Šta je na kantaru evropskog licemerstva teže – „tri do četiri nedelje“ Marte Kos ili „otprilike mesec dana“ Ursule fon der Lajen? Ili su oba roka samo parodija ultimatuma, odnosno iluzija odlučnosti Evropske unije po pitanju stanja evropskih vrednosti u Srbiji, retoričke bravure koje ne mogu, ako je do cinizma, pokolebati Vučića da skrene sa evropskog puta. Ako već ne može ili ne želi da ga učini uverljivijim. Jer, bitan je put, a ne cilj. Put na kome je u srpskoj strategiji aktivnog čekanja taljiganje zamenjeno tavorenjem.  

Poseta predsednice Evropske komisije Ursule Fon der Lajen, Beogradu 15. oktobra, nije razrešila konfuziju oko podrške EU režimu Aleksandra Vučića. U rašomonskoj interpretaciji režimski mediji su sladostrasno isticali da je „Ursula oduvala blokadere“, dok su oni malobrojni opozicioni mediji isticali da je „Vučić dobio šamarčinu“. Oni kritičari vlasti čija je percepcija realnija i lišena samoohrabrivanja, zadovoljili su se ironično time da ovoga puta bar nije bilo „dragi Aleksandre“. Opet, isti oni režimski mediji koji su bili zadovoljni kako EU tretira Vučićevu Srbiju na osnovu utiska posete Ursule fon der Lajen, nakon Rezolucije Evropskog parlamenta o Srbiji zagraktali su kao „Evropa zabija nož u leđa Srbiji“, dok je opoziciona javnost s ovom Rezolucijom EP dobila izvesnu satisfakciju za realno mlaku kritiku Vučića od strane Ursule fon der Lajen. Jer neobavezujuća Rezolucija u kojoj se ističe polarizacija i rastuća represija u zemlji, jeste zaista oštra, kao što ono pre toga nije bila nikakva Ursulina „šamarčina“ srpskom predsedniku, već samo relativno odsustvo srdačnosti. 

Uglavnom, predsednica Evropske komisije izjavila je nakon sastanka sa srpskim predsednikom da Unija očekuje od Srbije napredak u oblastima vladavine prava, elektronskih medija i izbornih zakona. Da je baš ’’sada pravi trenutak za Srbiju da preduzme konkretne korake u pridruživanju“. Ursula je uputila poziv predsedniku Srbije da ’’za otprilike mesec dana’’ dođe u Brisel kako bi razmotrili situaciju po pitanju reformi. Da li uopšte šefica Evropske komisije u patetičnoj igri datuma ima predstavu kad govori „o otprilke mesec dana“, da je Marta Kos, evropska komesarka za proširenje – i njoj valjda podređena - krajem marta ove godine naglasila da je „rok za hitne korake tri do četiri nedelje“. Da li je Ursula uopšte bila upoznata sa tom izjavom Marte Kos? Ili je pored nje prošla kao brzi voz pored male stanice. Ti „hitni koraci“ se naravno odnose na reforme. Nekom naivnom, Martini zahtevi zaličili su na evropski ultimatum autoritarnom režimu. U suštini bili su samo scenski efekat. Tada još nije bilo Vidovdanskog skupa na Slaviji, kad je mnogima (spolja i iznutra) bilo olakšanje da konstatuju da i kod studenata postoji kontinuitet fatalne nacionalističke politike, da oni ne nose zastave EU, da studenti za razliku od Vučića hoće da vraćaju Kosovo, da su ekološki fundamentalisti, da su klerikalni… E, sad se u te racionalizacije i alibije ne uklapaju studenti iz Novog Pazara koji pešače ka Novom Sadu za 1. novembar i komemoraciju žrtvama u padu nadstrešnice na železničkoj stanici. 

Ako bi bili cinično mogli bi reći da EU na forsira Vučića da raspiše izbore zato što ovoga puta nije sigurna da će pobediti na njima. Praksa je pokazala da tektonskih promena i 2000. i 2012. nije moglo biti bez podrške Zapada, dakle i EU. I famozna ’’studentska lista’’ mora da uveri EU da je baš ona pouzdana alternativa, kao što je to 2011. uradila SNS i trasirala preuzimanje vlasti 2012. 

Kos je u martu izjavila da je „zadivljena energijom studenata“, te „da je ono što od Srbije zahtevaju demonstranti i studenti, isto ono što od Srbije zahteva Evropska komisija“. Te reči očigledno nisu impresionirale njenu šeficu Ursulu fon der Lajen koja nije javno (što bi jedino imalo efekta) podsetila Vučića na garancije koje je po uglavnom istim pitanjima dao Marti Kos. Da je preuzeo „hitne korake“ koje tražila Marta, to bi po roku trebalo da se u praksi pokaže već u maju ove godine. I u svom obraćanju poslanicima Evropskog parlamenta na debati o Rezoluciji o Srbiji, Marta Kos je odlučno negirala tvrdnje srpskih zvaničnika da će Savet Evropske unije svojom odlukom blokirati isporuku gasa Srbiji. Oštrim tonom poručila je da su takve tvrdnje neistinite i da EU naprotiv, podržava Srbiju u diversifikaciji energetskih izvora i priključenju evropskim mrežama. I još je ponovila opasku Vučića na konferenciji za mediji sa Fon der Lajen u kojoj je izjavio da je EU strateški cilj Srbije. A one „tri do četiri nedelje“?

Kod Ursule je zaparalo uši ono „otprilike“ mesec dana. Ako je „otprilike“, onda i mesec dana može da se tumači kao „mesečak dana“. Uostalom, Vučić najviše voli kad uvuče opoziciju i kritičku javnost, takozvano civilno društvo, u sholastičke priče o REM-u, o izbornim uslovima, biračkom spisku - što je za EU dokaz da se stvari pomeraju -  kao što vođa naprednjaka uživa i kad se opozicija vrati svojim proverenim pseudotemama i putokazima za poraz – mrsomuđenjima o takozvanim kolonama, o dogovorima o nenapadanju, ili dilemama da li bojkotovati zasedanje Skupštine ili ne. Moguće da će Ursulin mesečak dana biti kao tri do četiri nedeljice Marte Kos. Ne samo u formalnom trajanju već i u bilansu.  

U septembru ove godine Marta Kos je izjavila da su novi pristupi EU mogući 2028. ili 2029. godine, jer proširenje EU sada „ima sasvim drugu dinamiku“ (zbog rata u Ukrajini). To kao da je ohrabrilo Vučića pa je pre neki dan u „Nacionalnom dnevniku“ televizije „Pink“ izjavio da Srbija može u tome (na putu ka EU) da pretrči ostale zemlje Zapadnog Balkana. Dakle, ne da preskoči, već da pretrči. Kao dobar srednjeprugaš, ne sprinter. Što zvuči otprilike, kao kad je u tužno-jadnoj noći srpskog fudbala i društva nakon poraza od Albanije u Leskovcu, komentator u studiju RTS-a Dejan Nedić hrabrio javnost: „Ja sam optimista. Zašto ne možemo mi da pobedimo Englesku na Vembliju? Zbog čega, ’ajde recite mi…Zašto?“

Ono što je pošteno Vučić u formi autoprojekcije razjasnio povodom „pretrčavanja“, to je da se u Srbiji mora prekinuti sa licemerjem oko geopolitičkih orijentacija zemlje i da imamo kapacitete za EU, ako zaista to hoćemo („da jedni drugima kažemo šta je to što hoćemo“). Naravno, nije precizirao ko generiše to licemerje, ali je očigledno da srpski predsednik udovoljava hipokriziji (licemerju) javnog mnenja koje postoji i bez njegovog pumpanja tog licemerja. Taj otvoreni razgovor o EU, bez licemerja, da jedni drugima tobože kažemo šta hoćemo, otprilike ima šanse za uspeh kao onaj zaboravljeni „unutrašnji dijalog o Kosovu“ koji je Vučić inicirao 2017. a onda odbio medijske predloge (i za RTS) koji bi omogućili ozbiljno vođenje tog dijaloga.

Od „otprilike mesec dana“ Ursule fon der Lajen prošlo je otprilike pola. Ali, kao domaćin stranačke slave SNS, Siniša Mali nije na tradicionalnom obeležavanju Svete Petke u centrali stranke na Novom Beogradu, dao značaja tom pitanju. Govorio je o iskušenjima članova SNS u proteklih godinu dana, govorio je o „obojenoj revoluciji“, o EXPO, uglavnom o Vučićevoj borbi i viziji, ali nije ništa rekao o „mapi puta“ za „otprilike mesec dana“, kad bi Vućić trebao da ode kod Ursule u Brisel i dokaže koliko se reformisao njegov režim i koliko je Srbija uzela zaleta za pretrčavanje drugih država na EU putu. 

Jedna od najpoznatijih rečenica u književnosti je ’’Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način’’, kojom Lav Nikolajevič Tolstoj počinje roman „Ana Karenjina“. Uvodna rečenica je, kako ističu teoretičari književnosti, napisana u sadašnjem vremenu i u kontrastu je sa prošlim vremenom koje se koristi u romanu, pa je tako označena kao filozofsko saopštenje samog Tolstoja. Ako je šta izlizano to je citiranje ove rečenice. Posledni put citirao sam je kad sam pre četvrt veka pisao tekst o „Simpsonovima“. I nisam očekivao da će moći biti citirana u vezi SNS i da u tom naprednjačkom kontekstu uopšte neće zvučati izlizano, već zaista sveže autentično. 

Dakle, na obeležavanu Svete Petke u prošli ponedeljak, analizirajući svoju stranku, domaćin slave Siniša Mali, otkrio je tajnu uspeha stranke – to što su i najjača politička organizacija u zemlji je i zato što su „jedna velika porodica“. Porodica, kaže tolstojevski Siniša Mali, ima svoje mane i svoje vrline. Gde je porodica tu je i priča o „porodičnom srebru“. Mali ga nije pominjao. Ali, za razliku od ostalih porodica naprednjaci su ponekda i srećni samo na svoj način. Uprkos neospornoj autentičnosti, SNS je i partija eklekticizma: Ima tu od osnivanja raznih uticaja i oponašanja – i  CDU Angele Merkel, i Šešeljevih radikala, i LDP i KP Kine, i Jedinstvene Rusije i „žutih“… Na primer, SNS je pored kontingenta kadrova od Koštuničine „stare“ DSS preuzela i mantru o „vojnoj neutralnosti“, što je uglavnom i onda i sad bio efuemizam za prorusku poziciju i otklon od Zapada. Nakon pominjanja „porodice“ u nenamernoj višeznačnosti (pa i onoj žanrovskoj), malo je falilo da Siniša Mali citira nešto i od Dveri i Boška Obradovića kojima su jedno od najbitnijih programskih načela bile takozvane porodične vrednosti. Da li je moguće da kad se pominje „porodica“ na obeležavanju stranačke krsne slave ne dominira i naprednjački gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić koji je institucionalizovao manifestaciju „Beogradski dani porodice“.  

SNS je i deo ’’porodice’’ evropskih narodnih partija (EPP), malo kao ’’enfant terrible’’ čije se članstvo propituje, ali za koga se ima razumevanja. 

Mali kaže da je SNS politička organizacija, da je porodica, ali nešto nije pomenuo onaj famozni „pokret za narod i državu“, ni lojalističku avangardu, iako je premijer Đuro Macut s još par ministara ranije nekako bio promovisan kao da je iz tog Pokreta. O Pokretu dakle, kao o Open Balkanu. Ni reč. Kao da se ne valja. Kao da nije prikladno. Teško se, pokazuju i istraživanja ’’Demostata’’, taj brend  prima u narodu, pa i u članstvu SNS koje ipak više voli brend svoje stranke. Tek su u SPS alergični na Pokret i utapanje u njega.

Stranačke slave su i politički barometar. Vučić je na ovoj ohrabrio članstvo uvidima u istraživanja javnog mnenja. Ne objašnjavajući zašto onda ne raspisuje izbore kad solidno stoje. Na obeležavanju Svete Petke 2015. na primer nije se bio pojavio tadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikollić. U to da nije bilo reči o sukobu Vućića i Nikolića, javnost je originalnim obrazloženjem tada probao da uveri potpredsednik SNS Nikola Selaković: ’’To bi (da je Nikolić došao), verovatno vuklo sa sobom da on (predsednik Srbije) mora da ide na slavu svih političkih stranaka u Srbiji. Tako da on ovoga puta, već četvrtu godinu zaredom, nije bi uz nas na našoj slavi, ali predsednik Nikolić je u Srpskoj naprednoj stranci uvek dobrodošao’’.

I stvarno, kad bi postojao manir da predsednik Srbije ide po krsnim slavama svih bitnijih partija u Srbiji koje praktikuju taj obred (što bi malo bio i monarhistički simptom vlasti), to bi značilo i da je Srbija normalnije društvo, tolerantnije, sa realnim konsenzusima umesto lažnog jednistva. Fudbalski klubovi „Jedinstvo“ s Uba ili „Sloboda“ iz Užica zvuče uverljivije sa imenima nego kad političari propagandno obesmišljavaju reči jedinstvo i sloboda.

Da postoji praksa o kojoj je na neki način maštao Selaković, možete li zamisliti Vučića kao predsednika Srbije, recimo na obeležavanju Đurđevdana, krsne slave Demokratske stranke i njegov prigodni razgovor sa aktuelnim predsednikom stranke Srđanom Milivojevićem.

Kad bi se i formalno (re)ujedinili naprednjaci i radikali, da li bi naprednjaci preuzeli (vratili) Sveta Tri jerarha, slavu Šešeljevih radikala (partije iz koje su ponikli), ili bi radikali preuzeli Svetu Petku, krsnu slavu trenutno mnogo veće partije? Kad bi se odnosi između DS i Nove DSS, na primer, vratili na poziciju iz 1992, pre nego što je Vojislav Koštunica izašao iz DS sa svojom frakcijom i od nje napravio DSS, tih dilema ne bi bilo, jer krsna slava i DS i Nove DSS (kao i one „stare“) je Đurđevdan.