„Dođi u pet do pet“ je dvanaesta singl-ploča sarajevske pop grupe „Ambasadori“ koju je objavio sarajevski „Diskoton“ davne 1976. Taj jugosloveski hit otpevala je Jasna Gospić koja je na mestu pevačice „Abasadora“ zamenila Ismetu Dervoz (Krvavac) koja je otpevala „Zemljo moja“, što je u SFRJ bila alternativna himna u odnosu na zvaničnu „Hej Sloveni“, nešto kao Tompsonova „Lijepa li si“ u odnosu na zvaničnu hrvatsku himnu „Lijepa naša“. Ili kao Manjifikova „Pukni zoro“ u odnosu na zvaničnu himnu Republike Srpske „Moja Republika“ Mladena Matovića. Inače u „Ambasadorima“ je jedno vreme pevao i Hajrudin Varešanović, kasnije poznat kao Hari („Mata Hari“) Varešanović. „Ambasadori“ su (sa Ismetom) predstavljali i Jugoslaviju na „Pesmi Evrovizije“ 1976. („Ne mogu sakriti svoju bol“).

Desetak godina nakon „Dođi u pet do pet“, tamo 1985. Sinan Sakić sa „Južnim vetrom“ objavljuje hit „Izađi na pet minuta“ koji je doprineo kultnom statusu ovog pevača koji je bio poznat po tome što rasprodaje koncerte bez reklame. Iako „Ambasadori“ i „Južni vetar“ nisu žanrovski srodni, nešto ih povezuje – a to je motiv „pet minuta“ koji je univezalno često korišćen, doduše ne kao „minut do dvanaest“. I nije jedinstven kao „2 Minutes To Midnight“ od „Iron Maiden“. Ali „pet minuta“ o kojima pevaju Jasna Gospić i Sina Sakić u značenju su različiti. Jasna peva: „Dođi u pet do pet, nešto ću ti reći ako nisi ljut, dođi u pet do pet, sigurno ću doći ovaj put“. Za onog koji treba da dođe ovo je poziv pun optimizma. Sinan peva: „Izađi na pet minuta, i poljubi onog što luta, izađi na pet minuta i pruži ruku onom što luta“. Tu baš i nema nekog optimizma, više nekog fatalizma i tragičnog osećanja ljubavi. Izvedba Jasne Gospić je zagonetno vesela, vrcao razdragana, izvedba Sinana dukobo introspektivna, puna propitivanja, sa unikatnom emocijom  koju je nosio ovaj veliki pevač. Iako je hit „Ambasadora“ objavljen desetak godina pre ovog „Južnog vetra“ u nekom postmodernom raspletu, mogli bi obrnuti red stvari, pa da „Dođi u pet do pet“ bude nastavak „Izađi na pet minuta“, da bi se stvari dovele do hepi enda (sa strane onoga koga poziva Jasna) ili katarze (za onoga čiju priča peva Sinan). 

Pesma Zorana Predina „Čakaj me“, sa albuma „Sirene tulijo“ „Lačnog Franca“ iz 1987,  počinje stihom „Mojih pet minuta je danas“. „Generacija 5“ se proslavila hitom „Dolazim za pet minuta“ (molim te, ostani gde si…), Boban Zdravković ima pesmu „Daj mi samo pet minuta“ (da ti pogled ne odluta), Ceca takođe ima hit „Pet minuta“ kao i Viki Miljković i mnogi drugi koji su se oprobali u toj simbolici. 

Uglavnom, iskustvo predavanja mladim ljudima je pokazalo da je ovo dobar pristup da oni shvate  „nominalne pojmove“ i da ih prepoznaju sutra u poslu, možda baš i u neizvesnom novinarskom ili propagandističkom poslu. Sami po sebi „pet minuta“ ne znače mnogo sem kao mali odmor u školi između dva časa. U svakoj od pomenutih pesama „pet minuta“ ima svoje značenje, i nisu iste dužine potvrđujući da je vreme relativna kategorija. Ako taj neki prihvati poziv i dođe u „pet do pet“ verovatno neće proći pet minuta dok se coke i padnu jedno drugom u zagrljaj, sve će ići mnogo brže, a ako u drugom slučaju neka ta ipak pristane da izađe samo „na pet minuta“, velika je verovatnoća da će ostati znatno duže od nominalnih pet minuta. Kako kaže literatura, “nominalno“ označava nešto što se odnosi na naziv ili ime, ali ne i na suštinu ili stvarni sadržaj. Nominalno značenje je formalno, samo po imenu, a ne stvarno. Najslikovitije objašnjenje je da je nominalna vrednost novca ona koja je odštampana na novčanicama, dok je stvarna vrednost ona utvrđena tržišnim uslovima. To je i suština „crnog kursa“.

U analizi sadržaja primetno je da i novinari bliski vlasti u Srbiji, umeju da koriste pojam „nominalno“, da bi elegantno objasnili stvarnu orijentaciju zemlje. Ako je sagovornik pristalica Srbije u BRIKS-u, novinari upotrebe elegantan pojam „nominalno“ – da objasne (kao da se pravdaju) kako Srbija svoj geopolitički kurs samo nominalno vezuje za EU. To – „nominalno“ – je politički korektnije, nego reći da je naša orijentacija ka EU lažna, neiskrena, proračunata dok se ne steknu geopolitički uslovi za naše stvarne namere i afinitete. I zvaničnici EU u svojim višegodišnjim „ohrabrivanjima“ takozvanog Zapadnog Balkana od njega i Srbije u njemu i s njim su pravili nominalni slučaj za članstvo u EU. I tu postoje nijanse: Aktuelnu turneju po Zapadnom Balkanu predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen, počela je u Albaniji, što može značiti da ova zemlja stvarno, suštinski, prednjači iz Regiona ka članstvu u EU, dok se nominalno govori o „paketu“ Zapadnog Balkana. Neizvesno je da će svi u isto vreme dočekati „svojih pet minuta“. Tek je nebitno gde je tu nominalni „Open Balkan“, koji se retko ili nimalo pominje.  

Srbija je vašar nominalnosti: Nominalni evropski put, nominalni premijer, nominalna levica, nominalni vernici, nominalna opozicija, nominalni privredni rast… 

Ideja „dvomislenosti“ (što nije isto što i dvosmislenost), je orvelijanska i odnosi se na funkcionalnu neodređenost totalitarne misli.

Podela za i protiv Vučića je u dobroj meri afektivna i njeno razrešenje ne mora značiti i razrešenje nekih bitnih dilema srpskog društva. I dubinskih konfuzija, gde je Vučićevo geopolitičlko „vrdanje“ samo jedna manifestacija. Uteha je da bi se te dileme, bez ovog režima, (ne)razrešavale verovatno u boljoj medijskoj i javnoj atmosferi. Moguće i u institucijama. 

Svi koji su živi, a devedesetih su bili za Miloševića, sad su svi za Vučića, a svi koji su živi a devedesetih su bili protiv Miloševića, sad nisu svi protiv Vučića. Kao što i svi koji su protiv Vučića (i oni koji generacijski nisu vezani za devedesete), nisu istovremeno i protiv Pitina. U istraživanjima „Demostata“ popularnost Putina konstantno je velika u javnom mnenju Srbije i prevazilazi broj glasača Vučićevog bloka, a poklapa se sa visokim brojem građana sklonih autoritarnosti. „Demostat“ u kontinuitetu nalazi da je u proseku samo trideset odsto birača u Srbiji za EU, a što znači da je toliko svesnih šta zaista znači članstvo Srbije u EU, i da se ono, između ostalog, ne može bazirati na sadašnjim nominalnim i manje nominalnim stubovima srpske politike – da ne damo Kosovo, da nećemo u NATO, da u Srebrenici nije bio genocid… Život nije geografska karta vremenske prognoze gde je Kosovo na srpskim televizijama naravno u Srbiji. Stvarnost prokliza u simulakrum. Pre neko veče u teškoj noći poraza Piksijevih fudbalera od reprezentacije Albanije nekom se komentatoru omaklo pa je rekao da se pobeda očekivala od Subotice do Surdulice. Dok je jedan anketirani Srbin sa severa Kosova, prošle nedelje, na dan lokalnih izbora na Kosovu, na pitanje šta očekuje – rekao da očekuje da se ovo „parče“ vrati u Srbiju. Nema ni od Horgoša do Dragaša, nema ni povratka celog Kosova u teritorijalni integritet Srbije. Ako u Srebrenici nije bio genocid kako je međunarodni sud presudio, zašto vlast umesto te konstatacije ne ispiše zidove onim što je bilo. Možete li zamisliti grafite i parole na autoputu – „U Srebrenici se desio masovni zločin“. Ako smo utvrdili gradivo šta nije bilo, da vidimo onda šta mislite da jeste bilo. Paradoksalno, ali većina građana Srbije u ispitivanjima javnog mnenja ima pozitivan stav o većini NATO zemalja pojedinačno (Grčka, Italija, Španija, Slovačka, Rumunija, Mađarska…), iako NATO (i članstvo Srbije u njemu) ima jako nizak nivo podrške u javnom mnenju (uključujući i Srbe s Kosova) kome su, od NATO zemalja, prihvatljivi vojnici KFOR-a iz SAD i Italije, na primer, nego iz Turske. Kao što je i bliskost Srbije sa Turskom u čijem je temelju model autoritarnog liderstva varljiva kategorija. I dovoljna je isporuka dronova Ankare Prištini da je izneveri. 

Tipičan nominalan stav uočen u analizi medijskog sadržaja i govora u javnom prostoru je i taj da je „dve trećine čovečanstva uz Srbiju“. Nominalno (formalno) jeste, ako na primer gledate ukupan broj stanovnika svih država u svetu koje ne priznaju Kosovo. Ali, kolika je suštinska korist od podrške „dve trećine planete“, kad je za Srbiju izgleda najbitnije šta misle predstavnici one jedne trećine čovečanstva (gde je i većina demokratskih zemalja). Za sada. Sudbina NIS-a, suštinski bitnog za Srbiju, na primer ne zavisi od odluke nekakve „dve trećine čovečanstva“. 

Maja 2024. srspki predsednik je posle glasanja u Generalnoj skupštini UN o rezoluciji o Srebrenici naglasio da je ponosan na Srbiju, da je „više od dve trećine zemaljske kugle bilo na našoj strani“. Ali kontroverzna Rezolucija je ipak usvojena. Uteha je valjda da je Srbija „videla ko su joj prijatelji“, „da je veći deo sveta bio na našoj strani“. Takva uteha slična je nadi Miloševićeve propagande da će se srpska istina probiti u svet devedesetih godina. Ili nadi da će sad biti prihvaćena kao globalna avangarda. Bez Zapada, izgleda još uvek dovoljno „kolektivnog“, Srbija teško može da brani svoje interese. I to je tekovina Petog oktobra koje se Vučić ne odriče lako, jer zna da bez Zapada nema ni potrošačkog društva koje je stvorio. Narod u Srbiji ipak više plaši povratak devedesetih (sankcije, vize, kantice za benzin…), nego „mračne godine“ od 2000. do 2012, kada jeste bile i mnogo toga lošeg, ali oni koji su došli Petog oktobra vratili su zemlju u svet, vratili su deviznu štednju koju je građanima opljačkao Miloševićev režim, građani su od 2000. počeli lagano da obnavljaju belu tehniku i stolariju, da masovnije putuju van zemlje…. Zato i Vučić povodom sankcija NIS-u uverava narod da neće biti kantica, ne govori o slavnim devedesetim. 

Hajdemo za trenutak u mart 2013, kada se rukovodstvo Pokreta socijalista (čiji je osnivač Aleksandar Vulin) okupilo da, pred drugi Kongres pratije, oda poštu svom osnivaču, pokojnom akademiku Mihailu Markoviću. Kako je tada saopšteno iz te stranke, Marković je „vizionarski predvideo“ da će „u ovim teškim vremenima omladina hrliti u ultra-desničarske pokrete, a radnici i seljaci biti prepušteni sami sebi“. U saopštenju se dodaje da je zato 2008. godine osnovan Pokret socijalista, partija izvorne i borbene levice koja je nedostajala da napravi protivtežu na političkoj sceni Srbije. Iz perspektive 2013. i Drugog kongresa Vulinove partije koji je kao glavni dokument na skupu usvojio „Manifest novog socijalizma - političku platforma za delovanje levice u 21. veku“, nije lako razumeti današnje vreme kad se i vladajuća Vučićeva garnitura uključuje u front borbe protiv „radikalne levice“ koji je otvorio američki predsednik Donald Tramp. Nije lako razumeti ako stvari posmatramo „nominalno“. Neostaljinizam i nacionalni komunizam ne podpadaju pod „radikalnu levicu“ (ni ruski, ni kineski komunisti, ni Maduro u Venecueli), već samo ona „liberalna“ – „vouk“ (woke) „levica“. Nije se lako snaći u aktuelnoj pojmovnoj kakofoniji nominalnosti i dijalektičkoj teoriji značenja, da malkice cinično upotrebimo naslov čuvene knjige Mihaila Markovića, koji je kao šezdesetosmaš i „praksisovac“ pisao program Miloševićeve SPS. Nije lako danas razumeti da je jedan od razloga razlaza Markovića sa SPS bilo i njegovo suprostavljanje osnivanju Jugoslovenske levice (JUL) Mirjane Marković, Miloševićeve supruge. Akademik Markovića, potpredsednik SPS, našao se pod udarom brzopotezne čistke u partiji (u kompletu sa „nacionalnim krilom“ SPS) koju je Milošević sproveo nakon trijumfalnog povratka iz Dejtona novembra 1995. Iz protesta prema „revizionizmu“ SPS u Dačićevoj fazi uslovnog reformisanja partije i saradnje sa dosovskim partijama, akademik Marković - koji se suprostavljao JUL-u, napisao je program za još jednu svoju partiju - Vulinov Pokret socijalista koja je paradoksalno ponikla iz JUL-a.

No dobro, ovo malo podsećanje zbog sednice Predsedništvo SPS, dva dana pred godišnjicu – četvrt veka Petog oktobra. Sednica Predsedništva SPS bila je uvertita, za glavni program -nastup Vučića na „Pinku“ i jagodu na šlagu -  intervju Vulina u „Večernjim novostima“ i sve to baš na taj dan. Sa elementima trijumfalizma. Ne bez osnova. Jer idejno principijelni Vulin i njegovi saborci su se uglavnom pokazali kao tvrđi kadrovski materijal od dobrog dela onih koji su došli na vlast nakon Petog oktobra, a sad su Vučićevi najamnici koje Vulin prezrivo gleda s visine. 

Da bi pojačao „samokritiku“ za kolaboraciju sa Koštunicom i Tadićem, i dodatno se dodvorilo Vučiću, Predsedništvo SPS je zaključilo da je njihov prvi predsednik Slobodan Milošević prva žrtva obojenih revolucija, čak 13 godina pre Majdana, kad pojam „obojena revolucija“ nije ni postojao. Da li je sad u borbi protiv „radikalne levice“ prigodna parola „bando crvena“ iz vremena borbe protiv Miloševića. Za one koji su to vikali tokom protesta protiv izborne krađe 1996/97. filozof i pisac Radomir Konstantinović se poverio jednom svom prijatelju dok su šetali u koloni demonstranata kako ti što skandiraju ne razumeju stvari. Delom zato što pojam koriste „nominalno“, bez kontekstualizacije koja je višeznačna.

Predsedništvo SPS je  zaključilo i da je „u interesu Srbije i njenih građana“ nastaviti i jačati koaliciju sa SNS i predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem. Politički iskusno Predsedništvo je svesno da je samostalni izlazak SPS na izbore cenzusno rizična avantura. Utapanjem u Vučićevo „zavetništvo“ SPS je izgubila u odnosima sa Vulinovim Pokretom socijalista ono što se zove differentia specifica. Inače, u petooktobarskom intervjuu Vulin je pojasnio da ovde takozvana obojena revolucija traje već „desetak godina“ (to bi znači bila druga obojena, ako je prva bila ona čija je žrtva bio Milošević). Bez Palme i PUPS-a, SPS je sama na ledini, sa oslabljenim koalicioim kapacitetom koji donekle održava Branko Ružić kome je, eto, baš ovih dana istekla šestomesečna suspenzija kojom je kažnjen zbog učešća u demonstracijama i protestu protiv vlasti, što je, kako je tada ocenjeno, suprotno odlukama i politici SPS.

Predsedništvo SPS je potvrdilo ono što je naglašeno na izbornoj konvenciji partije na beogradskom Tašmajdanu juna 2020. - da ipak nemaju čega da se stide kad se sve doda i oduzme. Te 2020. na „Tašu“ Dačić je održao relativno promiloševićevski, antiizdajnički govor sa kojim bi se možda moglo iznad deset odsto (bila su očekivanja), što je psihološka crvena linija za Vučića. Rast reakcionarnosti SPS od tog „Taša“ do danas je obrnuto proprcionalan njihovom udaljavanju od tih famoznih deset odsto i sposobnosti da se ide samostalno na izbore.

Od „moderne evrolevice“ koju je probao da pravi sa Tadićem, Dačić se vratio „patriotskoj levici“ koja bar ne može da bude fantomska „radikalna levica“ protiv koje se okreću Tramp i suverenisti širom sveta. Iako je taj njegov govor iz 2022. zaboravljen, Dačić je i na „Tašu“ tada naglasio da EU mora da poštuje srpske nacionalne interese, što u prevodu znači ono što najviše volimo – da bi mi tamo ušli, ali pod našim uslovima. Faktički, Srbija je „nominalni“ kandidat za članstvo. Vulin u „petooktobarskom“ intervjuu pokušava da stvari učini manje paradoksalnijim jer, kako kaže, ako zapadne službe aktivno rade na rušenju našeg društva, onda ne možemo sa toliko poverenja da pristupimo razgovorima sa političkim predstavnicima EU koji daju takve naloge. Zato su Istok i BRIKS naš put ako hoćemo da ostanemo Srbi, zaključuje Vulin koji nije u izvršnoj vlasti, ali izgleda nije samo „nominalno“. Povodom odbijanja da potpiše nacionalizaciju NIS-a Vučić je naglasio da se protivi otimanju nečije svojine, da je protiv komunizma, „mrzim ’45. i ’46!“ - godine komunističke nacionalizacije i klasne osvete. Ali nije odgovorio kako stoje stvari sa 1948. godinom i Titovim razlazom sa Staljinom, i da li još važi ona „nikad više četr’es osma“ kako je rekao 2019. ruskom ambasadoru Bocan Harčenku. 

Ma koliko nategnuto, Dačiću je ideološki sasvim najlogičnije i najlinearnije: Dimitrije Tucović – Tito – Slobodan Milošević! Naprednjaci jesu premestili spomenik Dimitriju Tucoviću na beogradskoj Slaviji na mesto na kome može da mu se priđe bez zaustavljanja saobraćaja, a što socijaldemokrati iz DS nisu ni pomislili iako im je centrala stranke bila na par stotina metara odatle u Krunskoj ulici. Bronzani Tucović je izmešten da bi se napravila fontana u centru kružnog toka na koju su nekako navikli i oni koji ne vole Vučića i koji su se bunili protiv fontane. Od skora Slavija je postala mesto masovnih opozicionih (studentskih) skupova, ali kod okupljenih nema neke gorčine prema fontani koja je nekad bila žestoko kritikovana. Iako je fontana bila jedno vreme i muzička, pre neki dan na Slaviji muziku nisam čuo, a kad sam dragog gosta odveo da mu pokažem spomenik mog zemljaka Dimitrija Tucovića, na njemu nije bilo prednje mermerne ploče na kojoj treba da piše čiji je to spomenik. Samo ogoljeni beton.

Ogoljen ko Srbija.