Lekari vole politiku, a i birači vole da glasaju za lekare. Tako je u Srbiji od uvođenja višepartizma 1990. do sada.  Dajući mandat za sastav vlade endokrinologu prof. dr Đuru Macutu, koji je kadrovsko iznenađenje mada ne i senzacija, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je povukao paralelu – od prvog komunističkog predsednika srpske vlade, takođe lekara Blagoja Neškovića do Đura Macuta. I to nije zazvučalo baš kao puka zanimljiva faktografija, već kao simbolička koincidencija. Dakle, kaže Vučić, Blagoje Neškovića je bio poslednji lekar predsednik vlade od 1945. do 1948. godine, tako da će sad Srbija prvi put (kao obnovljena samostalna država), imati lekara na čelu vlade. Baš kao Evropska komisija.

Blagoje Nešković je bitan i kao neko ko je na vreme prepoznao ’’podmuklo (titoističko) antisrpstvo’. Kako piše istoričar Venceslav Glišić, Hrvati i Slovenci su se plašili da bi baš on nakon smrti Borisa Kidriča mogao da dođe na poziciju da vodi privredu cele Jugoslavije. U zahtevu za rehabilitaciju koji je podneo 1982. Nešković je naveo da ne zna za prave motive zašto je isključen iz Komunističke partije. Jedno od tumačenja bio je i pozitivan odnos prema Sovjetskom Savezu u vreme zahlađenja odnosa. Sa Rankovićem i Nikezićem predstavlja nepodobne Srbe u vrhu Titove Jugoslavije. To je biografija vrlo aplikativna za sadašnju poziciju Vučićeve Srbije, kada se ponovo prepoznaje ’’podmuklost’’ napada na Srbiju. 

Vučić je za svog mandatara precizirao da je ’’jedan izuzetno hrabar čovek, veoma miran, smiren, tolerantan, trpeljiv, strpljiv i verovatno najveći stručnjak iz oblasti endokrinologije od Beča do Istanbula’’.

Interesantna je ta srpska fraza ’’od Beča do Istanbula’’, jer ona se koristi različitim povodima – najčešće da je Beograd jedini bitan grad ’’od Beča do Istanbula’’, da je to najbolji grad za provod ’’od Beča do Istanbula’’. I naprednjaci su preuzeli tu srpsku frazeološku dijagonalu: Na primer, januara 2017. potpredsednik SNS Milenko Jovanov, izjavio je kako je Srbija najstabilnija država od Beča do Istanbula „i zato je važno što danas i Vojska Srbije jača i što nakon 30 godina stižu novi avioni, tenkovi, helikopteri, jer je i vojno snažna Srbija garant očuvanja stabilnosti o kojoj govorim“. Njegov šef Aleksandar Vučić, marta 2020. posetio je vinariju „Deurić“ u Maloj Remeti na Fruškoj gori, koja ima najsavremeniju opremu, i tom prilikom poručio da srpski vinari treba da prestignu slovenačke po penušavim vinima, da srpska industrija vina napreduje neverovatnom brzinom, da trenutno u Regionu skoro niko nema bolja vina od nas, i da ćemo „po tim vinima biti najbolji od Beča do Istanbula“. Ako se igrate kviza, možete da postavite pitanje i ko je proglašavan najboljim srpskim novinarem od Beča do Istanbula, ili koja je žena iz Srbije u jednom trenutku bila najmoćnija od Beča do Istanbula, itd. Mnogo je primera. Ta fraza može biti kulturološki i politički hvalisava, samozavaravajuća, nezavisno od kvaliteta nekog pojedinca, grada, države i naroda koji se u nju kalupe. To ’’od Beča do Istanbula’’ podrazumeva povlačenje dijagonale koja diskvalifikuje i pomalo ponižava one koji su na njoj a nisu srpskog konteksta, dok marginalizuje one koji bi mogli biti bitniji ili bar konkurentniji i koji jesu ’’između Beča i Istanbula’’, ali nisu na toj zamišljenoj i malo uštelovanoj dijagonali ovdašnje gravitacione umišljenosti. 

Vučić je opet istakao, dajući mandat dr Macutu, da je Srbija na evrpskom putu, a tu ipak nismo najbolji „od Beča do Istanbula“, i to (takozvani evropski put) sve više liči na puku frazu. Inače, nije Blagoje Nešković postao predsednik vlade komunističke Srbije prevashodno što je lekar, već što je prvo bio komunista, španski borac i učesnik Narodnooslobodilačke borbe, a kad je sve to prvo, e onda je bitno za ugled nove vlasti i to što je lekar. Za Vučića je bitno ono prof. dr kod Macuta, da parira akademskoj pobuni, ali džaba ti endokrinologija ako nemaš zavetnički potencijal. Za razliku od Macuta, Blagoje Nešković je politički bio prekaljen.

Nakon prvih višestranačkih izbora  održanih 1990. godine, po većinskom izbornom sistemu, u parlment je ušao 51 lekar, a na izbornim listama ih je bilo (sa stomatolozima) 1.706. Najviše ih je bilo u SPS, dok je SPO procentualno imao najviše lekara u odnosu na broj osvojenih mandata. Opsesija lekarima se nastavila do danas. Ali je ne treba mistifikovati već samo racionalizovati. Taj kvantitet nije dao kvalitet. Pogledajmo susednu Hrvatsku, kao kontra primer: Mate Granić koji je u struci ugledni specijalista interne medicine i dijabetologije, vodio je hrvatsku diplomatiju za vreme Franje Tuđmana. Ivo Sanader, Zoran Milanović, Kolinda Grabar Kitarović, Andrej Plenković, Gordan Jandroković - samo su najpoznatiji kadrovi stasali u Ministarstvu spoljnih poslova dok je na njegovom čelu bio Mate Granić. Njegovi kadrovi upravaljaju Hrvatskom u zadnjih dve decenije. Srbija nema inkubator tog tipa, da su, na primer, i lideri dve suprostavljene političke opcije – kao premijer Hrvatske Andrej Plenković i njen predsednik Zoran Milanović iz istog kadrovskog šinjela, što donekle, uprkos svim trzavicama, govori i o temeljnim nacionalnim konsenzusima koji u Srbiji ne postoje.

Čak ako u smislu realne političke moći Đuro Macut prevaziđe i Zorana Radojičića na mestu gradonačelnika Beograda, ipak će logično imati nekog svog ’’Gorana Vesića’’, kao što je Radojičić imao onog pravog Vesića koji se uneo uz Vučićevo odobrenje u ulogu realno prvog čoveka prestonice. Pa i za vreme Miloša Vučevića kao premijera, od njega je u Vladi bio bitniji Siniša Mali. E sad, hoće li Đuro Macut uspeti da bude bar pristojan kao Radojičić dok je bio na mestu gradonačelnika, to će zavisti verovatno od toga koliki će zavetnik (lojalista) bti kao premijer, a koliko će zaista biti, ili se truditi da bude, nestrančka (nadstrančka) ličnost. Nastupima u Jagodini na Vučićevom mitingu (u belom lekarskom mantilu), i u ’’Ćacilendu’’ potvrdio je potencijlal ’’nestranačkog lojaliste’’. Mislite li da će Macut biti uticajniji od kolege Zlatibora Lončara ako ovaj bude u njegovom kabinetu? Od naprednjaka sam čuo da je Lončar mogao da bude i šef BIA da je trebalo. Macut to već teško. 

Realno, Ana Brnabić kao premijerka visoko je podigla lestvicu koju nekad čak ni Miloš Vučević kao njen naslednik nije uspeo lako da prebaci. Da bi to ponekad i uspevao morao je baš da bude inspirisan kao naprednjački Sergej Bubka. Ana Brnabić je prošla inicijaciju u partiji, ona je upornim radom dokazala da je naprednjakinja u punom kapacitetu, iako to nije bila u startu. Čak i naprednjački veterani – stari Šešeljevi radikali – sad mogu da zapevaju onako kako su na hrvatskom otoku Krku kad je dobila prvi mandat 2017. zapevale Anine susede šjore  – „A oj, Ano, joj Anice, ne na kišu, ne na kišu bez kabanice“.

Dosadašnja pojavljivanja u Jagodini i Pionirskom parku najavljuju da će Macut biti premijer Vučićevog Pokreta za narod i državu, ili kako se već bude zvao taj politički entitet. Međutim, taj Pokret nije išao na izbore, kao što ni opoziciona koalicija Srbija protiv nasilja koja je išla na parlamentarne izbore više ne postoji, pa je otuda aktuelna Skupština kompletno nelegitimna i nereprezentativna. Ne održava ’’novu normalnost’’.

Iako Vučić u obrazloženju zašto baš Macut, navodi i famozni Ekspo 2027. bila bi senzacija da i tada Macut bude premijer, jer njegova vlada teško da će biti išta više od još jedne oročene u kojoj će mnogo toga zavisiti od toga ko će biti Macutov ’’Goran Vesić“. Tu mora biti kontinuiteta. Politički bi bilo nelogično da taj bude bilo ko sem Siniše Malog koji je ’’realni premijer’’ kao Vučićev rizničar bio i kod Vučevića i kod Brnabić. Otuda je malo izlišna sva ova maskarada. Stranačka ličnost je uvek politički poštenije rešenje. Čak je i iskusni Ivica Dačić na neki način ’’oročio’’ (suspendovao na šest meseci) Branka Ružiča očekujući oročenog premijera. Možda baš na šest meseci. Samo što kod Vučića, za razliku od Dačića nema ’’demokratskog centralizma’’ kao načina upravljanja partijom. Pitanje je i koliko je čak i kod Dačića elastičan taj „demokratski centralizam“. Ako on i Ružić i sad fingiraju, onda to najbolje rade do sada. A imaju istoriju fingiranja. Dačić pobunjenom Ružiću koji je 15. marta bio na protestu, kaže: „Ja nisam išao u proteste kad su možda njegove ruke bile krvave zbog Ribnikara.“ Šta li bi Milutin Mrkonjić, uvek lojalan SPS-u, ali i pokrovitelj Ružića, rekao da je živ? 

Kad kažeš Đuro, do Macuta, pomisli se na prvu na nekoliko njih – Na Đura iz Kovačevićevog „Balkanskog špijuna“ (Reci Đuru da blokira aerodrom, Đuro će da ti oprosti što te je tukao…), na izreku „šijo mi ga Đura“ koja kolokvijalno znači „malo sutra“, a prvobitno se odnosila na lepo odelo jer se ime vezivalo za krojača Đuru Janoševića koji je 1889. godine osnovao krojačku radnju u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu. Neko se seti i pandura Đure iz mizogine kafanske pesme „Tri metera somota“ (Kupio mi pandur Đura da mu budem cura), a kad smo već kod Blagoja Neškovića, treba se setiti, red je, i Đura Pucara Starog, Srbina iz Bosne, nosioca Partizanske spomenice 1941. i funkcionera komunstičke Jugoslavije. Uz uvažavanje svakog realnog ili fiktivnog mentalitetskog drugog Đure, ipak preporučujem sociologa Đuru Šušnjića i njegovu knjiga „Ribari ljudskih duša“ – koja se bavi i idejom manipulacije i manipulacijama idejama, prvi put objavljenu 1976. godine. Poučna je i danas.

Primetili ste da je obrazlažući mandatara, Vučić naglasio da će vlada biti „do Velikog petka“. I onda svi režimski mediji naglašavaju papagajski to „do Velikog petka“. Da se pogođenim tajmingom naglasi stradalništvo pristojne i trpeljive Srbije pod „blokaderima“ i da ona (naprednjačka vlast) sa dr Macutom nekako vaskrsne. Da se uzdigne. 

Vučić se opet ponaša kao opozicionar sa svim državnim resursima na raspolaganju i nastavlja sa cinizmom i zamenom teza: Pa će i on sa svojim lojalistima pokušati da povrati ’’otetu državu’’. Da napravi pokret ’’protiv nasilja’’. I njemu treba epopeja pristalica – ovoga puta to je marš Srba sa Kosova do mesta saborovanja ispred Skupštine u Beogradu, kao odgovor na studentske marševe. Ispred Skupštine će biti pristalice koje su verovatno prošle brzinsku obuku kako da se psihološki ponašaju ako se pred nekim od njih pojavi Nemanja Šarović i poturi im mikrofon.

Iako se trudi da uvek odgovori ’’flasterom’’, ipak je Vučiću glupo da i on pravi svoju ’’famu o biciklistima’’, da sad usiljeno formira ’’Čacije na biciklima’’. A možda i nije glupo. Mogli bi „studenti koji hoće da uče“ da krenu, na primer, biciklama do Moskve, da na Crveni trg stignu 9. maja na Dan pobede. Samo je trasa komplikovana zbog rata u Ukrajini. 

Ne samo zbog studentskog puta biciklima do Strazbura, aktuelizovao se kultni roman Svetislava Basare ’’Fama o biciklistima’’. U tom romanu ima i projekat velike ludnice, projektovane tada populaciono za bivšu Jugoslaviju (SFRJ) – kapacitet negde oko 20 miliona pacijenta, koliko je otprilike Titolend imao stanovnika. Pojam velike dilkarnice ponovo se aktuelizuje u Srbiji. Pa možda i studenti na biciklima na putu za Strazbur samo potvrđuju ono što se  nalazi u almanahu posvećenom ’’tajni’’ Evanđeoskih biciklista Ružinog krsta… „Neke knjige vremenom stare, neke se podmlađuju, neke ostaju neizmenjene. Samo retke, a njih je doista mali broj, uspevaju da primoraju stvarnost da se promeni i prilagodi onome što u tim knjigama piše.“ Tako je David Albahari pisao o „Fami o biciklistima“ koja je objavljena, nesinhronizovano, iste godine - 1987. - kad je bila i Osma sednica komunista Srbije, događaj kojim je Milošević preokrenuo Srbiju. Tih dana i godina nisi mogao da kupiš pivo celu noć u Srbiji nigde sem možda u jednom dragstoru u podzemnom prolazu u Beogradu. Ko je imao privilegiju da živi pored pruge Beograd – Bar (ali tamo gde staju brzi i poslovni vozovi), mogao je da sačeka voz, utrči u bife vagon, kupi preko reda ako je gužva (uglavnom šanker i putnici učine), onaj neprevaziđeni mali „tuborg“ (stakleni) ili ’’laško’’ u limenci (karton ili gajbicu uglavnom, za celo društvo), i brzo istrči. Tako su se jednom na železničkoj stanici u Titovom Užicu ukrstili brzi vozovi iz Beograda i Bara u sred noći. Ovaj ukrštaj je bio neobičan jer je voz iz Bara bio pun Crnogoraca i Srba koji su pošli u Beograd, baš u Pionirski park, da podrže Srbe i Crnogorce s Kosova. I sreli su ih neki momci koji su sačekali voz samo zbog piva. I tada zaista počeli da shvaćaju temu Kosova. Principi političkih ’’hodočašća’’ i dalje funkcionišu. Zavisi samo da li se ide peške ili nekim prevoznim sredstvom.

Biciklistička tura do Strazbura je lucidan potez internacionalizacije srpske društveno-političke krize i popravljanja imidža Srbije. Biciklističa tura je bitnija za javna mnenja zemalja EU, nego za političke vrhuške koje u nedostaku organizovane alternative i dalje tipuju na Vučićevu poljuljanu stabilokratiju. Iz razgovora sa ’’brislijama’’ da se zaključiti u podtekstu da bi oni ’’istolerisali’’ Vučića do 2027, dok mu traje mandat, ’’a posle ćemo videti’’. Baš to bi najviše voleo i Vučić. Prvo do 2027. a posle – „otom – potom“.

U Strazburu je sedište Evropskog parlamenta, gde su se studenti i uputili na biciklima, ali tamo je, u toj francuskoj varoši, i sedište Evropskog suda za ljudska prava. I tu su se, na temi suda u Strazburu, sreli poezija Matije Bećkovića i ne baš evrofanatični srpski narod. Ma koliko skeptični prema EU, ali i puni hipokrizije, kad je pomenuti Sud u pitanju, znaju se evropske vrednosti, upućeni su. Čak su evrofantaci: “Ćeraćemo se (još) sve do Strazbura“, Zna se šta to znači, i koliko se realno veruje u srpsko pravosuđe kad je „pravica“ u pitanju.

Pored Basarine „Fame o biciklistima“, što se Srba i biciklističkih metafora tiče, kad bi me probudili u gluvo doba noći i postavili to pitanje, na pamet bi mi pao još jedino Milan Panić. On godine 1955. napušta Jugoslaviju, pošto je kao biciklista dobio mogućnost da učestvuje na trci u Holandiji, što je iskoristio da zatraži i dobije politički azil u Austriji. Kao američki biznismen pomagao je Biciklističke saveze Srbije i Beograda. Milošević ga je doveo 1992. da bude savezni premijer, u tandemu sa predsednikom SR Jugoslavije Dobricom Ćosićem, ne bi li sanirao političku krizu. Panić se sukobljava sa Miloševićem, prelazi na stranu opozicije i postaje njen predsednički kandidat. Da Šešelj nije presudno tada podržao Miloševića pitanje je šta bi bilo na tim izborima. Uglavnom, uprkos čaršijskim kalkulacijama Vučić sad nije sebi dozvolio luksuz nekog svog „Milana Panića“. Na kraju nije bio ni onaj kandidat u najužem krugu koga bi najviše voleo da vidi stranački „hardkor“ (!?) – kako je to Vučić naglasio pri promociji dr Macuta. Ipak, sa Anom Brnabić prokockane su nove fascinacije „nestranačkim“ ličnostima. Nekad je Nebojša Krstić zafrkavao hrvatske novinare pitanjem - da li je hrvatsko društvo spremno za premijera Srbina i geja? 

Poznih osamdesetih Milošević je bio apsolutno najpopularniji političar u Srbiji, ali su mu trebali Borisav Jović i Bogdan Trifunović. Jović je bio Miloševićev čovek u Predsedništvu SFRJ, pa potom, nalik Vučeviću kao predsedniku SNS, i predsednik SPS jedno vreme što je prethodno bio Milošević koji je formalno otišao s te funkcije (ali je nezvanično zadržao presudni uticaj u njoj) jer po Ustavu nije mogao istovremeno da bude predsednik SPS i predsednik Srbije.

Ana Brnabić bi komotno mogla da bude, da su druga vremena, i predsednica Socijalističkog saveza radnog naroda. To je upravo bio Bogdan Trigunović. Posle izbora Miloševića za predsednika Sbije 1989, tada se to zvalo predsednik Predsedništva, Trifunović je postao poslednji predsednik Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije. Naravno da je Milošević mogao bez Jovića i Trifunovića, niti su oni bili iole trijumviri (Sloba je bio neprikosnoveni lider), u najbolju ruku samo saradnici, ali su značili za održavanje iluzije takozvanog državnog rukovodsta. Obratite pažnju koliko Vučić koristi taj etatistički termin ’’državno rukovodstvo’’. Zato su mu u ovoj krizi potrebni posebno Ana Brnabić i Miloš Vučević iako oni nemaju nikav potencijal ’’trijumvira’’, zna se ko je apsolutni šef. Ali upravo sa njima kao borbenim lojalistima, Vučić održava svoje shvatanje ’’državnog rukovodstva’’. U ovoj fazi režima su njih dvoje simbolički jako bitni. I imenovanje novog mandatara, neće umanjiti potrebu za Vučevićem i Branbić. Vučić jeste naredio Vučeviću da podnese ostavku na mesto premijera, ali sumnjamo da će ga skloniti sa mesta predsednika stranke. Brnabić se pokazala „kano klisurina“ u Skupštini pred penom iz požarnog aparata, dimnim bombama i biber sprejem opozicije. Lojalni su Vučiću i drugi, ali ne ovako specifično bitno. Brnabić je dala primer kako se postaje naprednjakinja – zavetnica. Čik da joj sad Zorana Mihajlović kao nekada koluta očima iza leđa. Vučević je tu, takođe borbeni dokaz radikalsko – lojalističkog kontinuiteta dok bi neko ciničan iz SNS i u ovim teškim vremenima dodao –  bitan i zbog odbrane Vojvodine od separatizma. Vučević sigurno nije ’’Brut“ o kome je još pre pada nadstrešnice u „Politici“ pisao uticajni Vladimir Đukanović. Po samoj prirodi političke funkcije Macut će biti deo „državnog rukovodstva“, ali pred njim je još poteza za dokazivanje. Antivučićevska javnost ga za sada nije protumačila i prihvatila kao Vučićev „gest dobre volje“. Sve je stvar percepcije. Vučić kao Macutove prioritete nije naveo ispunjavanje studentskih zahteva, zato što smatra da su oni prvobitni već isunjeni. Da se za „zvučno sredstvo“ studenti obrate ekspertizi ruskog FSB, a da je dodavanje još zahteva samo kapric i iživljavanje. Jer se iza krije samo jedan zahtev – odlazak Vučića.  

Iako čujete „da je već pao, samo to treba da shvati“, ili s druge strane „da je Srbija pobedila obojenu revoluciju“, ni sa jedne strane to nije „Radical Optimism“, kako se inače zove album i aktuelna turneja Dua Lipe.