se ne bih saginjao, ko bi me po glavi tep’o? Kako bi znao šta radim, kad mi on ne bi branio? Svako traži gospodara, svako nađe mentora, pa i kad je beskoristan, neko će ga upotrebiti…“ I tako dalje. Ovo je odokativan prevod, jer Petar Lovšin, frontmen ’’Pankrta’’ peva na slovenačkom. Tako je od početka karijere, što je za bivše YU tržište bilo malo i hermetično, ali upravo zato i intrigantno-autentično. Eto tako, umesto nesuđenog mandatara - gradonačelnika Ljubljane Zorana Jankovića, u Beograd je stigao Lovšin sa Pankrtima. Kompleksan je njihov odnos prema YU komunizmu. Naravno da su izveli i Bandiera rossa (Rdeči album,1984), i to koji dan nakon što su studenti koji su biciklima iz Srbije krenuli u Strazbur, stigli u Melk u Austriji. Tamo im je pijansta iz Italije David Martelo odsvirao melodiju pesme ’’Bella ciao’’ – eto još jedne simboličko-muzičke koincidencije, što ne znači da pobunjene studente, iako među njima ima i anarhista, treba ukalupljavati u nečije levičarske fantazmagorije. To može da izazove i izvesnu zabunu u percepciji jednog većinski nadideološkog pokreta. Popravljajući imidž Srbije, studenti i na biciklama održavaju tonus ustavnog patriotizma, pa su zajedno sa vladikom Grigorijem, koji im je bio domaćin i koji ih je ispratio iz Minhena, otpevali „Tamo daleko“.

Lovšin je na koncertu rekao da se 45 godina ništa nije promenilo, misleći na određene kultur-političke matrice, ali jeste se promenilo. Ne samo što je Slovenije odavno u EU, pa je tako danas i Marta Kos, eto, zadužena za srpsko tavorenje na putu ka EU, već se promenilo i to što je nekad Milošević uvodio sankcije Sloveniji, a sad se spekulisalo da bi Vučić voleo da vidi gradonačelnika Ljubljane na mestu premijera, dok su mi upućeni još pre obznanjivanja Đura Macuta kao mandatara govorili da bi Vučić ustvari voleo da vidi Jankovića 2027. kao svog kandidata za predsednika Srbije.

Vučićev trodnevni sabor pod nazivom „Ne damo Srbiju“ po ko zna koji put u modernoj istoriji srpskog populizma i etatizma je potvrdio onu proročku rečenicu Bore Stepanovića iz „Ko to tamo peva“: „Sve sam ja ovo već video, i ova autobus, i ove ljude…“ Sumirajući sabor Vučić je napravio podsvesni lapsus tvrdnjom da su mogli „da dovedu“ više ljudi. Da se njegove pristalice oslobađaju straha, ali da se gnev mora obuzdavati. U srpskoj tradiciji na svaki sabor generalno se dolazi doborovoljno. Niko te ne dovodi, sem ako nisi dete ili ako neko zbog godina ili zdravstvenih problema ne može baš sam da dođe.

Pored ’’naroda na revers’’ bio je ovo i sajam direktora. Svakog sa svojom kvotom saboraša. U Vučićevom „oslobađanju od straha“, direktori iz javnog sektora su bitna poluga, deo lojalističko-etatističke avangarde. Iz komunizma Vučić je preuzeo tu etatističku kompenetu, a dobar deo njegovih protivnika antipartijski nastrojenih, onu o samoupravnom organizovanju, o zborovima, radničkim i drugim savetima, o građanskim skupštinama, iako je i pre pada nadstrešnice olako prokockana forma Skupštine slobodne Srbije kao krovne opozicione organizacije, ili onoga što se danas zove famoznom političkom artikulacijom. Dok Vučić pravi pokret (kraj etape od opanka Bajdenu na Skadarliji do radikalske MAGA), druga strana mašta o prelaznoj vladi bez pravljenje velike organizacije. 

Teško je povući jasnu razliku između sabora i vašara u srpskoj tradiciji i praksi. Uglavom, sabori mogu da imaju i političku dimenziju, vašari sami po sebi nemaju. Beograd nema vašar kao što postoji, na primer vašar na Malu Gospojinu u Požegi, vašar na Krstovdan u Čajetini ili na Ilindan u Kniću. To su uglavnom apolitični događaji. Vučićev sabor pored najbitnijeg političkog dela -koncepta i upućenih poruka, imao je i vašarske segmente. 

Dakle, ako ne računamo „Zimske čarolije“ na Sajmu, Beograd nije bio poznat po tradicionalnom saboru ili vašaru. Prestonička tradicionalna spasovdanska litija nije ni sabor ni vašar. Vučić je 8. juna prošle godine napravio takozvani Svesrpski sabor u Beogradu, a sada nastavlja praksu sa saborom „Ne damo Srbiju“. Hoće li ovo postati tradicionalni događaji? Prema usvojenoj Deklaraciji predviđeno je da se „Svesrpski sabor“ saziva jednom u dve godine, a pošto je „svesrpski“ da se pretpostaviti da će biti „šetajući“, pa možda naredni bude u Banjaluci. Pre nego u Kosovskoj Mitrovici ili Podgorici. „Ne damo Srbiju“ je svoj udarni dan imao na Vrbicu (Lazarevu subotu), pa bi mu od muzičkog programa najprikladnija, kako mi neko reče,  bila pesma Željka Samardžića „pa da slavim zivot ko vrbicu i oženim kafansku pevačicu“. Dan nakon Vrbice dolaze Cveti. Sabori (vašari) su u srpskoj tradiciji obično na verske praznike. Pa i Koštunica je svom Ustavu (važećem i danas) nadenuo tu simboliku – „Mitrovdanski ustav“. Da li će dogodine biti „Vučićeve Vrbice“. Ili je ovo samo ad hok, instant. Verovatno. Jer ne možeš baš svake godine da pobediš ’’obojenu revoluciju’’. Da li bi Vučić pravio „Vrbicu“ i ako bude u opoziciji? I da li bi se onda na sabor dolazilo masovno, a uglavnom samovoljno, kao što se samovoljno dolazilo na naprednjački miting, takođe pred Uskrs 2011. poznat i kao ’’stiropor miting’’ jer je posle njega tadašnji lider SNS Tomislav Nikolić seo na stiropor i počeo štrajk glađu nadajući se da neće biti jedini Srbin koji za Uskrs neće pojesti jaje. 

Negde se čulo ’’Marširala kralja Petra garda’’, ali ovo ipak nije Vidovdanski sabor iz 1992. U odnosu na prethodne njegove skupove, ovaj Vučićev sabor nije pokazao preteranu inventivnost. Estetika je bila uobičajeno prenaglašeno ’’socrealistička’’ – u smislu nacionalnog socrealizma, govori patetični, a Vučićevi zahtevi još jedan pokušaj banalizacije studentskih zahteva metodom cinične zamene teze, uz jedan zaista retko bizaran – da se oteti RTS koji je po Vučiću jedan od ključnih učesnika u „obojenoj revoluciji“ vrati građanima. 

Na saboru, pomalo iznenađujuće, nije promovisan Đuro Macut kao mandatar iz Pokreta za narod i državu. Nije ni profilisan Pokret. Boris Bratina, predložen za ministra informisanja, bavio se u svojim filozofskim radovima ontologijom i pojmom ’’drugog’’. Povodom pokreta je zaista potrebno ontološko pojašnjenje i to bi Bratina kao jedan od njegovih osnivača – član Inicijativnog odbora - mogao jasnije da razjasni, od onoga što je već rečeno. 

Sećate se kad je 20. janura prošle godine Aleksandar Vučić, u Palati Srbija predstavljao plan „Srbija 2027 – skok u budućnost“. Naivni su pomislili da je poslao poruku da do tada želi da vlada – da prođe Ekspo i da mu se završi drugi predsednički mandat. Najavljujući sabor bio je otvoreniji: Objašnjavajući zašto Pokret za narod i državu, naglasio je da je potrebna nova snaga i energija i plan do 2035. Naravno, podsetio je da mu 2027. ističe i drugi predsednički mandat, a po Ustavu ne može više, ali u period od 2027. do 2035. mogu da stanu još dva puna premijerska mandata. Još je rekao da će Sabor ne samo odrediti političku scenu Srbije, već i ’’determinisati’’ živote ljudi, što malo zvuči i zlokobno. Ontološki.

Zbog Baje Malog Knindže, koji je bio muzički hedlajner sabora ’’Ne damo Srbiju’’ više bar nema marketinških trikova kakvi su bili Sajmon i Garfankl (Simon & Garfunkel) sa spota za beogradske izbore valjda onda kad se Vučić sa Nenadom Bogdanovićem trkao i izgubio (tesno) bitku za gradonačelnika  Beograda. 

Aleksandar Šapić ponovo je dokazao sposobnost da bude neprimetan na nekim bitnim manifestacijama u gradu čiji je gradonačelnik. Ili je Vučić želeo da ovaj bude neprimetan.

Kao gradonačelnik Beograda, Šapić se ni oktobra prošle godine nije pojavio ni na jednom događaju u okviru obeležavanja 80. godišnjice oslobođenja Beograda od nacističkog okupatora. Objasnio je to rečima da je antifašističko opredeljenje Srbije neupitno, te da stoga nije osećao potrebu da prisustvuju obeležavanju godišnjice oslobođenja grada koji vodi.

Da mu je Vučić udovoljio, i izbacio mrtvog Tita iz ’’Kuće cveća’’ mogao je sa Bajom Malim Knindžom da otpeva duet – ’’braćo Srbi, jedite i pijte, nema više prevaranta Tite’’. Ni mrtvog. I sa Bajom kao hedlajnerom sabor nije odavao utisak četništva. 

Videli smo u Sremskoj Mitrovici kako izgleda Vučićev miting za odbranu Vojvodine, videli smo Sabor u Beogradu, bilo bi interesantno videti kako bi izgledao njegov miting za odbranu Sandžaka ili Raške oblasti u Novom Pazaru? Da li bi i to bio pokušaj kopiranja studentskog dolaska i njihovog dočeka u ovom gradu. Da li bi se to primilo? Ili je i dalje isplativiji klijentelistički odnos sa pojedinim strukturama iz te regije?

Sabor je, sa štandovima turističkih organizacija iz cele Srbije bio i ’’mali Ekspo“. I ’’Ćacilend’’ je neka vrsta tematskog parka, baš ono što se traži za Ekspo – ’’visok stepen atraktivnosti i prepoznatljivosti’’. Kao ’’igra u prostoru’’, a ’’igra’’ je ključna reč i za specijalizovani Ekspo 2027. u Surčinu.  

Sabor u Guči je pomeren sa tradicionalnog termina – zadnji vikend u avgustu – da bi se ispoštovao gospojinski post, na početak avgusta. Na Vučićevom saboru bilo je girica za onog ko posti, ali je dominirao roštilj. Da se čekalo posle Uskrsa i kraja posta, izgubio bi se politički tajming pred promociju kabineta Đura Macuta u kome socijalisti neće imati resor prosvete a što je ’’namirivanjima’’ njima tradicionalno pripadalo. Danas je u tom resoru posao mnogo složeniji nego kad se Žarko Obradović kao ministar nosio sa aferama ’’provaljenih’’ testova za malu maturu. Dejan Vuk Stanković za prosvetu, kao hladno servirana osveta, i Boris Bratina za medije kadrovski pokazuju da je odsustvo kolebljivosti, pored lojalnosti, bitan kriterijum za vladu. Kao i značaj koji Vučić pridaje svojim medijskim stahanovcima. U vladi bez Vulina Marko Đurić neće imati ’’kooministra’’ u spoljnim poslovima, što ne znači da Vulin kao Vučićev prekaljeni saborac neće biti upotrebljiv. Macutov predloženi kabinet je potvrdio koliko je Milica Đurđević Stamenkovski - Milica Zavetnica - bitija za suštinu ove vlasti od Tanje Miščević koja je bila zadužena na evropske integracije i koje nema više u vladi koja najpre liči na rekonstruisanu. Uostalom, jeste li osetili da je Sabor ’’Ne damo Srbiju’’ bio ispunjen duhom evropske Srbije. Sem one Vučićeve ’’male Atante’’ sa Orbanom i Ficom. Da li se iko sekira da li će bez ministarke nauke Jelena Begović moći da se uspešno sprovede ’’veliki skok’’ do 2027. zajedno sa Ekspo. Macutov kabinet biće još više zavetnički nego Vučevićev. Što nije bilo lako, jer nekih foliranja je uvek bilo. Biće još reakcionarniji, odnosno, ako je po Vučiću -  kontrarevolucionarniji. Bilo bi cinično Macutov kabinet zvati reformskim.  

Kao što se nekad Cipras obratio video porukom Kongresu SPS, da bi zbog njegovih stavova o Rusiji njen ambasador u Beogradu Bocan Harčenko napustuio skup, ovoga puta se saborašima video snimkom iz Budimpešte obratio premijer Viktor Orban i maltene ponudio pomoć za gašenje ’’obojene revolucije’’. Iako je prvobitno valjda Vučić svirao kraj ’’revoluciji’’ 15. marta, da bi sad na saboru ponovo označio njen kraj. Oslovio je Vučića Orban isto kao i Ursula fon der Lajen sa ’’dragi Aleksandre’’. Ispalo je da je ’’budućnost Srbije’’ projektovana aprila 2019. na velikom Vučićevom mitingu u Beogradu pred Skupštinom baš pod tim sloganom, i ovaj Sabor na Vrbicu. 

Inače, ko bi se na prvu setio da je, na primer, ministarka pravde u Vladi Srbije aprila 2019. bila Nela Kuburović.

Kad smo već kod ’’obojenih revolucija’’ ima nešto u onome što narod kaže - ne sluti nesreću. Septembra prošle godine, dakle skoro dva meseca pre pada nadstrešnice iz logične novinarske znatiželje pitao sam jednog upućenog čoveka bliskog vlastima, što je stvarno dolazio diretor CIA Vilijam Berns u Beograd, a ovaj mi je cinično odgovorio – ’’da spreči Majdan u Beogradu!’’ Tadašnji ministar infrastrukture Goran Vesić, odbrusio je tih dana u „Večernjim novostima“: „Svima neka bude jasno: Neće biti reprize Majdana“.

Evo još nešto saborsko: Bio je vreli jul daleke 2006. godine. Na železničkoj stanici u Užicu ušao sam u putnički voz iz Prijepolja za Beograd. I seo u kupe u kome je već bilo veselo društvo koje je krenulo na tradicionalne „Čobanske dane“ koji se održavaju na Brdu Gradu kod Kosjerića, kao i u samom Kosjeriću. 

Brdo Grad je udaljeno 7 kilometara od Kosjerića. Nalazi se na 1022 m nadmorske visine. “Čobanski dani” su turističko – kulturna manifestacija, koja ima za cilj očuvanje kulturne baštine i promociju seoskog turizma. To je stari vašar i sabor i mesto dobrog provoda. Svake godine tu su i hedlajneri sa narodnjačke estradne scene. I ne samo oni. Te 2006. na „Čobanskim danima“ nastupio je od narodnjaka Novica Zdravković, i Rambo Amadeus iz drugog žanra. Te godine je bila i „Džipijada“- auto reli Kosjerić -Brdo Grad.

Veselo društvo je izašlo iz voza u Kosjeriću, ja sam nastavio za Beograd - na koncert Brajana Ferija i Roxy Musica u „Sava centru“. Događa se da se dva dobra događaja preklope i da moraš da se opredeliš. Tada ili ’’Čobanski dani’’ ili Brajan Feri sa bendom. Razmišljao sam, ko zna da li će Feri ponovo doći u Srbiju. Eto, nakon te 2006. bio je još dva puta.

No dobro, ova digresija zato što se pre mesečak dana vozim taksijem, a taksista mi kaže da podržava studente, pa mi pomenu nekim povodom i Kosjerić i utom dođosmo do ’’Čobanskih dana’’ na kojima je bio nekoliko puta. 

Pa i Vučić je preuzeo neke „zabavnjake“ i takozvane rokere. Ali se uporno trudi da zadrži one koji slušaju uglavnom ili samo narodnu muziku. Njihov većinski deo. I zato su politički nezgodni i Topalko i Seka Aleksić, jer odudaraju od opšteg mesto da su izvođači narodne muzike maltene uvek uz vlast, ili ako nisu, da se ne oglašavaju. Ili su pragmatično apolitični. Jednostavno, bez ljubitelja narodne muzike nema političke većine – tako je bilo i kad je Milošević poznih osamdesetih preuzimao vlast, tako je bilo i u vreme Petog oktobra, tako je bilo i kad su naprednjaci došli na vlast. Dakle, u svim novijim tektonskim političkim promenama u Srbiji presudni su „narodnjaci“. Ne samo konzumenti te muzike već i takozvani demokratski nacionalisti. Ona Đorđa Balaševića ’’o narodnjaci, sve vam je u šaci’’, politički je mnogo više od ironijskog tretiranja teme. Delom treba političku borbu u Srbiji gledati i kao borbu za glasove ’’narodnjaka’’. Vučić mora da ih sačuva, i otuda i koncept sabora sa dominantnom narodnom muzikom. Sabornost u Srbiji na žalost nije sinonim i za široke društveno-politićke konsenzuse kako ova država treba da izgleda i gde treba da ide.      

Na Vučićevom saboru svirao je i trubač Dejan Petrović, pobednik Guče i njen saborski domaćin jedne godine. Ma koliko na prvu redukcionistička, stara teza Vojislava Koštunice da onaj ko ne razume Guču – ne razume Srbiju je pogrešna samo pod uslovom da onaj ko ne razume Zvonka Bogdana, razume do kraja Vojvodinu, odnosno da onaj ko ne razume „Goci bend“ razume Republiku Srpsku i Milorada Dodika.