Knjiga „Ko je ubio Jovana Skerlića” prikazuje srpskog književnika i književnog kritičara Skerlića u potpuno drugačijem svetlu, to je knjiga i o Nikoli Pašiću i srpskom istorijskom usudu, a mogla bi nositi i naslov - „Ko je ubio Srbiju”.  Skerlić je, kao poslanik u Narodnoj Skupštini Kraljevine Srbije, rekao za Nikolu Pašića da je neprijatelj srpskog naroda, a autor navodi da postoji sumnja da Skerlićeva smrt, kao i smrt Dimitrija Tucovića, ima političku pozadinu. Đorgović navodi da se Skerlić u parlamentu ponašao drugačije od mnogih naših poslanika, zastupajući opšti interes, a ne interes svoje Samostalne radikalne stranke ili njenih vođa, zbog čega je neretko bio i u sukobu sa njima. Bio je protiv Pašića i onih koji su u to vreme vodili Srbiju. Govorio je da Srbiju vodi „tajno društvo od deset, 15 ljudi koji raspolažu svim mogućim resursima”. 

U intervjuu Demostatu, Đorgović ocenjuje da je glavni negativni istorijski bilans Nikole Pašića njegova ratna politika, uz ocenu da je Pašić, preko Balkanskih ratova, Srbiju podmetnuo u Prvi svetski rat. 

„Meni se nameće poređenje sa ovim što se događa u Ukrajini. Vi imate jedan mamac u toj mreži interesa i sukoba velikih sila, uvek imate neku zemlju preko koje se one prepucavaju. U ovom slučaju mislim da je to bila Srbija”, navodi Đorgović.  

On kaže da je Pašić već od mladih dana bio povezan sa interesima Rusije na Balkanu i da je pristao da bude remetilački faktor u međunarodnim odnosima. 

„Treba razmisiti o tome šta je Rusija uradila. Ona je prihvatila da Austrougarska izvede aneksiju BiH, a istovremeno tajnim putem počela da podbunjuje Srbiju, povezala Srbiju sa Francuskom i francuskim kreditima, odakle se Srbija naoružavala. Zašto se naoružavala? Očekivao se rat”, kaže Đorgović i dodaje da je Pašić sam, bez konsultovanja Skupštine, odlučio da uvede siromašnu Srbiju u Balkanske ratove.

Đorgović u knjizi piše i o odnosu Nikole Pašića i tadašnjeg ruskog ambasadora Nikolaja Hartviga, koji je, kako autor navodi, vrlo zaslužan za zaoštravanje konflikta i sukoba sa Bugarskom. 

„Pašić se sa njim viđao svakog dana, sve svoje planove i ciljeve je prvo komentarisao sa njim. Ambasador je imao veliki uticaj na javno mnjenje, bio je popularan kao Rus i vršio je veliki rusofilski uticaj preko štampe na javnost Srbije”, naveo je Đorgović. 

On je u knjizi napravio istorijsku parabolu Majski prevrat 1903. godine – ubistvo premijera Zorana Đinđića 2003. godine.

„Politička pozadina nije potpuno jasna ni za tadašnje ubistvo ni za ubistvo u 21. veku. Ali da i 20. vek i 21. vek počinjete sa ubistvom čelnih ljudi je vrlo simptomatično.” 

Piroćanac je upozoravao da ćemo umesto svinja i volova izvoziti ljude, sada to i radimo

Upitan imaju li veze Šešeljevi radikali sa Pašićevim radikalima, Đorgović kaže da smatra da je to samo preuzimanje imena, ocenjujući da je zapravo Socijalistička partija Srbije bila prirodni naslednik „narodnjačkog” nasleđa i temelja - gunjaka i opanaka, kako je govorio Pašić. 

„Kad je Šešelj izbacio radikale, to je bilo čudno i živopisno, međutim, vrlo brzo se primilo. Znate šta, izgleda da su zapravo ti srpski komunisti bili prerušeni radikali. Da smo do 1941. u većini bili radikali, a posle 1945. smo svi postali komunisti. To možete da vidite kako su se brzo 1990, 1991. godine, kada su počele promene, vrlo viđeni komunisti odjednom postajali SPO, radikali, nacionalisti”, rekao je Đorgović.

On smatra i da Vučićeva Srpska napredna stranka nema nikakve veze sa starim naprednjacima Milana Piroćanca, kojeg vidi kao ozbiljnog i modernog srpskog političara.

„Savremeni današnji naprednjaci nemaju nikakve veze sa naprednjacima Milana Piroćanca, koji su kratko trajali, šest, sedam godina”, navodi on.

Piroćanac je, kaže Đorgović, napravio apsolutno proevropsku stranku koja je u Srbiji trebalo da izgradi gradjansko društvo, zajedno sa privredom, i da zauzme otklon od ruske politike.

„On je pričao isto što i Skerlić, da Srbija treba pre svega da razvija obrazovanje, privredu, preduzetništvo jer ukoliko se to ne radi, govorio je da ćemo usmesto svinja i volova izvoziti ljude. On to priča krajem devetnaestog veka, ponavlja početkom devedesetih, a nama se događa da danas pod naprednjacima, a ranije i pod Demokratskom strankom, izvozimo ljude”, rekao je on. 

O Leki Rankoviću i hrvatskom nacionalizmu

Đorgović je rekao da je uveren da do ekspanzije srpskog nacionalizma ne bi došlo da je Aleksandar Ranković ostao, jer je on, kako Đorgović navodi, bio antinacionalista.

On navodi da sve što se događalo oko Rankovića nije dobro istraženo, uz ocenu da je istoričarka Latinka Perović, koja je sudelovala u političkom procesu protiv Rankovića, kasnije u formi istoričara pretvorila u presuditelja i opisala ga kao centralističku figuru. 

Đorgović je primetio da postoji koincidencija između dva događaja iz jula 1966. godine - otvaranja kompleksa Jasenovac i Brionskog plenuma.

„Zašto taj tajming? Tumačim da je to bila Titova igra. Mi stalno govorimo da je hrvatski nacionalizam izazvan i da ga je izazvao srpski nacionalizam. Međutim, vi kad pogledate, od 19. veka je hrvatski nacionalizam utemeljen isto tako u hrvatskom društvu kao i srpski u Srbiji. On je stalno postojao i tinjao, i tada posle 1945. godine… Pravljenje kompleksa Jasenovac smetalo je mnogim Hrvatima, pa čak i komunistima i Tito je morao da napravi ravnotežu. Žrtva je bio Ranković, koji je na neki način trebalo da zadovolji Hrvate i da se napravi ravnoteža. Srbi su dobili kompleks Jasenovac”, zaključio je Đorgović.