Brojnim generacijama studenata bio, mentor, moralni uzor, svetionik. Akademsko i  ljudsko merilo vrednosti. Uvek uspravan i ispravan.  Uvek svoj i kada zatreba naš. Nas koji smo imali privilegiju da budemo blizu, da ga slušamo, čitamo, da provedemo nezaboravne trenutke i godine, da nas usmeri, ohrabri, pohvali i podrži. Kada je bilo najvažnije uvek je bi tu, gde treba i kome zatreba. Nema čoveka koji mu se obratio a da mu nije pomogao. Nesebično i neumorno podržavao je pisce, pesnike, mlade akademce, slikare, vajare. Pisao predgovore i pogovore, bio recezent, pozajmljivao svoje ime na koricama knjiga, promovisao ih, otvarao izložbe, davao intevjue. Nije zabeleženo da je nekoga odbio, čak neretko i u korist svoje štete. Uvek je davao vetar u jedra, bio nepresušni izvor inspiracije, čovek razumevanja i tačka oslonca. Ljudska gromada i institucija kulture.

Kao odgovor na sramni Zakon o Univerzitetu 1988. odgovorio je nepristajanjem. Napustio je Fakultet dosledan svojih principa i sistemu vrednosti. Nije drugima pripovedao vodu sa sam da pije vino. Uvek je drugima davao vino a sam bi pio vodu. Ostao je čist kao suza. Jedan od najvećih koje smo imali u Srbiji i Crnoj Gori. 

Iako je svako poređenje rizično, ipak moglo bi se, bar kao ilustracija reći da je imao nešto od osobenosti Edgara Morena, moć anticipacije Maršela Makluana i intelektualnu širinu i misaonu dubinu Umberta Eka. Ratko Božović je jedan od onih profesora zbog kojih se upisivao naš Fakultet i zbog kojih smo ponosni što smo ga završili. Ratko Božović  je mnoge očarao, ali nikada nikoga nije razočarao. Napisao je 50-ak knjiga, predavao je na desetak fakulteta, dobio je desetak nagrada, izveo je mnoge generacije studenata. Gotovo da nema profesora teorije i sociologije kulture u Srbiji i regionu koji nije dokrorirao kod prof. Božovića. 

Govorio bi: „neki ljudi su kruti na pogrešnom mestu, u glavi“. Umeo je da se javi na telefon i započne igru rečima: „Da, ja sam Ratko, biće slatko, glatko i neće trajati kratko“. Čovek je stil a stil je Ratko. Bavio se „ostvarivanjem smisla“ i kritikom besmisla. Svojom poslednjom knjigom Tajne dijaloga (2023.), ostavio je testamentarne poruke za nedostatke našeg društva. Dijalog je susret razlika, a u društvu molologa, „sagovornici monologiziraju nagovaraju“ i ogovaraju ili se dodvoravaju. Poručio je da je najveća hrabrost „obznaniti i odbraniti istinu“. Ratko Božović je bio mislilac slobode. Po njemu, pored sposobnosti razmišljanja, “čovek je kreacija sopstvene slobode” (Lavirinti kulture, 1998.). U svom kulturološkom maniru, Božović piše, kako se ne može do kraja odrediti kojem pozorišnom komadu pripada predstava koja se igra na ovim prostorima. “Zbog surove posprdnosti, neumerene neobaveznosti i lakrdijskih pomama” može se učiniti da je najbliža farsi. Ako i jeste farsična, našoj stvarnosti nedostaje “neodoljive veselosti, nema zdrave šale”. Nije ni vodvilj. Može se pomisliti da je to stvarnost najbliža groteski. Drama i tragedija nisu za nas rezervisane jer pretpostavljaju dignitet i ozbiljnost. On zaključuje kako je naša realnost najbliža drami apsurda ali je daleko od njene „značenjske i avangardne višeslojnosti” (Nulta tačka, 1997.). U vremenu u kojem se skoro sve vizuelizuje, iz lažnih slika isplivavaju i lažne vrednostia kada se umetnost prilagođava tržištu onda “svrha izvan dela određuje njegovu suštinu i njegovu vrednost” (Lavirinti kulture, 1998.). Netrpeljivost između politike i umetničkog stvaralaštva proizilazi iz “različitog viđenja sveta i različitog razumevanja čoveka”. Kako to kaže Dušan Kosović (ujak Ratka Božovića, pored kojeg će ići na večni put), “čovekova sloboda je pretpostavka da čovek ostvari svoj smisao, ili da mu se približi” (Dođe mi da poludim). U tom smislu i sloboda i kultura nisu zatvorene kategorije, već otvorene ka “onome što postoji”, “ali i onome što predstoji” (Kultura, EPK, 1993). 

Počev od knjige “Kroz crveno”, iz 1989. godine, Ratko Božović je iz polja kulture, nerado i nevoljno, ali gotovo neizbežno i nužno, ušao u političko polje, smatarajući to svojom obavezom i svojom dužnošću. To je bilo njegovo nepristajanje i suprostavljanje, nemirenje i protivljenje. Kako bi rekao Veljko Radović u pogovoru knjige “Kroz crveno”, on “drži ruku na pulsu društva”, odnosno, “ume da vidi očigledno”, upravo ono što većina ne vidi i ne primećuje. Njegovi eseji, knjige, analize, zapisi i svedočenja su izveštaji o “rđavoj beskonačnosti” i glas razma protiv bezumlja. Upozoravao je na krvavi razlaz Druge Jugoslavije. Taj život oblikovan neiskrenošću i lažima sažima u jednoj rečenici: “Do krajnjosti je postalo jasno da smo se mnogo lagali, da smo se dobro slagali” (Kroz crveno, 1989.). Kritikuje zagledanost u prošlost kao kočnicu da se krene napred i iskorači u budućnost. Knjiga Noćna mora (1990.) je hronika i hronologija raspada zajedničke države i tragedije građana koji su u njoj živeli, čije su ih elite mitomanijom uvukle u krvavi konflikt. Ratko Božović je u svojim tekstovima reagovao na svaku izgubljenu meru. Zabrinut je nad sudbinom pojedinca kojeg su snašle razne nedaće: “Pojedinac je sve više ostrvo, ali ostrvo bez obala. Nema uporišta u porodici – koja se raspala, ni u školi – koja je svojim pogrešnim “usmerenjem”  unizila i unazadila sebe i svoje ”štićenike”, ni u društvu koje žestoko posrće, raspada se” (Kroz crveno, 1989.). 

Božović nije ćutao kada je bilo najvažnije da se progovori. Ostavio je zapis u vremenu o nevremenu.Reagovao je na isključivost, na nasilje – duhovno i fizičko. Nekada je budilnik, ponekad ogledalo, a najčešće savest i svetionik, koji ne dozvoljava da se nasučemo “na hridi”. Prateći naš javni život u kojem su dominirali haos i nasilje, nije mu preostalo ništa drugo nego da napiše „Izveštaj iz ludnice“. Za njega je politika na Balkanu gnjavatorski ritual koji tone u balkansko blato i sveopštu netrpeljivost. Po njemu, bez slobode i kritičke misli, demokratija može lako biti poražena i onemogućena, „kada je jedan sve, ostali su ništa.“ (Izveštaj iz ludnice, 1993.). Ukazivao je na pogubne posledice naših navika da „obogotvorujemo vođe“. Božović je naš put nazvao bespućem. Politika koju on analizira nije rezultat deliberacije, dogovora, dijaloga i konsenzusa, već politika sile i nasilja koju prate laž i manipulacija. Kada je vlast prepuštena političkoj volji, ona završi u samovolji. U knjizi „Paradiksi medijske slobode“ (2015.) piše u okolnostima i u ambijentu u kojem nikome nije stalo do mišljenja, nema ni suočavanja mišljenja. Mišljenje je nepoželjno i prognano. Građanin kao “visoko integrisana ličnost”, nalazi se nasuprot malograđanima, koji rukovođen samoodržanjem, sebično sledi sopstvene interese. Božović je učesnik protesta i pokreta “otpora” sa simpatijama, ali i sa distancom, jer je zabrinut za javno dobro, za univerzalne vrednosti a ne za privatne interese.  U “Uzaludnoj knjizi” (1999.) poentira kako je politički život sveden da puku borbu za vlast, a politički akteri su opijeni vlastoljubljem: “Vlastoljublje je uspostavljeno kao ludačka strast”. 

Značajnu pažnju posvetio je pitanjima javnosti, političke komunikacije, problemima neslobode medija i odsustva javne debate o najvažnijim pitanjima. Javnost postaje dirigovana, a političke odluke su samo politički diktati. Mišljenje koje dolazi sa vrha, vodi do dna! U “Uzaludnoj knjizi” (1994.), Božović konstatuje “publika, ne samo da imitira svoje idole, već ih i kreira”. Na drugom mestu piše: “pojedinac ne komunicira sa stvarnošću, već sa njenim prividom” (Dnevnik 2000 (2000.). Na nekoliko mesta Božović ponavlja “rodno mesto kiča je politika”. 

U uzavrelim strastima oko nas ostao je trezven i hladne glave. U duši pesnik, koga vodi misao filozofa, po sagledavanju društvenih fenomena – sociolog, po razumevanju političkih procesa – politikolog, po širini i dubini – kulturolog, po poznavanju ljudske duše – psiholog. Tematski raznovrstan, stilski lepršav, misaono dubok i pogledima i uvidim veoma širok, ali sa uvek izoštrenim i jasnim fokusom. Ratko Božović je mislilac celine kome ne promiču detalji, jer zna da je đavo u detaljima. Izbegavao je “akademsku hladnoću” i “nadmenu učenost”. Njegove knjige su slika i prilika duha vremena ili nevremena.  Preovlađujuća forma koja karakteriše njegovo stvaralaštvo je - esej pogodan da “saopšti tako reći sve i tako reći o svačemu” (Oldos Haksli). Božovićev esej ima lepršavost poezije i ozbiljnost nauke, a uvek je, pre svega, duboko misaon. Ratko Božović je uspostavio ravnotežu između mišljenja i delanja a nikada nije pravio kompromis u mišljenju. On je angažovani posmatač u službi čoveka, univerzalnih ljudskih vrednosti – istine i slobode. On je uvek pratio „duh vremena“ i čovek koji je obeležio vreme u kojem je stvarao. Po aktuelnosti tema i nosivosti iznetih ideja, on nije onovremen, on je savremen i svevremen. Svež kao jutarnja rosa, i snažan kao planinska reka. On i kada racionalizuje stvari, to ne čini bez emocija i bez strasti. Intelektualac je onaj ko ne pripada, koji se ne svrstava, koji je nezavistan i veran svom pozivu, svojim etičkim principima i svom sistemu vrednosti, koji je kritičan i prema grupi kojoj pripada i koji ne dozvoljava da mu bilo koji identitet prevagne nad istinom.

Božovićev gravitaconi pojam u kulturi je igra („Metamorfoze igre“, 1977, „Usud igre, 1977, Play-Foundation of Culture, 2008), Igra ili ništa, 2014)). „Iz pojma homo isključeno je sve što je demens - san, strast, mit - i što je ludens - igra, uživanje, zabava i što je što je homo amatro, čovek sposoban da voli. Činjenica je da se u igri može reprodukovati cela duhovna sadržina sveta uverljivo govori da je igra temeljna vrednost kulture“. Igre nema bez slobode. Božović, kao da voli igru više od pobede. A nije imao priliku da gubi. Jer on je onaj koga ljube i koji ljubi. Od fudbalerskih dana u Nikšićkoj “Sutjesci” do modernih predstava u kojima je igrao glavnu ulogu. Iako se čitavog života igrao, nije dozvolio da ga život nadigra. Za njega je život “igra ili ništa”. Bavio se “Kulturom slobodnog vremena” (1971) i “Iskušenjima slobodnog vremena” (1975). On je čovek u vremenu i ispred vremena. Svojim stvaraloštvom obezbedio je sebi trajanje na jedinom putu ka večnosti.

Dok je ćutanje za druge bila strategija spasavanje sebe pognute glave, Božović je govorio ono što drugi nisu smeli. Otišao je kao što je i dođao - uzdignute glave. Njegovo stvaralaštvo obeleženo je etičnošću a njegov intelektualni angažman – hrabrošću. Uvek rado slušan, gledan i pažljivo čitan. Ratko Božović je čovek scene, javnosti i dijaloga, a protiv tajnosti i monologa, čovek tolerancije i duha vedrine. Čovek naglašene autonomije kritičkog mišljenja i “ortopedije uspravnog hoda”. Čovek sa stavom i čovek sa stilom. Etičar i estetičar. Nije ulazio u institucije, ni akademije. Molijer, poznati komediograf i majstor smeha, nikada nije postao član Francuske akademije. Njeni potonji članovi napisali su na njegovom spomeniku preko puta akademije: „Njegovoj slavi nije ništa nedostajalo što nikada nije bio član akademije, a našoj je nedostajao on“. Svака organizacija ili institucija bila je i ostala previše uska i plitka za njegovu širinu i dubinu. Odolevao je nuđenim funkcijama ali ne i „iskušenjima slobodnog vremena“. Prolazio je “kroz crveno”, nastupao je “bez maske”, ne dozvoljavajući da dođe do “sumraka vrline”. O odnosu “dominacije i otpora” imao je i “noćnu moru”. Prolazio je kroz “lavirinte kulture”, ali nije dozvoljavao da postane “kult-ura”. Kada bi se njegovoj bibliografiji od pedesetak knjiga dodali svi javni nastupi, intevjui, komentari, predgovori, pogovori, reči saopštene na otvaranju izložbi, na promocijama knjiga, u TV emisijama, na brojnim konferencijama i manifestacijama, bilo bi posla za jedan istraživački institut ili bar za jedan istraživački projekat. Teško je ne pomenuti posvećenost “savremenicima”, “simpatijama”, “bliskostima” i ljubimcima opisanim u knjigama Moji savremenici, Moje simpatije, Povratak bliskosti, zatim serija knjiga o aforističarima, i čitav niz knjiga o kucama. 

Imajući u vidu ambijent u kojem je stvarao knjige i dela koja analiziramo, može se zamisliti kako je njegovo javno delovanje rezultat dijaloga i odgovora na pitanje velike novinarke sa kojom je živeo dok je stvarao najbolja dela. U Vesni Mališić imao je inspiraciju, tačku oslonca, mirnu luku, podršku, razumevanje, korektiv i kompetentnu sagovornicu i saputnicu. Vernu i posvećenu do kraja. Njihov stan bio je ambasada i konzulat za mnoge koji bi se peli Balkanskom ulicom, a Ratko je bio odskočna daska za mnoge koji su uzleteli. Da li je slučajno da je u toj zgradi živeo Ivo Andrić?

Verujem da je Ratko Božović inspirisao poeziju a znam da je jedan od retkih profesora našeg Fakulteta, koji je ušao u književnost. Mirko Kovač u romanu-memoraima „Vrijeme koje se udaljava“ (2013.) ima poglavlje naslovljeno „Romeo, moj uzor“ piše o Romeu B. iza kojeg se krije „mastor verbalnih igrarija“. Kovač nastoji da svojim poznavanjem Ratka Božovića i oreolom kojim je obavijena njegova harizma i njegova magija, oslika portret prijatelja. Kovač u romanu piše: „R.B. je jednom rekao da je najgore doba kad neznalice vode politiku, a slijede ih učeni ljudi“. Ovo je samo jedan primer kako jedan veliki pisac osvetljava vreme druženja sa Ratkom Božovićem, a toj plejadi pripadali su i Danilo Kiš (kojem je Božović pomogao da dobije stipendiju za Pariz) i mnogi drugi veliki književnici i stvaraoci. Profesorka Neda Todorović svedoči kako joj je lično autor potvrdio da je Ratko Božović glavni junak romana „Una“ Mome Kapora. Ratko Božović bio i ostao nepresušna inspiracija u raznim sferama stvaralaštva. 

Na Fakultetu političkih nauka dobio je status “institucije u instituciji”, “nosećeg stuba” i “najvećeg brenda”. Uvek je bio i ostao samo svoj. I naš. Kad god je zatrebalo. Bio je i ostao glas razuma i glas savesti. Čitavim generacijama studenata Fakulteta političkih nauka ostao je jedan od najviših autoriteta, na način da su autoriteti oni kojih se u delikatnim situacijama prvo setimo i pitamo se – šta bi nam oni rekli? Ništa manje bio je i ostao moralni uzor, u smislu Hemingvejeve opaske “o moralu znam samo toliko da je moralno ono posle čega se osećam dobro a nemoralno ono posle čega se osećam loše”. Posle druženja sa tako visko moralnim čovekom i oni koju su imali razloga da se osećaju loše, osećali su se dobro. Ratko je uneo radost u svoja prijateljstva.

Jedan oblik prijateljstva i “saveza duhova” je poseban. To je svet ideja, dijaloga i uvažavanja Đure Šušnjića i Ratka Božovića. Đuro Šušnjić, je o Ratku Božoviću pisao kao o „osobenoj pojava u našoj kulturi“: „Ratko je prisutan gde se nešto dešava i nešto se dešava gde je on prisutan: on pre svega govori istinu nama o nama samima!“ Šušnjić piše: „Ratko je čovek iz pokreta otpora zatvorenom duhu: pobunjenik protiv lenjog mišljenja! On je sam za sebe činio pokret i izvršio preokret – od prirode prema kulturi – stvorivši od sebe instituciju, što mu nije bila namera, jer institucija zahteva poslušnost, a on hoće da u njoj ljudi misle svojom glavom. On je dokaz da jedan čovek vredi više no neke institucije kulture. Univerzalne vrednosti i norme uvek ga drže u vezi sa onim što je božansko u čoveku i čovečno u bogu.“ (Ideje i ideali Ratka Božovića).

Teško je naći reč koja bi bila dovoljno ispunjena sadržajem svih njegovih identiteta: renesansni lik a čovek modernosti, prosvetitelj i veliki profesor, šamer i šmeker, orator i pisac, svaralac i mislilac slobode. U onom smislu u kojem je Arhimedu bio potreban oslonac da polugom pomeri zemlju, Ratko Božović nam je bio tačka oslonca ka nešto boljem i slobodnijem svetu. Veliki čovek ogromen energije, nepresušnih talenata, neograničene tolerancije, raskošnih vrlina, misaone dubine i ljudske širine. Čovek čvrstog materijala kao gromada mermera, čeličnog karaktera a tople duše i uvek otvorenog srca da primi sve koji bi mu se obratili. 

Gospodin aristokratskih manira nošen duhom vedrine, princ šarma, širokog osmeha kao melema za dušu. Bio je recezent moje poslednje knjige, kao i nekoliko prethodnih. Na njenoj promociji imao je poslednji nastup u javnom prostoru. Ostao je veliki, od njega je veća samo praznina koja je ostala njegovim odlaskom. Dragi moj profesore HVALA na svemu. 

Slaviša Orlović