srpski english

Kolumne / Uz vanredne izbore Srbija dobija i "referendum" za predsednika Republike

Na ceremoniji u Parizu, novembra 2018, povodom obeležavanja stogodišnjice od okončanja Prvog svetskog rata, došlo je do skandala kad je francuski protokol udesio da kosovski predsednik Hašim Tači, sedi odmah iza ključnih učesnika u tom ratu, dok je srpski predsednik Vučić bio skrajnut. Govorilo se i o namernoj provokaciji, iako je tadašnji ambasador Francuske u Beogradu Frederik Mondoloni, uputio izvinjenje predsedniku Vučiću i srpskom narodu zbog protokola. Da je ove godine okrugao datum, i uprkos Banjskoj, sumnjamo da bi francuski protokol dozvolio da Kurti sedi na mestu na kome je 2018. sedeo Tači. Ovog novembra na Pariskom mirovnom forumu čiji je inicijator Makron i koji se održava od 2018. godine, Vučić je nakon susreta sa francuskim predsednikom nastavio relativnu međunarodnu konsolidaciju nakon Banjske.

To ne znači da Vučić nema izvestan „memento“ pristup izborima: On prvo odredi koliko ko od izbornih aktera treba da dobije procenata na izborima. I onda kao neko ko unapred zna raspodelu procenata i mandata krene unazad (obrnutim linearnim tokom) da bi se stvarnost upodobila tim zadatim rezultatima izbora. I tu se koristi i snaga partije, državni resursi, medijska hunta i pa i falangističko-pretorijanski elementi prisile.

Uz vanredne izbore Srbija dobija i "referendum" za predsednika Republike
Izvor: Demostat

Kolumne / Uz vanredne izbore Srbija dobija i "referendum" za predsednika Republike

Na ceremoniji u Parizu, novembra 2018, povodom obeležavanja stogodišnjice od okončanja Prvog svetskog rata, došlo je do skandala kad je francuski protokol udesio da kosovski predsednik Hašim Tači, sedi odmah iza ključnih učesnika u tom ratu, dok je srpski predsednik Vučić bio skrajnut. Govorilo se i o namernoj provokaciji, iako je tadašnji ambasador Francuske u Beogradu Frederik Mondoloni, uputio izvinjenje predsedniku Vučiću i srpskom narodu zbog protokola. Da je ove godine okrugao datum, i uprkos Banjskoj, sumnjamo da bi francuski protokol dozvolio da Kurti sedi na mestu na kome je 2018. sedeo Tači. Ovog novembra na Pariskom mirovnom forumu čiji je inicijator Makron i koji se održava od 2018. godine, Vučić je nakon susreta sa francuskim predsednikom nastavio relativnu međunarodnu konsolidaciju nakon Banjske.

To ne znači da Vučić nema izvestan „memento“ pristup izborima: On prvo odredi koliko ko od izbornih aktera treba da dobije procenata na izborima. I onda kao neko ko unapred zna raspodelu procenata i mandata krene unazad (obrnutim linearnim tokom) da bi se stvarnost upodobila tim zadatim rezultatima izbora. I tu se koristi i snaga partije, državni resursi, medijska hunta i pa i falangističko-pretorijanski elementi prisile.

autor teksta
Zoran Panović | Beograd 21. Nov 2023 | Kolumne

Iz Pariza Vučić je stigao u Smederevo i predizbornim skupom prepoznatljive naprednjačke estetike pored već postojeće „Smederevske jeseni“ (tradicionalne turističko-privredne manifestacije koja se održava u septembru svakog drugog vikenda u slavu grožđa i vina smederevskog vinogorja), upriličio i političku „smederevsku jesen“. Sa bitnim porukama. Onako autoritativno samo što nije poručio; „Bež’te slepci, idu Smederevci!“

U Smederevu Vučić je rekao najlogičniju stvar -  da nije moguće da on bude predsednik Srbije, a da predsednik Vlade bude neko iz sadašnje opozicije. Jer šta bi - u slučaju da lista koju on predvodi loše prođe na izborima i ne bude stožer vlade - ostalo od njegovog predsedničkog legitimiteta sem prazne ljušture. Pa zbog neuverljivosti legitimiteta vlasti, Vučić je Đilasu i obećao vanredne beogradske izbore. Dakle, kohabitacija je nemoguća na republčkom nivou. Jer ona bi bila formatiranje Vučića u ustavne okvire, što bi realno značilo razvlašćivanje, ali i poniženje. Vučić ne bi pristao na postupnu detronizaciju (degradaciju) kao u slučaju Mila Đukanovića, niti bi pristao da javnim nastupima bez realne moći kao Zoran Milanović simulira uticaj i parira nekom nenaprednjačkom premijeru. Vučić je u Smederevu podigao lestvicu izbora, i formalno ih proglasio i za referendum o njemu kao predsedniku. Na neki način je i ucenio svoje glasače, ali i u ovom čini sa ultimativnim nastupom ostale su izvesne nedoumice. Ne bi se dalo zaključiti da se ovako kategoričan Vučićev stav odnosi i na mogućnost da Ivica Dačić zaista bude premijer, kako mu slogan nalaže? Novi Vučićev format vlasti tada bi podrazumevao uvlačenje socijalista u veću podelu odgovornosti. Pa čak i mogućnost novog parafiranja nečega, kao što je Dačić 2013. parafirao Briselski sporazum koji je Vučiću omogućio deceniju privrednog razvoja Srbije i jačanje autoritarnosti, odnosno lične vlasti.

Vučić je rekao da ne bi mogao biti predsednik ako bi na osnovu rezultata izbora morao da da mandat nekome od onih koji su „upropaštavali Srbiju“, a to valjda nije lider socijalista. Tek je skeri, gotovo perverzna hipotetička mogućnost da Dačić bude premijer u vladi čiju će većinu činiti „Srbija protiv nasilja“. Koliko se da čuti u diplomatskim izvorima „kolektivni Zapad“ ne kalkuliše da o Kosovu finalno pregovara sa premijerom iz redova sadašnje opozicije. Kad bi hipotetički vladu pravili probriselska i proputinovska opozicija, šta ako bi proputinovska opozicija za podršku tražila mesto premijera koji je logično za hitno odbacivanje Ohridskog sporazuma o Kosovu? I kakva bi pozicija Srbije tada bila u odnosu na „kolektivni Zapad“?

Iako još nema hladnih dana, Vučić je logično u Smedrevu zaigrao, a da to nije rekao, na reklamu za šporert „smederevac“: Kada je u pitanju grejanje, ne treba eksperimentisati. Odnosno, vernost koja traje. I zato naložite „smederevac“. U suprotnom - propast. Inače, kapilarna snaga naprednjačke stranke na terenu u predizbornim danima je zaista takva da lokalnim domaćinstvima (glasačima) umeju da obezbede i „smederevac“ i metar drva.

I treba li konačno napustiti opozicionu mantru o „tehničkoj vladi“ prozapadne i proruske opozicije koja bi obezbedila uslove za fer demokratske izbore u roku od najmanje šest meseci. Znači tih šest meseci nema pregovora o Kosovu ili ima? Onda ti „fer izbori“ moraju istovremeno biti i predsednički jer će Vučić podneti ostavku nakon 17. decembra bude li morao da daje mandat opozicionom kandidatu za premijera. Šta će Vučić i naprednjaci raditi tih šest meseci dok se ne stvore uslovi za fer izbore? Hoćete li ih lustrirati pa oni neće moći ni izaći na „fer izbore“? Kako će reagovati pravna država u tih šest meseci? A šta ako naprednjaci i Vučić ipak odole, opstanu i pobede na parlamentarnim „fer izborima“ za šest meseci? I onda novi demokratski predsednik Srbije mora u kohabitaciju sa kancelarom Vučićem. Prava, ozbiljna, „tehnička vlada“ mogla bi da kaže samo jedno, a to je da citira Vučića – sledeći izbori 2017. Sem predsedničkih. Bez Vučića.

U Smederevu je jedini pravi naprednjački lider podrazumevajuće (valjda) rekao da eventulano uvođenje „trećeg partnera“ (pored njegove i Dačićeve koalicije) u vlast neće podrazumevati i premijersko mesto za tog partnera. Čak i da mu se neko ponudi, kao Đinđić Miloševiću nakon izbora 1993. A to odbijanje je možda jedna od većih Miloševićevih grešaka.  

Uglavnom, ko je gledao film „Memento“ (2000) Kristofera Nolana, video je i kakav sve žanrovski neo-noir odnos prema realnosti može biti u atmosferi dezorijentacije i krize identiteta. Glavni junak filma Leonard ima realnost koja ide obrnutim linearnim tokom. Dobro, Vučić ne pati od anterogradne amnezije kao glavni junak „Mementa“, iako se medijski baš tako ponekad pokazuje u navođenju koji je bivši režim za šta odgovorniji (onaj iz devedesetih, ili onaj iz dvehiljaditih). To ne znači da Vučić nema izvestan „memneto“ pristup izborima: On prvo odredi koliko ko od izbornih aktera treba da dobije procenata na izborima. I onda kao neko ko unapred zna raspodelu procenata i mandata krene unazad (obrnutim linearnim tokom) da bi se stvarnost upodobila tim zadatim rezultatima izbora. I tu se koristi i snaga partije, državni resursi, medijska hunta i pa i falangističko-pretorijanski elementi prisile. U režimu sa ovakvom prirodom izbori su nužno zlo, i to u državi u kojoj je, i pre Vučića, svaka vlast u suštini samo izvršna vlast. 

„Memento“ i u politici kao metafora znači ista pitanja: Čemu možemo verovati? Sebi? Činjenicama? Svojoj memoriji? Kolažima iluzija? (propagandi)? Pravo značenje „mementa“ kao usklika je: Pamti! Sećaj se! Misli na! kao imenica: Znak za podsećanje, podsetnik. Podseća i Vučić i opozicija.

Čak oni verziraniji naprednjaci u ovaj „memento“ cinično kažu da Vučić u preventivnom definisanju rezultata izbora zna da bude „pravičan“. S tim da uvek ostaju neke nedomice: Na primer, da li je onda zaista projektovao da Pokret slobodnih građana dok mu je predsednik bio Sergej Trifunović prebaci ili ne prebaci cenzus od tri odsto na izborima 2020.

Nakon tih izbora koje je većina opozicije bojkotovala, Dačić je postao predsednik „jednopartijskog“ parlamenta. E, kad bi posle 17. decembra Dačić postao predsednik parlamenta to bi imalo neuporedivo veću težinu. I možda bi za Vučića bilo neugodnije nego da Dačić postane premijer kako mu novi/stari slogan predviđa. Dačićeva socijalna inteligencija, pa i šarm, umesto Orlićeve nedijaloške rigidnosti, za Vučićevo poimanje parlamenta kao nužnog balasta lične vlasti, relativno je subverzivna opcija. Vučić poseduje i primenjuje mnoge tehnike vladanja i u stranci i u državi, ali je krut i nema talenta za jednu koju je Dačić, delom i iz ličnog talenta, delom i iz geneze pokreta kome pripada, prilično razvio, a to je – demokratski centralizam. Taj demokratski centralizam kao stara komunistička fora simuliranja pluralizma i racionalizacije neprikosnovenosti partijskog lidera, Dačić je prilično senzibilirao i učinio ga jednim od faktora stalne regeneracije SPS –  „slavske levice“ klijentelističkog tipa u kojoj su sintetizovane tri ključne odrednice srpskog političkog bića – voluntarizam, egalitarizam i etatizam.

Dačive adut je da u miraz Vučiću donosi po najboljoj projekciji za SPS jedanaest odsto glasova. I za Vučića i za Dačića je dvocifren rezultat SPS crvena linija. Za jednog plus, za drugog minus. Pošto je verovatno već i naprednjačkim propagandistima smorno da podrivaju rejting SPS preko „afere kofer“, ovoga puta se zaigralo na efektnu temu – medijsko pljuckanje Dušana Bajatovića – pri čemu i upućeniji naprednjaci znaju da bi  smenjivanje Bajatovića sa mesta direktora „Srbijagasa“ bilo kao uvođenja sankcija Rusiji, pa otuda i te napade treba shvatiti krajnje uslovno – kratkoročno.

Jako je bitno ono što su pokazala Demostatova istraživanja, a to je da glasovi razočaranih (često i „nenamirenih“) pristalica SNS ne idu opoziciji već idu Dačiću. Koji je na čelu SPS zahvaljujući i „demokratskom centralizmu“ od Miloševićeve smrti 2006, ali sa naznakom da je za predsedničku poziciju u stranci morao da se nadmeće u oštroj (pa i demokratskoj) borbi sa Miloradom Vučelićem koji je i danas jedan od iskusnih političara (ideologa) kojim je Vučić na izvestan način fasciniran. Uprkos simboličkom prisustvu Miloševićevog unuka Marka na listi SPS, pravi baštinici Miloševićevog lika i dela su Vučić i njegovi glavni ideolozi. Iako ni lični nisu zanemarljivi, glavni razlozi Vučićeve neoradikalske faze su strukturni - sistemski. Vučić je na vreme shvatio da bi za njegove ambicije bilo fatalno da je država napravila dobru privatizaciju „Telekoma“ i prodala ga stranom partneru. A takvih ponuda je bilo još u ranoj fazi naprednjačke vlasti. Danas Vučićeva lista, kad bi igrala na sportskim igrama političkih partija Srbije (a nekad u romantična dosovska vremena bilo je i takvih utakmica), mogla bi da nosi na dresovima reklamu „Telekom“. Kao što bi i delovi opozicije mogli da nose reklamu „SBB“. Danas je teško zamisliti takve mečeve u malom fudbalu, a sećam se, na primer, utakmice između tima dnevnog lista Danas protiv reprezentacije Skupštine Srbije, ili tima Danasa protiv „ostatka sveta“ (diplomatski kor) gde je za Danas igrao i Nebojša Čović a za „ostatak sveta“ Miroslav Lajčak.

Na jednim davnim izborima marketinški stratezi SPS odlučili su da je slogan „Ibar je granica“ prejak, i odustali su od njega. Možda bi za „Srbiju na Ivici“ to danas bio efektan – maltene vučićevski simbolički slogan.

Oni malo matorji sećaju se kad su televizori bili sa crno-belom slikom. I još onom koja je titrala. Zato su postojali takozvani stabilizatori – uređaji teški ko tučak smešteni pored, ili ispod televizora i na koje su naše majke i bake stavljale vezeni milje kao i na televizore. Na televizor je išla i gondola iz Venecije, ako se tamo bilo. Doduše, bilo je i elegantnih stabilizatora, kao onaj „Iskra“ proizvođača „Tovarna radijskih sprejemnikov“ – Sežana iz 1980. Za svaku vlast Dačić je upravo to – stabilizator. Da slika preterano ne titra. Zato je i ključno pitanje da li će i SPS imati snage da sutra participira i u hrabrijim geopolitičkim raspletima. S time da danas SPS vrlo nonšalantno ulazi u izbore uljuljkana svojom stabilizatorskom nezaobilaznošću. Tu su stare fraze o patriotskoj politici i socijalnoj pravdi, staro koketiranje sa Rusijom jer ste prihvatljivi Zapadu kao najpoželjniji rusofili (putinofili) u Srbiji. Nema više kod SPS truda da se naprave avangardniji ideološko-marketinški potezi u kampanji. Kao na primer za izbore 2018. kad je kandidat za gradonačelnika Beograda liste SPS – JS Aleksandar Antić, razgovarao u Londonu sa čelnim ljudima tog grada koji su iskazali spremnost da podrže socijalne i razvojne programe Beograda, posebno kada je reč o javnom transportu, socijalnoj podršci i bezbednosti građana. Antić je razgovarao sa predsednicom gradske skupštine Londona Dženet Arnold, gradskim većnicima i članovima Skupštine iz redova laburista koji čine većinu u Londonu.

Nije nebitan bio taj  ideološki aspekt Antićeve posete: Ipak su tamo laburisti levica, što je značilo (neko je tada pomislio) da bi nakon debakla „moderne evrolevice“ pravljenje sa DS, SPS sutra možda imala snage za još neko objedinjavanje „moderne levice“ ali pod uslovom da to ne bude paktiranje sa „demokratskom unijom“ koju je tih dana projektovao Boris Tadić kao progresivni supstitut za DS, i koju ste, mogu da se kladim, zaboravili. Tek vam deluje bizarno da se ta velika i pompezna ideja „demokratske unije“ svela na predizborni savez sa takozvanim suverenistom Sašom Radulovićem.

Naravno, ima i cinika koji su i tada govorili, kao što govore i sad kad ih podsetim na tu epizodu, da SPS i Antić mogu biti samo “laburističko krilo“ naprednjaka i ništa više. Uz svu Dačićevu potrebnost, ipak su prošla vremena kad se nije znalo ko će biti predsednik, ali se znalo ko će biti premijer.

I još jedna bizarna digresija: Nekim socijalistima sa kojima sam razgovarao te 2018. bilo je drago kad su čuli da su konzervativni britanski mediji objavili, pozivajući se na dokumenta čehoslovačke policije, da je tadašnji laburistički lider Džeremi Korbin u vreme hladnog rata imao negativan stav prema SAD i špijunirao za KGB.

„ProGlas“ je inicijativa grupe zabrinutih intelektualaca sa ciljem da pozove birače da u što većem broju izađu na predstojeće izbore. U suštini, to je podrška opozicionoj, proevropsko-patriotskoj listi „Srbija protiv nasilja“. Inicijativa „ProGlas“ do sada je dala solidne marketinške i mobilizatorske efekte, ali je pokazala još nešto: Da je mnogo prirodnije, i shodno predpolitičkom stanju ovog društva - optimalnije Srbiju politički razmeđiti preko mobilizatorskih spiskova podrške, nego preko političkih partija i koalicija. Otuda bi najlogičnije i najprirodnije bilo da na izbore idu tri glavna motivaciona spiska podrške, a svaki od njih već ima istoriju potpisivanja u prethodnim inicijativama: Prvi spisak bi bio spisak podrške Aleksandru Vučiću, drugi spisak bi bio „ProGlas“ (za proevropsku patriotsku opoziciju) i treći spisak bi bio „Ne damo Kosovo i nećemo u EU!“ (za prorusku patriotsku opoziciju). Na glasačkom listiću bi bile tri realne opcije, izbegla bi se pseudoideološka fragmentacija i igre detekcije ko šta zaista želi i kakve su mu zadnje namere.

Za ozdravljenje srpskog višepartizma, čak i bez sadašnje izborne patologije koju je stvorio režim, formula je jasna: Turski cenzus i poljska izlaznost: Erdogan je cenzus sa deset odsto spustio na sedam. U Srbiji on može biti stepenast: Pet odsto za jednu partiju, sedam odsto za koaliciju dve partije i deset odsto za koaliciju tri i više partija ili organizacija. I poljska izlaznost od preko sedamdeset odsto koju je predsednik Poljske Andžej Duda, nazvao „gigantska izlaznost“. Umesto pseudoideoloških koalicija tada bi se moglo očekivati realno ukrupnjavanje političke scene integrisanjem partija i svođenjem njih na razuman broj relevantnih. Mnoge besmislene partije koje prave iluziju pluralizma ekspresno bi nestale. Ta cenzusna reforma kao šansa je propuštena za predstojeće izbore.

Niti bi ona odgovarala naprednjačkim strategijma osujećivanja alternativa putem njihovog fragmentisanja. Te održavanja masovne naprednjačke amorfnosti.     

Komentari

Poštovani pre kontaktiranja najljubaznije vas molimo da se upoznate sa našom politikom o privatnosti.

Kolumne
Politički darvinizam i "drugo poluvreme"
Politički darvinizam i "drugo poluvreme"

Rejting pulmologa Branimira Nestorovića raste u Beogradu, ali on više ne...

Za Esmu
Za Esmu

Rijaliti šou „Veliki Brat“ u Srbiji je prvu zvaničnu sezonu ...

Fraza godine: "Biti na pravoj strani istorije"
Fraza godine: "Biti na pravoj strani istorije"

U komunističkoj Jugoslaviji „RIZ“ je bila skraćenica od Radio Indu...

Strah
Strah

Iako je bilo nerealnih očekivanja da će se pre neki dan u Skoplju na velikom s...

Kako je Dačić "uhvatio ritam" u Areni
Kako je Dačić "uhvatio ritam" u Areni

Uprkos iluziji raznovrsnosti, da su izbori, što se tiče lista na glasač...

demostav
NAJČITANIJE
Ko koliko zarađuje u Evropi
Ko koliko zarađuje u Evropi

Plate  zaposlenih u  Srbiji među najnižima u regionu i Evropi Prose...

NATO od Srbije udaljen tri godine
NATO od Srbije udaljen tri godine

  U svakom društvu, postoje teme koje se radije preskaču. Određen...

Albanija: Izbori na najvećoj evropskoj plantaži marihuane
Albanija: Izbori na najvećoj evropskoj plantaži marihuane

Na ulice Tirane je 13. maja izašlo više desetina hiljada ljudi koj...

Predsednik Demokrata Crne Gore ekskluzivno za Demostat
Predsednik Demokrata Crne Gore ekskluzivno za Demostat

  U junskom istraživanju crnogorskog Centra za demokratiju i ljudska pr...

Izgradnja autoputa Pakovraće - Požega do kraja godine pod znakom pitanja
Izgradnja autoputa Pakovraće - Požega do kraja godine pod znakom pitanja

* Pomeranje zadatih rokova za završetak deonice Preljina - Požega je u...

2024. Sva prava zadržana.
Zabranjeno je svako kopiranje sadržaja sajta.

UŽIVO
Ovaj sajt koristi "kolačiće" kako bi se obezbedilo bolje korisničko iskustvo. Ako želite da blokirate "kolačiće", molimo podesite svoj pretraživač.
Više informacija možete naći na našoj stranici Politika privatnosti