Možete li zamisliti koliko bi građana Srbije u anketi znalo da je Petar Leković, iz sela Svračkovo, kod Požege (ove između Čačka i Užica, ne slavonske), prvi narodni heroj Jugoslavije. Iz te plejade, Petar Matić Dule dočekao je da bude poslednji živi narodni heroj Jugoslavije. Preminuo je oktobra 2024. Bio je ratni komandant Sremskog partizanskog odreda i general-pukovnik nekadašnje JNA. Petar Matić Dule je u maju 1943. postavljen za komandata u Vojvođanskoj udarnoj brigadi koja je u istočnu Bosnu prebacila preko hiljadu dobrovoljaca iz Srema i preko sto zaprežnih kola hrane, odeće i sanitetskog materijala. Na osnovu tog događaja, režiser Veljko Bulajić snimio je film „Veliki transport“.

Na ispraćaju Petra Matića Duleta na Novom groblju u Beogradu nije bilo nikog od državnih zvaničnika, niti izaslanika iz resornog ministarstva za rad, socijalna i boračka pitanja. Doduše, u telegramu saučešća, na vest o smrti poslednjeg narodnog heroja SFRJ, predsednik Aleksandar Vučić poručio da će „Petar Matić, kao i svi njegovi saborci, ostati simbol patriotizma i jedan od temelja savremene istorije Srbije“. Tokom 1988. Petar Matić Dule je izabran  za predsednika Saveza udruženja boraca narodnooslobodilačkog rata (SUBNOR), ali je u oktobru iste godine smenjen, jer se odlučno protivio politici Slobodana Miloševića i zbog toga je bio etiketiran.

Njegov imenjak, saborac i takođe narodni heroj Jugoslavije Petar Gračanin Perica (1923 -2004) u toku rata je pet puta ranjavan, komandovao je bataljonom u Drugoj proleterskoj brigadi, nakon rata bio je general-pukovnik JNA, načelnik Generalštaba, predsednik Predsedništva Srbije, savezni sekretar za unutrašnje poslove SFRJ, a imao je i iskustvo rada u Odeljenju za zaštitu naroda (OZNA). Pod njegovim rukovodstvom uništene su zaostale četničke grupe.

I Petar Matić Dule i Petar Gračanin Perica, bili su izuzetno hrabri ljudi tokom rata, ali su se u terminalnoj fazi krize zemlje za koju su se borili našli na različitim stranama. Dule se usprotivio politici Slobodana Miloševića, dok je Perica zdušno podržavao tu politiku, pa čak Miloševića zvao „naš Sloba“. Od svedoka tog vremena čuo sam da je Milošević previše cenio i verovao u mogućnosti i uticaj Gračanina, koji je već bio u poznim godinama. Gračaninu je imponovalo što ga njegov Sloba poštuje, dok je Miloševiću značila podrška starih kadrova iz vremena rata.

Eto, vidite i jedan i drugi Petar su antifašisti, ali se u životno-političkim bilansima ipak prilično razlikuju. U jednom trenutku su i jedan i drugi bili na pravoj strani istorije, ali da li su u vreme raspada Jugoslavije obadvojica mogli biti na pravoj strani. Već samo jedan od njih. A vi vidite koji. To je stvar i percepcije istorije, kako onoga što se dogodilo, tako i njenog reinterpretiranja kroz potonje događanje. U procesu učitavanja drugog smisla. Rekontekstualizacije. Na primer kroz ratni raspad Jugoslavije ili kroz rat u Ukrajini. Tek je teško kroz potonje događanje i raspad Jugoslavije razumeti da su Petar Matić Dule i Petar Gračanin tokom Drugog svetskog rata bili u istoj vojsci sa Tuđmanom, Manolićem i Boljkovcem, utemeljivačima HDZ, bivšim partizanima.  

Pričalo se i za Mihaila Švabića da je bio hrabar u ratu. Nakon rata je komandovao radnim akcijama na izgradnji pruga Brčko – Banovići i Šamac – Sarajevo, kao i autoputa „Bratstvo-jedinstvo“ na deonici od Beograda do Zagreba. Na vrhuncu Miloševićeve „antibirokratske revolucije“ -  mitingu na beogradskom Ušću 19. novembra 1988. govornik je bio i Švabić, tada predsednik SUBNOR-a Srbije. Sa Ušća je uputuo Slovence preko Alpa, a kosovske Albance preko Prokletija.

Da li je direktna podrška Miloševiću i pritajeno oduševljavanje Šešeljom značilo i da su neki članovi SUBNOR-a prešli u četnike? Ne uvek. Na primer i Dobrica Ćosić je u početku podržao Miloševića, poredio ga sa Nikolom Pašićem, ali nikad nije mogao da prihvati četništvo.

SUBNOR je većinski u vreme Osme sednice CK SK Srbije, održanoj septembra 1987. godine, podržao Slobodana Miloševića. Društvo za istinu o NOB, u odnosu na SUBNOR bilo je kao NUNS u odnosu na UNS u vreme novinarskog razvrstavanja devedesetih. Upadljiv je bio izostanak gradonačelnika Beograda Aleksandra Šapića, oktobra prošle godine povodom obeležavanja 80 godina od oslobođenja Beograda. Šapić nastupa otvoreno sa pročetničkih pozicija, ali i on je oktobra 2022. primio delegaciju SUBNOR-a povodom 78 godina od oslobođenja Beograda i tom prilikom istakao da je antifašizam osnova koja treba da nas spoji. Ali, kako to izvesti bez Titovih partizana i komunista?

SUBNOR je u međuvremenu dobio značenje šire od partizanske borbe u Drugom sverskom ratu. Na Skupštini održanoj 18. juna 2020. usvojen je novi, širi naziv: Savez udruženja boraca narodnooslobodilačkih ratova Srbije. SUBNOR je obeležio 80 godina pobede nad fašizmom. 

U Hrvatskoj i danas postoji dilema da li je Zagreb 1945. oslobođen ili okupiran. I četnici su se promenili  - sad su uglavnom putinizirani. Ne bi to danas bila ona vremena kad se Dragutin Keserović loše proveo nakon što je kao četnički komandant dočekao Crvenu armiju u Kruševcu.

Ovog maja predsednik Hrvatske Zoran Milanović učestvovao je je na svečanoj akademiji povodom 80. godišnjice Dana pobede nad fašizmom i Danom oslobođenja Zagreba, gde se u govoru osvrnuo i na odnose Hrvata i Srba te istakao kako su se oni u tom ratu zajedno borili i „nisu se prebrojavali verski, nacionalno ni etnički“. Iako je i predsednik Srbije Aleksanda Vučić formalno protiv revizije istorije, suštinska je revizija da je na ovakav jubilej nemoguća zajednička proslava jugoslovenskog karaktera obeležavanja 80 godina pobede nad fašizmom. Nemoguća je zbog sakralizovanih ratnih narativa devedesetih godina.

Ako se evropska titula zagrebačke Cibone u košarci i šabačke Metaloplastike u rukometu i mogu tretirati kao hrvatske i srpske (nekad su ova dva šampionska tima odigrala revijalnu utakmicu u malom fudbalu), svetsku titulu reprezentacije Jugoslavije u košarci u Argentini 1990, nemoguće je ne obeležiti drugačije nego kao jugoslovensku. Iako tu utakmicu i tamo i vamo neki više pamte po incidentu kad je Vlade Divac na kraju finalnog meča jednom navijaču koji je ušao u teren oduzeo hrvatsku zastavu, smatrajući da je tu mesto samo jugoslovenskoj zastavi. 

Tranzicija partizana u četnike i ustaše,  nije uvek bila nagla, već postepena i podsvesna, i počinjala je ranije nego što se misli. Miljenko Jergović ima jedan dobar roman – „Srda pjeva u sumrak na duhove“. Na nekom mestu u tom romanu on se bavi tamo nekim starim kosovcem (s malim slovom jer nije s Kosova, već iz KOS-a), čije je prisustvo unosilo nelagodu i kod najlojalnijih kolega. Ali, od svega što je ovaj prekaljeni komunistički kadar personifikovao, njegove kolege je više uznemiravala činjenica da je obožavao da čita „Stripoteku“. Vremenom je on otišao u penziju, ali se iz nje dramatično oglasio pred Titovu sahranu. Javio je drugovima da ustaše spremaju velike diverzije na taj dan u Beogradu. Jergović pojašnjava kako je taj stari kadar tada već nesvesno prešao u četnike, iako bi verovatno izvadio pištolj da mu je to tad neko rekao.

Taj čin konverzije nema jasan ritual – neku vrstu inicijacije. On je više intuitivan i nije naprečac. Ni kod Miloševića i njegovih formalnih nacional-komunista nije se lako mogao videti proces transformacije. Bilo je tu dosta kriptojugoslovenske ikonografije i frazeologije. Niti su oni priznavali konverziju u svojoj mimikriji. Pa i Milošević je u Hagu umro ideološki pre kao radikal – šešeljevac, a ne kao socijalista (bivši komunista). I to socijalista u oročeno reformisanoj Dačićevoj SPS. Savez titoista i luburićevaca definisao je hrvatske pravce osamostaljenja. 

Istorija ume biti paradoksalna, pa i da ruski naslednici veličanstvene pobede nad fašizmom podržavju najdesnije partije u Evropi, ili da se učini kako u Srbiji ima ideoloških pokušaja pravljenja perverzne (neo)informbirovsko-(neo)ljotićevske smese, kako bi neko primetio.

Činjenica je da su i staljinisti antifašisti, da su staljinisti dali ogroman doprinos pobedi nad nacizmom, a staljinizam nije nešto što se može prilagoditi briselskom Danu Evrope. U Rusiji je Staljin i ideja pobede, ne samo veliki teror. Za EU je komunizam (real-socijalizam) jedan od dva totalitarizma, što je nivelacija koja u podtekstu razvodnjava stvari. 

Nekad je teško i partizanski antifašizam uskladiti sa modernim evropskim vrednostima. Na primer, koliko bi boraca Druge proleterske brigade bilo za LGBT paradu? Koliko bi partizanskih komesara razumelo OEBS načela? Kao na primer kad je Jova Kapičića na tu temu nešto pitao Jugoslav Ćosić u „Poligrafu“ na staroj TV B92. A ovaj ga začuđeno pogledao i rekao da su određene metode (koje danas naravno da nisu po OEBS standardima) bile nužne jer je država bila u opasnosti.

Da li se pod obeležavanjem pobede nad fašizmom švercuje restaljinizacija niskog intenziteta. Uprkos ogromnom doprinosu Crvene armije pobedi i na ovim prostorima, naprednjaci – zavetnici napadno rusifikuju (putiniziraju) srpski antifašizam koji je imanentno bio jugoslovenski. Partizanski svakako, čak i četnički u velikoj meri. U tome koriste i izvesne propagandne metode koje imaju primese ždanovljevskih. Risofilstvo nije isto što i putinofilstvo. Šta koga realno više privlači – kultura jednog naroda ili model vlasti u toj zemlji? 

Iako ih nije izgovorio, samim prisustvom Putinovoj paradi povodom 80 godina pobede nad fašizmom, Vučić je potvrdio zavetne reči date ruskom ambasadoru u Beogradu Bocan Harčenku iz 2019, a nakon jedne špijunske afere u koju su bili inkorporirani i Rusi: „Nikad više četrdeset osma“. A, pošto je u Moskvi kineskom vođi Si Đipingu rekao da je pobedio „obojenu revoluciju“ i da se nastavlja saradnja sa Kinom, to znači - nikad više ni 5. oktobar, što je druga Vučićeva zavetna vodilja. Uostalom, sa Rusima Vučićeva Srbija ima razvijenu saradnju u sprečavanju „obojenih revolucija“. Nikad više 1948. i nikad više 5. 10. su deo iste agende, međusobno povezane akcije sa jasnim spoljnopolitičkim afinitetima i prioritetima.

Ovih majskih dana Albanija je domaćin šestog samita Evropske političke zajednice gde se okuplja 47 šefova država ili vlada. Čak se i Edi Rama tim povodom predstavlja kao ne manji Makronov prijatelj od Vučića. Ima neke istorijske ironije da Srbija nakon Moskve geopolitičko klatno treba da vraća (usiljeno niveliše) u Albaniji. Srbija između dva trga – Crvenog u Moskvi i Trga Skenderbeg u Tirani – lokaciji Samita.

Političar sa najfudbalskijim imenom - predsednik Evropskog saveta Antonijo Košta - fudbaski je izjavio da je u procesu evrointegracija Srbije „lopta na njenom delu terena“. On je regionalnu turneju ove sedmice započeo u Beogradu. Na izvestan način konsolidovao je Vučića nakon primedbi iz EU zbog odlaska u Moskvu. Dakle, ako je suditi po Koštinim rečima, nastavlja se „proces izgradnje poverenja“. Košta je čuo kao i mnogi pre njega Vučićeve magične reči da su „evropske integracije prioritet Srbije“ – „naš put, naš cilj i naša politička volja“. Samo zvuči zavetnički. To je Košti drago, ali on traži, kao i mnogi pre njega konkretne akcije na uslovima koje će Vučić ispunjavati uglavnom kao i do sada. I da, obratio mu se Košta kao Angela Merkel, Ursula fon der Lajen i Makron – „dragi Aleksandre“.  

Dao sam reč Putinu i tu sam, kaže srpski predsednik. Moguće da bi išao u Moskvu na paradu i da nije pala nadstrešnica na železničkoj stanici u Novom Sadu i da nije izbila „obojena revolucija“. Ovako je odlazak bio neupitan. Vučić nije baš dao reč kao Putinu, ali je hteo da zvuči prilično uverljivo kad je u jesen prošle godine istaka da uz EXPO 2027, Srbija ima još jedan cilj, a to je da se do kraja 2026. godine ispune svi kriterijumi za članstvo u EU: „Ne kažem da ćemo ući, ali da ispunimo sve kriterijume. Naše je da mi uradimo svoj posao“, rekao je Vučić. Da li posle moskovske parade i naslova u Vučićevim novinama – „Politika Srbija suvereni bedem u Evropi bez vizija“ – i dalje važi to Vučićevo do 2026. o ispunjavanju briselskih kriterijuma. Ono u šta je javno uveravao Koštu.

Šta je bliže prosečnom Vučićevom lojalisti/zavetniku – vizija o Srbiji u EU, ili vizija (koju sam čuo iz njihovih redova) o „nizu sukcesivnih referenduma“ ili narodnih prevrata od Moldavije do Crne Gore – gde je u nizu najbitniji pad (oslobođenje) Rumunije, dolazak suverenističke, prokremaljske vlasti, i povezivanje dva mora – Crnog i Jadranskog. U Srbiji nema šta da se menja. Čime bi se banalizovala i „Inicijativa tri mora“ na čijem su jubilarnom, 10. samitu održanom početkom maja u Varšavi, članice ove međunarodne grupe postale Crna Gora i Albanija. Inače, „Inicijativu tri mora“ čine 14 zemalja Baltičkog, Jadranskog i Crnog mora a 2015. su je zajedno pokrenule Poljska i Hrvatska kada su poljski predsednik Andžej Duda i hrvatska predsednica Kolinda Grabar-Kitarović objavili „rađenje“ nove inicijative, koja je izvorno kao infrastrukturni projekt trebala da (o)jača saradnju zemalja Istočne i Srednje Evrope. Tek sad deluje romantično zaboravljena trilaterala Rumunije, Srbije i Bugarske, odnosno savez Viktora Ponte, Aleksandra Vučića i Bojka Borisova.

Dok je Vučić bio u Moskvi na beogradskom prijemu misije EU u Srbiji povodom Dana Evrope, ambasador Emanuel Žiofre, istakao je da se „Unija zasniva se na pravilima demokratije, vladavini prava, zaštiti i poštovanju ljudskih prava, slobodnim i nezavisnim medijima koji su neprocenjiv resurs za odgovornost institucija“. Dan Evrope u Srbiji protekao je uz slogan „Srbija je Evropa – bolji smo zajedno“. Koga je u to zaista uverilo formalno prisustvo premijera Macuta i predsednice Skupštine Brnabić na prijemu u Palati umetnosti „Madlena“ u Beogradu.

Neposredno pred pad nadstrešnice „iste interese EU i Srbije“ iskazao je u Beogradu premijer Poljske Donald Tusk. Tog 23. oktobra 2024. Vučić je priredio večeru za Tuska, premijera Grčke Kirjakosa Micotakisa i tada lidera opozicionih nemačkih demohrišćana Fridriha Merca, kandidata za kancelara na izborima. Danas kancelara. Bio je to mini festival Evropske narodne partije (EPP), prenete su veoma značajne poruke po pitanju napretka Srbije na putu ka EU. Vučić se posebno zahvalio Donaldu Tusku jer je i kao predsednik Evropskog saveta (baš kao Košta danas) dolazio u Beograd i još 2018. donosio izuzetno ohrabrujuće poruke u trenutku kad su postojale sumnje u našoj zemlji oko evropskog puta, oko toga želi li Evropa Srbiju. U kakvoj su fazi sad „određene sumnje“ kad dolazi Košta. Od Tuska do Košte Srbija je pobedila, po Vučiću jednu „obojenu revoluciju“, što je netipično za zemlje čije vođstvo ima volju za članstvo u EU. Poljski premijer je lane zahvalio Vučiću što se umesto odlaska na samit grupe BRIKS u ruski Kazanj opredelio za sastanak sa njim.

„Hvala za taj gest, dragi moj prijatelju, hvala što si se opredelio za razgovor sa mnom, iako si imao atraktivnu političku ponudu u istom trenutku. Visoko to cenim“, rekao je Tusk. Kao što i Putin sad visoko ceni Vučićev dolazak u Moskvu. Parada pobede je ipak atraktivnija ponuda od BRIKS-a u Kazanju. 

U vreme naprednjačkog evrofanatizma iz 2013. godine Tanja Miščević, tadašnja šefica tima Srbije za pregovore sa EU, izjavila u Briselu da se oseća kao da je „za volanom ferarija sa upaljenim motorom, koji tek što nije krenuo“.  Ona je to rekla pred skoro zaboravljenim komesarom za proširenje EU Štefanom Fileom koji je, inače, bio i na inauguraciji Tomislava Nikolića za predsednika Srbije, ako vam to nešto još znači. Sad kad je i Tanja Miščević samo eho kabineta Miloša Vučevića nakon koga je došao još reakcionarniji klabinet – Macutov. 

Vučićevi mediji ističu da je Srbija na pravoj strani istorije (povodom prisustva srpskog predsednika u Moskvi). Možda više od prave strane istorije 1941-1945. to znači da je Miloševićeva Srbija 1990-1991. bila „na pravoj strani istorije“. Da se odupirala višepartizmu, demokratiji, da je na vreme restaljinizovala komunističku partiju, da je upozoravala Gorbačova, da je smatrala mnogo pre Putina na vlasti kako je raspad Sovjetskog Saveza geopolitička katastrofa, da je izvela tenkove 9. marta na ulice Beograda i sprečila „obojenu revoluciju“ kad za taj pojam nije znao ni sovjetski prostor, da je podržala Kadijevićevu huntu čak kad na kraju ni maršal Jazov nije hteo da bude ruski Pinoče, da je to sve to radila kao globalna avangarda i da sada kad se otvorio horizont multipolarnosti očekuje punu revalorizaciju.

Naravno, ne napuštajući put u EU.