U kultnom filmu „O pokojniku sve najlepše“ (1984) u režiji Predraga Antonijevića, Vladan Živković glumi rabadžiju Jovana koji sa volovima kuluči za komunističke vlasti koje hoće da otvore rudnik tamo gde baš i nema uglja. Atmosfera filma neodoljivo podseća na situaciju oko litijuma, s tom razlikom što u Jadru za razliku od od ovog filmskog sela (snimano u zlatiborskom selu Negbina) ima litijuma. I tako Jovan sa natovarenim volujskim kolima sreće popa Jordana koga glumi Bora Todorović, i kaže mu: „Pope, moraćemo ponovo u partizane“, na šta mu pop Jordan odgovori: „Valjda u četnike“. Ali, to sigurno nije na umu imao gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić, kad je naumio da „iseli“ Tita iz „Kuće cveća“ i podigne Dražin spomenik na Terazijama. 

Kad je tamo 1994. objavljen roman Vuka Draškovića „Noć đenerala“ književna kritičarka Ljiljana Šop, napisala je da je to žanrovski roman „toka svesti“ (u ovom slučaju đenerala Draže Mihailovića). Na promociji romana u beogradskom „Domu sindikata“ bila je ogromna gužva. Ne toliko zbog same literature, koliko zbog Vuka i Draže. Roman je to „toka svesti“, pa je novinar Milivoje Glišić u NIN-u napisao da nikad nije video više ljubitelja toka svesti na jednom mestu kao tad. 

E, sad kakav je tok svesti Aleksandra Šapića povodom njegovih inicijativa vezanih za Tita i Dražu? Prva je propala: Vučić je rekao jasno da Tito ostaje, a pošto Šapić iz principijelnih (moralnih i ideoloških), razloga nije podneo ostavku, ispalo je kao da kaže: Dobro, predsedniče, ako ne može Tito, daj bar Dražu. A, i on zna da ništa neće biti ni od Draže. Na Terazijama. Više bi šanse od Draže na Terazijama imali Roki Balboa iz Žitišta i Brus Li iz Mostara. Zar ne bi bilo glupo da se Vučić poredi sa Titom – i u spoljnoj politici i u infrastrukturi, rudarenju i modernizaciji zemlje - a da se istovremeno pod njegovom vlašću izbace, makar i higijenski kako je to Šapić obećavao, posthumi Titovi ostaci iz „Kuće cveća“. E ta „druga Titova sahrana“, svejedno da li u Kumrovecu, Sarajevu ili Cetinju, bila bi, kako piše politikolog Dejan Jović sigurno antisrpska. Ona se, dodali bismo, ne bi zasnivala samo na tekovinama Ustava iz 1974, već bi u nju bili uključeni kompletni antisrpski narativi izgrađeni i dogmatizovani tokom devedesetih. I ne bi srpskoj stvari tu pomoglo to što se navodno Srbija odocnelo i lažno čisti od idolatrije i komunizma. Ideologije koju je i EU zvanično prepoznala kao „totalitarnu“. I time htela, ne htela relativizovala fašizam. Što Putin koristi. Rizično je igranje s teorijama o totalitarizmu Hane Arent. U komunizmu je mogao da se pojavi bar neki Hruščov da te rehabilituje.

Šapić kao da je prečuo da je na direktno pitanje hrvatskog novinara – da li je četnik? – postavljeno mu na jednom privrednom sajmu u Mostaru – Vučić jasno odgovorio – da nije. Tek u Mostaru, gde voli da ode na taj Sajam i vidi Dragana Čovića, i ne pita ga hoće li ponovo u Blajburg, Vučić se ne bi nikad setio pesme: „Do Mostara sve Srbija stara, od Mostara i nova i stara“. Kako su nekad pitali kraljicu Mariju – mili bože, može li se znati, kako će se ova zemlja zvati? Odgovara kraljica Marija – nek’se zove velika Srbija. Tito i Draža su samo deo catch-all sistema i ništa više u Vučićevom slučaju.

U ovim stvarima nepravedno je istorijsko-ideološku pozadinu svaljivati na Šešelja i njegovu staru inicijativu da se Tito ’iseli’. Iako Šešelj formalno podržava gradonačelnika u tom naumu. Šapić, kao bivši član Demokratske stranke, bliži je svom nekadašnjem stranačkom kolegi Slobodanu Homenu, nekadašnjem državnom sekretaru u Ministarstvu pravde koji se opsesivno bavio traženjem Dražinog groba i rehabilitacijom četništva, odnosno bliži je Koštuničinoj i Tadićevoj politici priznavanja, tačnije nivelisanja, „dva antifašistička pokreta“. Što se tiče partizana i četnika, stiče se utisak da je ovaj Vučić agnostik. 

U vreme takozvanih „promena“ koje je sproveo Slobodan Milošević nakon preuzimanja vlasti, nije bio dominantan društveni stav da nama ne treba kult ličnosti kao takav, već je bilo pitanje ko će nama da kompenzuje odsustvo Tita, ko će da popuni prazninu i zadovolji potrebu naroda za vođom i njegovim kultom, pa se orilo „Sad se narod pita, ko će nama da zameni Tita“. Odgovor je bio Sloba, odnosno Sloboda koja se piše sa N – Sloboda(N), dakle. I ta potreba ostala je do danas. Gradonačelniku Beogradu Šapiću smeta mrtvi Tito u „Kući cveća“, a ne smeta mu kultizacija Vučićeve ličnosti. Znači, kad je kult ličnosti srpski, ruski ili kineski, onda je to OK. Ima li taj odeljak u „Nacionalnoj čitanci“?

Sećam se kad je slovenačka omladina počela da se sprda sa nošenjem Štafete mladosti mrtvom Titu da je neki omladinski rukovodilac u Titovom Uživu, a nije Žarko Jokanović, došao u našu školu i rekao – „ne moraju oni da je nose, mi ćemo je nositi dok smo živi“. Uostalom, Štafeta mladosti je krenula iz Kragujevca, gde je i začeta ta idolopoklonička ideja u novom ideološkom ruhu, koju je Broz faktički preuzeo od kralja Aleksandra ujedinitelja.

Stranci nekad stvari bolje vide. Na primer, profesor sa Harvarda Majkl Ignjatijef, rusko-kanadskog porekla, davno je primetio da Tito jeste sputavao Srbiju kao federalnu jedinicu u smislu da je izbalansira sa ostalim republikama, ali je zato egzekutivni aparat svoje vlasti masovno popunio njemu lojalnim prekodrinskim Srbima iz Bosne i Hrvatske koji su ga masovno podržali u ratu. Britanski istoričar Tejlor navodi da je Tito vladao kao „poslednji Habzbugr“ – nivelacijom (kon)federalnih jedinica i izdizanjem sebe kao neprikosnovenog arbitrarnog (nadnacionalnog) centra moći. Srpski element je zauzdavan na Kosovu u odnosu na albanski, ali je Tito ojačao srpski element u Vojvodini (opisan u TV seriji „Osma ofanziva“ po romanu Branka Ćopića). To je storilo uslove i za uspon radikala Vojislava Šešelja u Vojvodini. Gde u Drugom svetskom ratu nije bilo četnika. Tito je komandovao je vojskom u kojoj je bilo najviše Srba. Kao što je istina, da je mnogo Srba stradalo u „klasnom genocidu“, ali je istina da je mnogo Srba iz četnika prešlo u partizane. Ja sam kao dete upoznao nekoliko. Stvari se moraju gledati diferencirano i u kontekstu vremena. Tek je podmukla nekrofilna detitoizacija Beograda, a istovremena restaljinizacija srpskog zvaničnog i podzemnog diskursa. Jer, čak ni operetski neostaljinizam apisovsko-madurovskog tipa koji oličava Aleksandar Vulin, nije izašao sa idejom o „iseljenju“ Tita. Zna Vulin da su komunisti rehabilitovali Apisa. I to nije mogao Ranković da uradi bez Titovog aminovanja. Kao što se bez Titovog ne preterano entuzijastičkog aminovanja ni Crnjanski nije mogao vratiti u zemlju. 

Tito je bio doajen hladnoratovske epohe. Otuda njegova logična aktuelnost. I Vučić voli da pravi ekvidistance. Ili bar njihovu iluziju. Mada, ne zaboravimo da se često s Titom i na ovom terenu barata u mitološkim obrascima. U smislu vica da je poživeo, Berlinski zid ne bi ni pao. Da je poživeo, verovatno bi dočekao sudbinu sličnu Todoru Živkovu. Milošević i Tuđman bi ga, kamoli Šešelj i Šeks, stavili bar u neki prećutni ili stvarni kućni pritvor. Nakon satanizacije, Broz je doživeo solidnu rehabilitaciju ali i sa atraktivnim postmodernim obrascima. Jovanka je, recimo, ostala u realnosti. Pogledajte razliku između realne Jovanke pred smrt, i njenog supruga kao postmodernog superstara. Da je bio u poziciji sličnoj njegovoj supruzi, Tito bi verovatno doživeo da mu pomažu Rasim Ljajić, Ivica Dačić i Toma Fila. Tito je atraktivan, ali i zavaravajući. I tu mnogi „naslednici“ greše u osnovnom: Spoljna politika i unutrašnja antinacionalistička politika saradnje i antifašizma su suštinski povezane i ne mogu se voditi parcijalno. Šapić je na tragu reči Tomislava Nikolića kad je sa Šešeljem krenuo na „Kuću cveća“ koju je branio (kao oficir JNA) Veselin Šljivančanin, da leš ide u Kumrovec, ali da materijal (beton, armatura, staklo…) ostaje. Da li bi Šapić kao sitnu pakost što mu Vučić ne dopušta da „iseli“ Tita mogao da obnovi jednu drugu Šešeljevu ideju: Da se imena vodećih srpskih fudbalskih klubova nivelišu sa ideološkom stvarnošću pa da se FK Crvena zvezda preimenuje u FK Beli orlovi, a FK Partizan u FK Četnik? Da li bi se branila ova komunistička imena kao što se  branilo ime zagrebačkog Dinama? Ili bi se bar kao kompromis stavila neka druga zvezda sem crvene petokrake pod kojom je ratovala Titova vojska? 

Zar je stvarno Šapić milsio da će njemu proći ono što nije prošlo Vulinu koji je za razliku od Šapića istinski Vučićev saborac. Vučić je slab na mnoge Vulinove hirove i kaprice, ali i tu postoje limiti i crvene linije. Pa sećate se kad je Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Srbije sa Vulinom na čelu, pokrenulo proceduru za ekshumaciju i povratak iz Grčke u Srbiju posmrtnih ostataka Crnorukaca - pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa, majora Ljubomira Vulovića, i Radeta Malobabića „Pukovnika Apisa, Vulovića i Malobabića dočekaćemo u njihovoj Srbiji, njihovom Beogradu, a Ministarstvo za rad je ponosno što može da bude deo istorije“,  rekao je Vulin na okruglom stolu „Heroji ili otpadnici - Apis i drugovi“ 2015.  Kosti pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa će, nakon što budu prenete iz Grčke u Srbiju, govorio je Vulin biti sahranjene u Aleji velikana na beogradskom Novom groblju. Prethodno je razmatrano da Apisove kosti, kao i kosti druge dvojice “crnorukaca” osuđenih u Solunskom procesu, budu sahranjene na Kalemegdanu. Crkva se, međutim, nije složila da to bude u Crkvi Ružici. Druga moguća lokacija bila je kosturnica branilaca Beograda, u neposrednoj blizini crkve, ali se i od te varijante odustalo. Apis na Kalemegdanu (a ko zaista poznaje Vučića znao bi da to on nikad ne bi dozvolio), bio bi indirektno i antiđinđićevski spomenik, što je takođe vrlo podmuklo. Jer bi se lako napravila istorijska parabola, koje je za neke vekovni usud, a za neke iskonska pravda – Majski prevrat 1903, masakr kraljevskog para Aleksandra i Drage Obrenović, i 2003. – ubistvo premijera Zorana Đinđića. 

Možda niste zaboravili ni da je nekakav stručni žiri doneo odluku da spomenik Zoranu Đinđiću u Beogradu bude „Strela“ sa zvučnom instalacijom koja emituje misli pokojnog premijera. I da bude na Studentskom trgu u Beogradu gde je i živeo premijer. Neko je možda očekivao da bi bilo logično da Šapić kao bivši demokrata pre Tita i Draže izgura ovu inicijativu. Pa čak i da napakosti Vesiću – da uradi ono što Vesić nije, a bio je pozvaniji. Jer Šapić nikada nije bio, kao Vesić, najbliži Đinđićev saradnik. Ako Vučić ne da javno da se Tito ’iseli’, a sgurno ne da ni da se Draža diže na Terazijama, da li tajno brani da se podigne konačno „Srela“? Ako miloševićevci izguraju spomenik njihovom idolu u Beogradu, to sigurno neće biti nikakva „strela“, nikava metaforičnost. Ko ga vidi, znaće odmah da je to Sloba.

Meštrovićev „Pobednik“ trebalo je prvobitno da bude tu gde Šapić planira „Dražu“. Zbog zgražavanja javnosti nad golim muškarcem u centru grada, postavljen je kompromisno i privremeno na Kalemegdanu gde je i sad, pa je Stanislav Vinaver napisao pesmicu: „Okrenuo lice Ceru, a zadnjicu Smederevu, a ono što je spreda, to će Zemun da gleda“.  

Slobodan Milošević ne bi dozvolio Pranjane i obeležavanje „Halijarda“. Pametan presednik Srbije bi u ono vreme upravo tako naglasio popularni i pobednički antikomunizam, potvrdio savezničke odnose sa Amerikom, kultivisao neizbežnu plimu (neo)četništva, smanjio i apsurdnu potrebu da se promoteri četništva ponašaju upravo po mustrama Veljka Bulajića iako je opšti ton bio da se ne bude kao „Bulajićevi četnici“. A takvi bar nisu u Pranjanima bili. I sve to bez iseljavanja Tita.

Tradicije „Halijarda“, odnosno ‘naše vojske’ su utkane i u zajedničke vežbe sa NATO i sa „prijateljskom armijom SAD“.  Takva je bila vežba „Sajber Tesla 2017“. I tada ministar vojni Vulin nije ideološki cepidlačio. 

Šta je trenutni srpski ideal? Istraživanja srpskog javnog mnenja obolelog od hipokrizije pokazuju kako je sigurno pre onaj da Putinove armije izbiju na Dunav, nego da Srbija uđe u EU. Ideal je i da Tramp pobedi Kamalu Haris, i kad bi još Ričard Grenel mogao da bude državni sekretar. I onda jagoda na šlag: Da 2025. dočekamo Trampa U Pranjanima. Još kad bi došao „Milošem Velikim“. U Beogradu bi ga prethodno dočekali pompeznije nego Tito Niksona, odnosno Cvijetin Mijatović i Mira Stupica Džimija Kartera. Tramp najbolje sanira srpski antiamerikanizam. Njemu se raduju i „Putinovi četnici“. Što kaže jedan moj prijatelj – da sam Amerikanac glasao bi za Kamalu, a kao Srbin za Trampa. 

Takozvanu „rehabilitaciju“ ne bi trebalo mešati sa „celovitom istinom“. Ta „celovita istina“ ne sme da umanjuje pobedu partizanske, antifašističke, vojske, ali treba, između ostalog, i o četnicima da govori valjda istoričnije od toga kako ih je predstavila komunistička istoriografija. Četnici uprkos nivelaciji ipak nisu ustaše. Što, naravno, ne sme da umanju i relativizuje četničke zločine, ni četničke kolaboracije. A, upravo prva „kolaboracija“ bila je sa partizanima 1941. u Zapadnoj Srbiji. U današnjem novogovoru reč kolaboracija se više koristi za duet dve estradne zvezde ili saradnju dva privredna subjekta nego za saradnju sa okupatorom. Kao što je i u srpskoj košarci „roster“ zamenio spisak. Što se tiče, na primer, “celovite istine“ pesma „Nad Kraljevom živa vatra seva“, ne huška na neku osvetu prema Hrvatima i Muslimanima, već govori o dva istorijska događaja: Prvi je početak četničkog ustanka protiv nacističkog okupatora, a druga je početak građanskog rata između partizana i četnika. Bizarno je da Tompsonova „Anica, kninska kraljica“, ima istu melodiju kao ovaj četnički evergrin, a tek je bizarno da obe ove pesme imaju istu melodiju kao jedna sevdalinka, što govori da na ovim prostorima postoji jedinstven antropološki kod u koji se učitavaju različita etnička i ideološka značenja, zavisno od epohe i narativnog procesa konstituisanja nacija kao istorijskih konstrukta. Generalno.

Kao što su i “različiti jezici“ na ovim prostorima konstrukt. Krajem marta 2017. godine, u Sarajevu je zvanično objavljena Deklaracija o zajedničkom jeziku, koju je odmah potpisalo više od 200 lingvista, književnika, naučnih i kulturnih radnika, aktivista i drugih ličnosti iz javnog života sa prostora bivše Jugoslavije. Potpisnici Deklaracije smatraju da je reč o zajedničkom standardnom jeziku, a da korištenje četiri naziva za standardne varijante - bosanski, hrvatski, crnogorski i srpski - ne znači da su to četiri različita jezika. Dokument je izazvao veliku pažnju i brojne polemike. Više od te pomalo zaboravljene Deklaracije za stvar jezičko-političkog razuma učinila je vest koja se pre neki dan pojavila u srpskim i hrvatskim medijima. Nakon što je film „Vukovi“ (Wolfs), reditelja Džona Votsa u kojem su Bred Pit i Džordž Kluni ostvarili glavne uloge, objavljen na striming platformi Apple TV+, na Youtube-u se pojavio snimak iz jedne zabavne scene u kojoj Pit na kraju izgovara psovku. U završnici filma, u sceni plesa u svadbenoj sali, Kluni i Pit potežu pištolje, a „obračun“ završava rečima nalik na “pičku materinu”. Srpski mediji su s ponosom preneli da Bred Pit psuje na srpskom. Ovaj film posebno je zanimljiv i za hrvatsku publiku zbog pojavljivanja Zlatka Burića, osječkog glumca sa inostranom adresom, koji tumači lik hrvatskog mafijaša. Hrvatski mediji s ponosom ističu da Bred Pit psuje na hrvatskom. I da se u istoj sceni pojavljuje i Zlatko Burić, koji se pre toga obraća obojici s rečenicom: “O’ladite, jebem vam!” Tako bi se verovatno psovalo i na crnogorskom i na bosankom.

No dobro. Najpoznatij pevač četničkih pesama Nikola Urošević Gedža proslavio se sa kasetom (tada nije bilo vinila) najpoznatijih četničkih pesama gde je A1 bila „Od Topole pa do Ravne Gore“. Kasete sa pojavila u osvit devedesetih, par godina kasnije od jedne takođe motivacione kasete koja je obavila pripremu terena, a koja se pojavila u vreme „događanja naroda“ poznih osamdesetih – na kojoj đakoni pevaju „Ko to kaže, ko to laže“ i ostale „lajt“ pesme u odnosu na četničke, a koju je objavio zagrebački „Jugoton“ i koja se prodala bolje od „Soldatskog bala“ Plavog orkestra i svih ploča Lepe Brene i Mitra Mirića. Ali pre te četničke kasete (to je vreme i pre CD), Nikola Urošević Gedža je napisao i otpevao i “Majku Kadinjače“, inspirisanu tim partizanskim Termopilima 14 kilometar od Užica. Kao što je 1950. nekadašnji partizanski kurir Slavko Vukosavljević objavio poemu „Kadinjača“ (Noću je i to zavej’o vetar. Ipak, na jugu vojska korača: Pao je četrnaesti kilometar, al’ nikad neće – Kadinjača!)

Blizu danas aktuelne ekološke bombe – deponije u selu Dubokom kod Užica, nalazi se selo Ponikovica. Na tom delu fronta  partizani iz Ponikovačke čete predvođeni sa nekoliko kraljevih oficira koji su prišli Titovoj vojsci pružili su vešt i ozbiljan otpor u odbrani Užičke republike pred nadirućim nemačkim kaznenim ekspedicijama, ali je odluka Tita bila da se Ponikovica ignoriše u i da se od Kadinjače pravi mit, jer je Ponikovačka četa pokazala zavidnu strategijsku sposobnost za razliku od katastrofalne odluke Vrhovnog štaba da se Radnički bataljon pod komandom Dušana Jerkovića žrtvuje na Kadinjači. Dakle, Gedža peva:  „Stara majko usnuloga lika, čija ti je požutela slika, tvoga sina, to je dika tvoja, s Kadinjace narodnog heroja. Moga sina, moga partizana, za slobodu narodu sam dala, za slobodu da dušmane bije, a slobodu dočekao nije“. Tu pesmu danas ćete retko čuti.  

„Naša zemlja je danas poznata širom svijeta. Prostorno je mala, a ni po broju stanovnika nije baš velika. Ali u svjetskim razmerama, ona predstavlja veliku moralnu i političku snagu.” Ne, to nije rekao Vučić u Ujedinjenim nacijama, ni na „Pinku“ (uostalo, ne govori ijekavicom predsednik Srbije), već Josip Broz Tito na Kadinjači 1979. To je bio njegov poslednji veliki javni nastup, ističući da mu ništa nije bitnije nego da bude blizu svojih izginulih boraca prilikom otvaranja novog memorijalnog centra. Potom je dočekao novu 1980. godinu u Karađorđevu i ubrzo posle je otišao u Klinički centar u Ljubljani i to je to.

Na Kadinjaču nije došao nijedan „vrhovni komandant“ posle njega da oda počast Radničkom bataljonu koji je bez ikakvih šansi stao ispred nacističke vojske. Vučić je bio u Pranjanima, na „Halijardu“ i država Srbija daje značaj tom događaju koji doprinosi rekonstrukciji srpsko-američkih savezničkih odnosa devastiranih poznih osamdesetih i devedesetih godina. Ali i u Pranjanima niko, pa ni Vučić, ne pominje direktno generala Dragoljuba Dražu Mihailovića, što je srpski manir da se ignorišu „vrhovni komandanti“, pa se povodom pobedničke 1918. znog jugoslovenstva ignoriše kralj Aleksandar (doduše, Vuk Drašković i Aleksandar Vučić su napravili određene iskorake u tom pravcu), povodom pobedničke 1945. zbog „srbožderstva“ i „klasnog genocida“ se ignoriše Tito, veliča se otpor NATO paktu, ali se ignoriše Slobodan Milošević. Za razliku od ovih, Draža je  imao vrhovnog komandata u Londonu, ali je ipak bio kakav-takav vrhovni komandant na terenu, istorijski gubitnik, ali je bio pobednik u „Halijardu“. Povodom masivne akcije spašavanja američkih pilota, čućete da su to uradili „hrabri srpski seljaci“, „narod i vojska“, „slobodoljubivi seljaci“, neko će koristiti zvanični naziv, ali ipak eufemizam – „Jugoslovenska vojska u otadžbini“, ali niko neće za govornicom javno reći – četnici. Pa je jedan moj zemljak iz Požege slušajući ranije Vučića u Pranjanima i neke druge govornike za mikrofonom pored američkih ambasadora, rekao – „eto deda mi je bio u slobodoljubivim seljacima, a ja mislio da mi je bio u četnicima“.