Prolog

U kolokvijalnim razgovorima često sagovornika odgovorimo od tvrdnje da su sve političke partije (i svi njihovi lideri) isti tako što zatražimo da nam kaže po čemu su te partije iste. Obično brzo dolazimo do spiska razlika između partija i do novog izričaja: Nesuvislo je tvrditi da su sve partije iste. Drukčiji je ishod razgovora kada se on usmeri ka traženju onoga po čemu su partije različite a što je od bitne važnosti za njihov identitet (istost). I na kraju se dolazi do zajedničkog stava po kojem su po mnogim obeležjima partije različite ali da su, u stvari, po pojedinim ključnim karakteristikama prilično iste (što je normalno jer zašto bi ih imenovali kao partije a ne kao lovačko udruženje ili bilo šta drugo. (Ovakvo propitivanje odnosa prema političkim partijama testirano je u nekoliko fokus grupa, isto kao i sledeća tema, na primer.) Često u neformalnim razgovorima jedan broj ljudi koji se profesionalno bavi pitanjima partijskog sistema i partija, spreman je da ustvrdi kako tzv. obični građanin pojma nema o partijskim programima čak ni o programu one partiju za koju glasa na izborima. Proveravali smo ovu tvrdnju na jednoj fokus grupi „običnih građana“ (sa najviše 11 godina škole) tako što smo im podelili papire sa izvodima iz pet partijskih programa onih partija koje su na poslednjim izborima osvojile najviše glasova. Pri tom na tim izvodima nije bilo naziva partije iz čijeg programa je izvod. Učesnici FGD su trebali na svakom izvodu da napišu naziv partije iz čijeg je programa dati izvod. Broj tačnih odgovora kretao se između jedne polovine i četiri petine, zavisno od partije. – Zaključili smo da ima indicija koje ukazuju na veće poznavanje partija i njihovih i njihovog rada nego što se to obično nalazi u javnomnjenskim istraživanjima, ali da se tu često radi o jednom specifičnom vidu poznavanja koje je veće od onog ad hoc odgovora u ispitivanjima javnog mnenja. Otuda ako se poznavanja partija ocenjuje nakon jednog usmerenog „propitivačkog dijaloga“ mi dolazimo do ocene o postojanju većeg poznavanja partija i drugih političkih tema, nego što se obično misli, i nalazi u javnomnjenskim istraživanjima čak i onda kada to poznavanje utvrđujemo na osnovu samoocena ispitanika.

Odgovor na raširenu famu o „istosti“ i „svejednosti“, o ravnodušnosti i političkoj neosetljivosti, daje Inicijativa „ProGlas“. Aktivisti ove Inicijative zalažu se i za politički aktivitet i za izbornu participaciju, a istovremeno se zalaže protiv političke a time i izborne pasivnosti. - Ova Inicijativa prstom pokazuje na razloge za politički aktivitet i za izlazak na izbore.

O čemu govorimo kad kažemo: apstinencija?

Da vidimo prvo o čemu govorimo kad kažemo: apstinencija, apstinenti? Izborna apstinencija je jedan od oblika političke aktivnosti. Naime, odnos naroda (građana) prema politici ispoljava se u dva osnovna formata, kao politička pasivnost (politički pasivitet) i kao politička aktivnost (politički aktivitet) – izborna apstinencija je jedan od oblika političkog aktiviteta. Radi se o tome što na izbore ne izlaze niko od politički pasivnih građana, jer po definiciji u pasivne građane ubrajamo sve one koji ne pokazuju nijedan znak aktiviteta, pa makar to bio i običan izlazak na izbore (u slučaju da čovek izađe na izbore to bi dovoljan pokazatelj nekog minimalnog političkog aktiviteta). Zato izborne apstinente i svrstavamo u političke aktivne građane.  Zato i tvrdimo da na izbore IZLAZI veći deo politički aktivnih građana (izborni participanti), a da na izbore NE IZLAZE svi politički pasivni građani i deo političkih aktivnih građana koji apstiniraju od izbore iz manje-više političkih razloga. Znači, izborni apstinenti su politički aktivni građani koji imaju biračko pravo koji ne izlaze na izbore iz političkih razloga*. Reč je faktički o individualnom bojkotu izbora. Izborna apstinencija je svesna i voljna politička odluka o neizlasku na izbore.  Izborna apstinencija je ponašajni (bihevioralni) ekvivalent određenog političkog i vrednosnog stava.

* Izbornu, i širu političku apstinenciju možemo odrediti kao svestan, dobrovoljan čin odricanja od učestvovanja u procesima izbornog, i šireg političkog odlučivanja. (…) Većinu apstinenata čine, međutim, ’pozitivni’ apstinenti – oni koji imaju svest o značaju i kakav-takav interes za politiku, ali kojima se, iz različitih razloga, ne dopadaju kandidati i partije koje učestvuju na izborima. Apstinencija je ovde posledica nezadovoljstva kvalitetom političkog izbora – neprihvatljivom, ograničenom ili razmrvljenom i nepreglednom ponudom na političkom tržištu.“ (Zoran Stojiljković, 2007: 83, 85).

Tvrdnja da je izborna apstinencija oblik političkog aktiviteta svakako deluje zbunjujuće, ne samo što je to drukčije od kolokvijalne upotrebe ovog pojma, već još više zbog toga što je to upravo opozit kolokvijalnoj upotrebi pojma apstinencije. – Da ne bi zbunjivao čitaoce u ovom tekstu ću pojam apstinencije upotrebljavati u kolokvijalnom značenju (eventualno, ponegde, sa znacima navoda). 

Svi „apstinenti“ su isti! Kada ih pitamo zašto ne izlaze na izbore često kažu „Svi su ONI isti, nema za koga da glasam!“. Da li su, zaista, ONI svi isti? Reklo bi se da baš i nije tako, jer neki drugi kažu: „Nisu svi isti; jedni kradu, ucenjuju, podmićuju, zastrašuju, opanjkavaju, a drugi ništa, nemaju sa čim da uzvrate, osim verbalno“. 

Dugo sam mislio da takozvani „apstinenti“ nisu u pravu utoliko što one stranke za koje možemo da glasamo nisu sve iste, kao što ni „apstinenti“ nisu svi isti. O tome sam napisao nekoliko tekstova, a takođe sam na tu temu apstinencije uradio  istraživanje 2021. godine za Nacionalnu koaliciju za decentralizaciju - NKD (videti publikaciju: Apstinencija ili ignorisanje izbora. Niš, NKD, 2021).  

Upečatljiv odgovor onima kojima je sve isto i kojima je sve svejedno kada je reč o izborima, dao  je pre neku godinu psiholog Žarko Trebješanin:

Moj glas je tek jedan od nekoliko miliona i možda ne vredi mnogo, ali to je jedini moj politički kapital i meni je važan. Zato ću svakako izaći na izbore, ali ću prethodno razmisli ko zaslužuje da mu dam moj dragoceni glas. Čini mi se da nam je svima dosta bilo primitivizma, beznađa, strepnje, brige i straha. Vreme je za nadu, vreme je ’za rode’, za demokratiju, za kulturu, vreme je za pobedu normalnog života u Srbiji.“

Ovih dana Inicijativa "ProGlas" uspešno poziva građane da izađu na izbore i da ne budu… da ne budu politički pasivni ali i da ne budu apstinenti:

Na svakome čoveku, opravdano zabrinutom za sopstvenu sudbinu, sudbinu svoje zemlje, svoje dece, porodice i prijatelja jeste da nađe mesto u širokoj skali suprotstavljanja ovom sunovratu. Od bivšeg apstinenta, a budućeg glasača, preko kontrolora izbornih i predizbornih mahinacija do učesnika protesta, od onoga koji ubeđuje i širi istinu i ohrabrenje do onog koji predlaže rešenja i nudi pravce za izlaz Srbije sa ove stranputice, za svakog ima mesta i svako ima svoju ulogu.“

Nema sumnje da treba da izađemo na izbore. I da se pre toga dobro obavestimo o izbornoj ponudi, i da razmislimo ko „zaslužuje da mu dam moj dragoceni glas“ i da se ne zavaravam raznoraznim belim, praznim, precrtanim i drugim nevažećim glasačkim listićem… 

Za koga su ONI svi isti?

Da li postoje društvene grupe za koje su ONI zaista svi isti i da nema značajnijih razlika između partija koje učestvuju u izbornom procesu? Imam razumevanja za ljude kojima su ONI zaista svi isti. Postoje empirijski podaci koji svedoče o postojanju društvenih grupa kojima promene partija na vlasti na znače ništa jer se sa tom promenom ništa ne menja u njihovom životu, pa im ne biva ništa bolje niti ništa gore. Da li je zaista činjenički baš tako ili je to samo subjektivna interpretacija životne realnosti, nije ni bitno sa stanovišta njihovog odnosa prema politici. Oni se ponašaju shodno svom viđenju svog života i života svoje porodice. 

Prema nalazima istraživanja Demostata iz maja ove 2023. godine, na osnovu samoocene socio-ekonomskog statusa samih ispitanika, četvrtina građana je i danas kao i pre deset godina na društvenom dnu. Socio-klasni pad tokom poslednjih deset godina, doživelo je 15 od 100 građana, a socio-klasni uspon 11 od sto građana. Onaj deo naroda (25 posto) koji je danas na društvenom dnu (u socio-klasnom smislu), po sopstvenoj oceni, i onaj deo naroda koji im se u međuvremenu pridružio (15 posto) čine socio-klasnu osnovu onog biračkog naroda koji je spreman da izjavi kako su ONI svi isti. Verujem da je taj njihov stav izraz njihovog društvenog položaja a ne izraz njihovog ideološkog opredeljenja. 

Razumem ljude koji kažu da su ONI svi isti. To razumevanje je podržano saznanjem da je tim ljudima veoma mnogo kad im se penzija sa 18 podigne na 19 hiljada dinara; njima je mnogo i kad dobiju neku pomoć od 2-3 hiljade dinara, pa i kilo soli i kilo šećera. Razumem te ljude kad prestanu da govore kako su svi ONI isti, jer evo jedna partija i jedan lider su drukčiji. Oni “analitičari“ i oni „istraživači“ društvenih pojava koji su oćutali penziju od 18 hiljada dinara. Nemaju nikakvo pravo da zameraju ovim ljudima niti onda kada su tvrdili da su svi ONI isti, niti onda kada kažu da postoji jedna partija koja je drukčija i jedan lider koji je bolji od ostalih. 

S druge strane nemam razumevanje za one razno-razne uhljebe što bi rekla naša braća, koji tvrde kako su ONI svi isti, i danas kada su OVI na vlasti, i sutra kad na vlast dođu ONI drugi. Muka mi je kad čujem ono što govore javno i to uporedim sa onim što ti kažu “u poverenju“. 

Deo biračkog naroda koji se okreće kako vetar duva i koji faktički nema nikakav politički identitet** i koji se priklanja pobedniku ma ko taj bio, čini ne baš

** No, treba imati na umu da politička prevrtljivost može da bude bitno obeležje političkog identiteta. Na primer, napuštanje jedne partije i pristupanje drugoj u kojoj u kojoj je izglednije ostvarivanje privatnih interesa, i tako redom! (Videti publikaciju: Tara Tepavac. 2019. Nije život jedna stranka. Preletanje u Skupštini Srbije. Beograd: Crta; https://crta.rs/wp-content/uploads/2019/12/CRTA-Nije-%C5%BEivot-jedna-stranka-Novembar-2019.pdf).

Na otvoreno pitanje: „Šta u praksi najviše utiče na izbor rukovodilaca u opštini i u javnim preduzećima i kulturnim i obrazovnim ustanovama čiji se rukovodioci biraju na nivou opštine“, stranačku pripadnost i koalicione dogovore navelo je 73 opštinskih rukovodilaca, 78 posto rukovodilaca javnih preduzeća i 82 posto rukovodilaca iz društvenih delatnosti, odnosno, gledano u celini, 77 posto ispitanika. S obzirom da je ovde reč o uvidu “iz prve ruke” ne treba sumnjati u ove odgovore (CeSID, JMS 1/03.)

malobrojne političke folirante. Procenjujem da foliranti broje oko 15 postotaka biračkog tela. Retko unapred donose odluku kome će dati svoj glas i onda kada dođu do neke sigurnije procene o izbornom pobedniku, pa makar to bilo i u podne izbornog dana, glasaju za budućeg gazdu. Naravno, ukoliko im je procena bila loša, nakon izbora će govoriti da su glasali za pravog čoveka i za prave ljude, a ne za one za koje su zaista glasali. (U istraživanjima nakon izbora uvek nalazimo da je za izbornog pobednika glasalo mnogo više birača nego što je on zaista dobio glasova.) 

Završni nalaz o istosti onih za koje ne/glasamo

Da li su sve partije iste i da li se Heraklit u grobu prevrće? Da li su isti lideri svih partija? Propitivački dijalog sa onima koji govore o istosti, pokazuje da se na kraju sagovornici slože da su partije i različite i iste. Uostalom ne bi ni imali pojam partije da ih ne karakteriše nekoliko suštinski istih svojstava: partije su organizacije, partije se bore za vlast ili barem za učešće u vlasti, partije zastupaju interese određenih društvenih grupa, slojeva, klasa ili opšte interese prema sopstvenoj interpretaciji tih interesa, partije imaju određenu ideologiju… S druge strane, višepartijski sistem i demokratski izbori ne bi imali smisla da su sve partije iste. Političke partije su različite po tome čije interese zastupaju i sa kojim rezultatima, koju ideologiju slede i sa koliko doslednosti, partije se razlikuju po stepenu efikasnosti, po kvalitetu rukovodstva, po stepenu uticaja ili učešća u vlasti, po izbornoj ponudu, po izbornom ne/uspehu, po unutrašnjem ustrojstvu partije, po tipu rukovođenja, po broju članova i/ili pristalica i po još mnogim drugim karakteristikama njihovog ne/rada. Izbori (parlamentarni i drugi) i imaju smisla samo ukoliko postoji značajna razlika između političkih partija. Stav po kojem ne postoje razlike između političkih partija i da su sve one iste, u osnovi je ili stvar neznanja, ili antipolitički stav ili izraz svesti o katastrofalnom socio-klasnom statusu datog pojedinca i date društvene grupe, radi se o statusu koji nijedna od postojećih partija nije voljna ili nije  spremna da menja. Reč je o ljudima sa društvenog dna koji su prepušteni sami sebi i koji su uvereni da im ni bog ne može pomoći.