Po prvi put u istoriji, Crna Gora je doživela promenu režima na izborima. Bivša vlast, s Milom Đukanovićem na čelu, prošla je kroz razne faze - komunističku, nacionalističku, velikosrpsku i rusofilsku, separatističku i, naposletku, atlantističku i proevropsku. Nova parlamentarna većina ipak nije oslobođena ni etničke logike, niti spoljnih pritisaka, što ograničava prostor za očekivane promene.

Filip Dekam i Ana Otašević

Kako bi se izborili sa hladnoćom koja je oštra i krajem oktobra na 1.700 metara nadmorske visine, saborci su se okupili oko logorske vatre. Nalazimo se na jednoj od visoravni na Sinjajevini, planini na severu Crne Gore koja je postala simbol borbe kakav je nekad u Francuskoj bio Larzak (visoravan u jugozapadnoj Francuskoj koja je između 1971. i 1981. godine bila poprište nenasilne borbe meštana protiv širenja vojne baze, prim.)

Kao i u francuskim brdima, i ovde se meštani okolnih sela, kojima su se pridružili borci za životnu sredinu, plaše da bi ovi surovi pašnjaci raskošne lepote mogli da budu pretvoreni u vojni poligon.

„Odlazeća vlada želi da oblast jezera Savina voda služi kao poligon za vojne vežbe i uništavanje zastarelog naoružanja", objašnjava Milan Sekulović koji je 2018. godine osnovao građansku inicijativu „Sačuvajmo Sinjajevinu". „Ugroženi su pašnjaci na kojima pedesetak porodica izvodi stoku, dok broj selјaka neprestano opada zbog izostanka državne pomoći, ulaganja u puteve i u električnu mrežu. Naša zemlјa uvozi 80 odsto hrane koju troši, umesto da razvijamo stočarstvo i samoodrživu privredu".

Od kako je na izborima 30. avgusta neočekivano srušena ekipa koja je bila na vlasti još od vremena komunističke Jugoslavije, branioci Sinjajevine očekuju nedvosmislenu odluku nove vlade, suočenu sa spolјnim pritiscima, da će se odustati od vojnih vežbi.

Vojska Crne Gore je od 2017. godine deo NATO-a, čiji je generalni sekretar zauzeo nejasnu poziciju. Upitan za proteste na Sinjajevini, Jens Stoltenberg je 21. oktobra prošle godine odgovorio: „Siguran sam da postoje načini da se priroda zaštiti i da se istovremeno omogući obuka oružanih snaga, što je važno za sve članice saveza." Ovo je i dalјe veoma osetlјivo pitanje u zemlјi koju su avioni NATO-a bombardovali 1999. godine, u vreme rata na Kosovu, dok je još bila deo državne zajednice sa Srbijom. Ono ujedinjuje ne samo ekologe i selјake, već i one koji se izjašnjavaju kao Srbi, nasuprot vlasti koja je dugo bila u rukama onih koji se predstavlјaju isklјučivo kao Crnogorci, iako su ova dva identiteta veoma bliska, za neke čak istovetna. 

Protestne litije

Skupu se približava crni džip. Iz njega izlazi gorostas u mantiji. Episkop budimlјansko-nikšićki Joanikije Mićović, tada drugi čovek Srpske pravoslavne Crkve u Crnoj Gori,  odlučnim korakom prilazi branitelјima Sinjajevine, sa ukrašenim štapom u ruci i belom bradom koju mrsi vetar.

„Ovo je prekretnica", kaže nam, „poslednji boj protiv komunizma i onoga što je učinio u Crnoj Gori nakon 1945. godine. Narod se sada vraća svojoj veri. Ovi lјudi brane svoju zemlјu, svoje prirodne resurse, sve što im treba da prežive. Oni brane i svoje nasleđe, istoriju svojih porodica."

Za njega ova ekološka borba priziva jednu drugu borbu koja je dovela do preokreta na političkoj sceni: borbu protiv zakona „o slobodi veroispovesti" koji je protumačen kao sredstvo da se Srpskoj pravoslavnoj crkvi oduzmu manastiri i drugi verski objekti. „Oni žele da nam oduzmu naše svetinje, ali i naš identitet. Nismo imali drugog izbora sem da krenemo u proteste", kaže episkop koji je prošlog maja proveo tri dana u pritvoru. „To je ujedinilo lјude. Na ulice je izašlo sto hilјada lјudi, što je kao da u Francuskoj protestuje deset miliona."

Identitetska pitanja

Demokratska partija socijalista (DPS) Mila Đukanovića, direktni naslednik Saveza komunista Jugoslavije i politički kameleon bez premca, na vlasti se održala trideset godina, uprkos višestrukim promenama kursa. DPS je prvo bio saveznik Slobodana Miloševića a potom njegov protivnik, zalagao se protiv nezavisnosti, a potom je bio njen pobornik, bio je rusofilski a potom atlantistički orijentisan...

Ovu partiju sa vlasti nisu uspele da skinu ni nebrojene afere njenih funkcionera, kao ni egzodus omladine iz zemlјe. DPS je, međutim, pao na pitanju identiteta, jer je želeo da stvori autokefalnu Crnogorsku pravoslavnu crkvu na štetu Srpske pravoslavne crkve, kojoj je većina stanovnika ostala verna.

Na poslednjem popisu iz 2011. godine, 72 odsto stanovništva se izjasnilo kao pravoslavno, 19 odsto kao muslimansko, a 3 odsto kao katoličko. Što se tiče etničke pripadnosti, pravoslavci se izjašnjavaju ili kao Crnogorci (45 odsto), ili kao Srbi (28,7 odsto); 8,6 odsto se izjašnjava kao Bošnjaci, a 4,9 odsto kao Albanci (tome treba dodati one koji se nisu izjasnili i ostale kategorije). Međutim, mnogi od onih koji se izjašnjavaju kao Crnogorci su vernici SPC. Za vreme komunizma je bilo prihvatlјivije izjasniti se kao Crnogorac, što je učinilo 90 odsto ispitanih na popisu iz 1948. godine i 68 odsto na popisu iz 1981 (kada se 3,3 odsto izjasnilo kao Srbi).

Razdvajanje crnogorskog nacionalnog identiteta od srpskog nije isklјučivo posledica istorijskih ili geografskih faktora, objašnjava stručnjak za geopolitiku Amael Kataruca: „Miloševićeva autoritarna politika u Srbiji i strategija međunarodne zajednice (pre svega Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije), koja je želela da izoluje srpski režim, doprinele su razvijanju suverenističkog pokreta u Crnoj Gori koji je pravdao svoje zahteve ističući svojevrsnu ideju o crnogorskom nacionalnom identitetu, zasnovanom čas na etničkim, čas na građanskim kriterijumima."

Međutim, nakon Miloševićevog odlaska s vlasti 2000. godine, proces rasparčavanja ostatka velike Jugoslavije, dvočlane federacije SRJ, vodio je ka nezavisnosti Crne Gore, za koju se 2006. godine izjasnilo 55 odsto onih koji su izašli na referendum, dok su oni koji se izjašnjavaju kao Srbi pali u nepovolјni položaj.

Pitanja nacionalnog identiteta skrivaju socijalne probleme. Crna Gora je pre svega podelјena zbog izrazito neravnomernog razvoja. Na prostoru koji je veliki koliko Pariski region, na kome živi 620 000 stanovnika, ima 66 milionera, dok četvrtina stanovništva živi na granici ili ispod granice siromaštva (manje od 2.261 evra godišnje po osobi u 2019. godini). Razlike među regionima su još izraženije, na šta ukazuje stopa nezaposlenosti (u 2018. godini, pre zdravstvene krize): 36,6 odsto na severu zemlјe, koji je glasao za promenu vlasti, i 3,9 odsto na primorju.

Marina za bogate strance

Na obali Jadranskog mora, stotinak kilometara južnije, nova luka Porto Montenegro pripada nekom drugom svetu. Nekadašnje veliko brodogradilište u Tivtu, ponos jugoslovenske mornarice, pretvoreno je u geto za bogate strance, sa jahtama za iznajmlјivanje po ceni od 165.000 evra nedelјno, hotelima razmetlјive raskoši, čiji kič oponaša stil italijanske rivijere, i napadno luksuznim buticima.

Boka Kotorska, zaliv jedinstven u svetu po svojim divlјim uvalama, ribarskim mestima i srednjevekovnim gradovima koji su na listi svetske baštine Organizacije Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu (Unesko), za dve decenije je promenila izgled.

Strani investitori, privučeni poreskim olakšicama, betoniraju obalu ne obazirući se na prirodna i istorijska blaga, kao ni na urbanističke zakone.

Čim je Crna Gora 2006. stekla nezavisnost, kanadski bogataš Piter Mank, osnivač „Berik golda", najvećeg proizvođača zlata na svetu, preleteo je zaliv avionom crnogorske vlade čiji je premijer bio Đukanović. Za oko mu je zapalo brodogralište, koje je u to vreme zapošlјavalo skoro petsto radnika. Nјih dvojica su potpisali ugovor o privatizaciji: nova država je prodala 30 hektara zemlјe na izuzetnom položaju za 23 miliona evra. Ruski oligarh Oleg Deripaska, u čijem je vlasništvu od 2005. godine „Kombinat aluminijuma Podgorica" - jedini veliki industrijski pogon u zemlјi - investirao je u ovaj projekat koji je predstavlјen kao novi Monako, uz britanskog bankara Džejkoba Rotšilda i francuskog tajkuna Bernara Arnoa.

Napuštene baze i kasarne jugoslovenske vojske crnogorska vlada je namenila za luksuzni turizam i strana ulaganja. To može da se vidi i u Kumboru, na suprotnom kraju zaliva, gde ćerke azerbejdžanskog predsednika Ilhama Alijeva, Arzu i Lejla Alijeva, i njegov tast, Arif Pačajev, grade luksuzni hotelski kompleks, kao i na poluostrvu Luštica, gde kompanija „Oraskom divelopment" egipatskog milijardera Samiha Savirisa podiže čitavo turističko naselјe i marinu.

„Iza svih ovih projekata, kao i iza izgradnje autoputa, stoji crnogorski podizvođač radova, kompanija Bemaks, usko povezana sa bivšom vladajućom partijom. Ova poslovna imperija je progutala sve ostale građevinske kompanije u zemlјi", objašnjava nam Vanja Ćalović, direktorka Mreže za afirmaciju nevladinog sektora (MANS) koja se bori protiv korupcije i koja je obelodanila brojne afere koje su do danas ostale nerazrešene.

I drugi projekti izgradnje hotela, kazina i zabavnih parkova su povezani sa organizovanim kriminalom. Najpoznatiji je hotel „Splendid", u Bečićima, gde su organizovane svadbe ćerke, a potom i sina državnog „kuma", Branislava Mićunovića, kojima je prisustvovao krem crnogorskog društva.

Kao i mnoge druge, i ta zgrada je izgrađena „bez dozvole", uverava nas direktorka MANS-a.

Bomba ispred redakcije

„Oni na vrhu vlasti najviše su uklјučeni u korupciju", kaže Milka Tadić Mijović, novinarka, jedan od osnivača nezavisnog nedelјnika Monitor i predsednica Centra za istraživačko novinarstvo. „U poslednjih trideset godina većina javnih preduzeća privatizovana je na volšeban način. Đukanović i njegova porodica postali su najbogatiji lјudi u zemlјi. Đukanovićev brat Aleksandar, koji je bio nezaposlen, sada je većinski vlasnik Prve banke, najveće finansijske institucije u Crnoj Gori. Nјegova sestra Ana, koja je bila sudija u vreme privatizacije, vlasnica je jedne od najvećih advokatskih kancelarija. Stranom investitoru koji ne želi probleme u interesu je da koristi njihove usluge."

Kritički nastrojeni novinari imali  su brojne probleme zbog tekstova koje su objavlјivali u Monitoru i opozicionim dnevnim listovima Dan i Vijesti - od bombe postavlјene ispred redakcije i ranjavanja novinara vatrenim oružjem, do medijske hajke u listovima bliskim DPS-u. „Od kada je zemlјa postala nezavisna, imali smo više od trideset fizičkih napada na naše novinare", objašnjava Mijović. „Dnevne novine Pobjeda objavile su više od dvesta članaka o nama, u kojima su mene nazivali prostitutkom i izdajnicom otadžbine. Trebalo mi  je sedam godina da ih dobijem na sudu. Većina napada na novinare nikad nije sankcionisana, što ukazuje na to da su vlasti verovatno umešale prste."

Borba protiv korupcije

Promena većine u Skupštini Crne Gore ne znači i odlazak s vlasti Mila Đukanovića, koji je u maju 2018. godine izabran za predsednika sa petogodišnjim mandatom. U periodu kohabitacije njegova uloga biće sekundarna, ali ne i beznačajna.

Kada smo ga pitali o uticaju korupcije na njegovu zemlјu, delovalo je da je ima spreman odgovor: „Malobrojna smo zajednica i tu je sve prenaglašeno, a imali smo i okolnost koja vam je poznata, da se trideset godina ovde nije promenila vlast, tako da su se oni koji su pretendovali da dođu na mesto dosadašnje vlasti služili svim političkim sredstvima, pa i preuveličavanjem tog pitanja. Neupitno je da taj problem postoji i neupitno je da se država njime ozbilјno bavi."

Žustrije je reagovao kada smo pomenuli više nerazjašnjenih afera, koje bi mogle da se tumače kao dokaz da ima nedodirlјivih: „To je potpuno pogrešna interpretacija. Ljudi koji su jako bliski meni u međuvremenu su procesuirani i pravosnažno osuđeni."

Đukanović ovde misli na Svetozara Marovića, predsednika Državne zajednice Srbije i Crne Gore od 2003. do 2006. godine i drugog čoveka DPS-a, koji mu je dugo bio desna ruka. Poznat pod nadimkom „budvanski paša", Marović je 2015. godine uhapšen pod optužnicom za korupciju i organizovani kriminal i potom osuđen na četrdeset i šest meseci zatvora, da bi potom pobegao u Srbiju.

Iako je pad „klana Marovića" predstavlјen kao dokaz borbe protiv organizovanog kriminala, opozicija ga tumači kao obračun unutar režima. „Sada je najvažnije da imamo nezavisno sudstvo", komentariše Mijović. „Sigurna sam da će, ako nam to pođe za rukom, na svetlost dana da izađu brojne afere koje se tiču Đukanovića i njegove porodice."

Na Skadarskom jezeru

Kako bismo razumeli atmosferu nedodirlјivosti koja je zatrovala predizbornu kampanju leta prošle godine, pošli smo u vožnju čamcem po Skadarskom jezeru sa Draženom Ivanovićem, bivšim šefom Službe zaštite u nacionalnom parku u kome se nalazi jezero.

Ovo jezero na granici sa Albanijom, koje predstavlјa pravi dragulј biodiverziteta u regionu, nekada je vrvelo od jegulјa, šarana i mnogih ugroženih vrsta. Ivanović je tokom devet godina pratio krivolovce koji pecaju uz pomoć električne struje i drugih nedozvolјenih sredstava. Pokazao nam je i tragove nedozvolјene gradnje koju je pokušao da zaustavi.

„Kazne ne predstavlјaju problem za krivolovce; kad su uhvaćeni oni ih plate. Pored toga, imamo samo pet veoma sporih čamaca. Strašno je što se zakoni zaobilaze", kaže ogorčen zbog nedovolјnih sredstava i malih kazni za ugrožavanje brojnih životinjskih i bilјnih vrsta.

Ekocid i korupcija idu ruku pod ruku

Reka Tara, drugo prirodno blago zemlјe, trostruko je zaštićena - kao nacionalni park, kao područje na Uneskovoj listi prirodne i kulturne baštine i kroz skupštinsku deklaraciju.

To nije sprečilo nepopravlјivu štetu nastalu tokom izgradnje auto-puta Bar-Bolјare. Od Jadranskog mora do granice sa Srbijom predviđena je izgradnja 170 kilometara auto-puta s četrdesetak tunela i dvostruko više mostova. Ogromni stubovi vijadukta već se uzdižu dvesta metara iznad kanjona Morače. Na jednom od njih je ogromna crnogorska zastava, u čast ovog građevinskog poduhvata.

Iako predstavlјa ponos nacije, ovaj projekat ne bi bio moguć bez stranih investitora. Kineska banka „Eksim" odobrila je zajam od 809 miliona evra za prvu deonicu od 41 kilometar puta, koju je izgradila „Čajna roud end bridž korporejšn". Ceo projekat je koštao 2,5 milijardi evra, što je polovina godišnjeg bruto domaćeg proizvoda Crne Gore. Prema rečima Aleksandra Perovića koji vodi ekološku organizaciju „Ozon", ekocid i korupcija idu ruku pod ruku. Nјegova organizacija se bori za to da nova vlada usvoji odredbe o ekološkom planiranju: „Plašimo se da će društvo ući u period revanšizma, a mi želimo da naša inicijativa ode korak dalјe od praznih reči o lјubavi prema otadžbini. Istinska odbrana otadžbine morala bi da počne od zaštite životne sredine i njenih osetlјivih prirodnih resursa."

Pokraj Amfilohijevog odra

Narednog dana, 31. oktobra, uputili smo se ka Cetinjskom manastiru, bastionu viševekovnog otpora osmanskoj vlasti. Ispred manastira smo zatekli veliki skup u čast Amfilohija Radovića, mitropolita Srpske pravoslavne crkve i klјučne ličnosti u borbi protiv bivše vlasti.

Unutra je nekoliko istaknutih ličnosti iz pobedničke koalicije, uklјučujući mandatara Zdravka Krivokapića, bilo okuplјeno oko otvorenog kovčega. Cetinjskog arhiepiskopa odneo je drugi talas epidemije kovida 19 koji je snažno pogodio čitav Balkan. Otkako je izabran za crkvenog poglavara 1990. godine, ovaj kaluđer duge brade i mrkog pogleda nije prestao da peške prelazi Crnu Goru u nastojanju da obnovi crkvu.

Amfilohije je bio i spretan političar: podržao je Đukanovića kada se 1997. godine okrenuo protiv svog mentora Miloševića, a iako se držao po strani tokom kampanje za referendum o nezavisnosti 2006. godine, vremenom je postao kritičniji prema sve autoritarnijoj vlasti koja je osporavala imovinu Srpske pravoslavne crkve, što je bio izraz nacionalističke politike koja se ispolјavala kroz odnos prema jeziku i veri. Amfilohije je kritikovao i predsednika Srbije Aleksandra Vučića i njegove izjave o Kosovu.

Narednog dana istu privrženost „đedu", kako su mitropolita Amfilohija zvali njegovi sledbenici, osetili smo u ogromnoj povorci koja se slila na trg ispred Sabornog hrama u Podgorici. Hilјade lјudi koji su došli na sahranu ne obazirući se na zdravstvene mere, spustilo se na kolena u trenutku kada je prolazila pogrebna povorka. „Izgubili smo arhiepiskopa, pomiritelјa naroda", jada se devedesetpetogodišnji Svetozar Pavićević koji je na skup došao peške iz svog sela.

Iako je upadlјivo bilo odsustvo predsednika Crne Gore, jedan drugi šef države stajao je u prvim redovima, zajedno sa predstavnicima crkve. Aleksandar Vučić je prvi put u Crnoj Gori otkako je 2014. godine došao na vlast u Srbiji (prvo kao premijer, a potom predsednik). Prividna uzdržanost Vučića u odnosu s Đukanovićem krije ono što im je zajedničko, a to je koncentrisana moć, ista sklonost ka megalomanskim projektima koje finansiraju strani investitori i isti način upravlјanja zemlјom kao porodičnim preduzećem, uz čvrstu kontrolu institucija i medija.

Nova raznolika većina

U intervjuu opozicionom televizijskom kanalu Vijesti, Vučić se branio od tvrdnji da sa crnogorskim predsednikom održava tajne veze koje mu pripisuju, kao i da se mešao u crnogorske izbore: „Ja nisam američka ambasadorka da od mene možete da čujete ko može a ko ne može u vladu", odbrusio je novinaru, ukazujući da ako spolјni pritisci na Podgoricu postoje, oni ne dolaze iz Beograda.

Nekoliko dana ranije, ambasadorka SAD, Džudi Rajzing Rajnke, javno je pozvala Krivokapića i druge vođe većinske koalicije da „obezbede da pojedinci koji će biti izabrani na funkcije u novoj vladi - posebno na osetlјivim položajima u bezbednosnom sektoru - imaju dokazanu posvećenost zapadnim vrednostima, suverenitetu Crne Gore i evroatlantskom kursu, koji uklјučuje i odgovornosti članstva u NATO-u".

Zdravku Krivokapiću, novom mandataru, koji je pre izbora bio povučeni profesor mašinskog inženjerstva na Univerzitetu u Podgorici, nije bilo lako da formira vladu. Kao izabranik crkve, stao je na čelo raznolike skupine u kojoj se nalaze atlantistički liberali, konzervativci bliski Srbiji, ali i ekolozi i bivši socijalisti. Ne samo što ne može da se u celini osloni ni na političku grupaciju s kojom je pobedio na izborima, već mora da se nosi i sa sumnjičavim zapadnim vladama: „Nakon što smo pobedili na izborima, niko nije hteo s nama da priča", poverio nam se. „Poslali smo sedam dopisa stranim ambasadama 30. avgusta uveče, ali niko nije hteo da nas primi. Do prvog kontakta je došlo tek 8. ili 9. septembra. Nalepili su nam etikete proruski, prosrpski. Govorili su da ćemo ugroziti stabilnost u regionu i da Crna Gora više nije bezbedna država."

^{Zdravko Krivokapić}

Strani faktor

Nјihovi strahovi su ubrzo odagnani. Čelnici nove većine okupili su se 8. septembra pod pokrovitelјstvom crkve u manastiru Ostrog kako bi se dogovorili oko obaveza koje su imale cilј da razuvere Zapad: da će osnažiti saradnju sa NATO-om, usvojiti neophodne reforme za ulazak u Evropsku uniju, poštovati ustav i crnogorske državne simbole (zastavu, himnu), i da neće povući priznanje nezavisnosti Kosova.

Nakon sporazuma u Ostrogu, nemački ambasador je primio Krivokapića, koji potom kaže: „To nije bio zvanični susret, niti smo objavili zajedničku izjavu. Pričao sam mu o svom iskustvu u njegovoj zemlјi i rekao sam da je za mene Helmut Kol bio oličenje demokratije kakvu sam sanjao u Crnoj Gori i kojoj sada možemo da težimo."

Kao dobar poznavalac namera i planova Zapada, Đukanović je 7. oktobra otputovao u Berlin. Ponovio nam je upozorenje koje je uputio svojim protivnicima: „Ako ugrožavate državu onda ćete imati problema sa svima u Crnoj Gori koji imaju poštovanje za deset vekova trajanja crnogorske državnosti. I to ćemo braniti svim sredstvima. Nećemo valјda da ignorišemo tu invaziju koju golim okom vidimo od 2016. godine, od trenutka kada se Rusija upregla da zaustavi crnogorsko članstvo u NATO-u, invaziju koja se vidi i kroz upliv nelegalnog novca i snažan medijski uticaj iz Moskve preko beogradskih lansirnih rampi (...) pa do obaveštajnih službi". Novinarka Milka Mijović tumači: „Đukanović je uvek bio vrlo proniclјiv u spolјnim odnosima. Uvek je imao šefa. Devedesetih je to bio Milošević. Od njihovog raskida podržavaju ga Evropa i Sjedinjene Države koje ne ulaze u prirodu vlasti u Crnoj Gori. "

Nova vlada i stari predsednik

Sastav nove vlade objavlјen je tek 4. decembra. Glavna teškoća ticala se mogućnosti da za ministre budu izabrani kadrovi Demokratskog fronta - glavne snage u koaliciji Za budućnost Crne Gore koja ima 27 od 41 poslanika u novoj većini - zbog sumnji u njihove veze sa Rusijom i Srbijom. Andrija Mandić i Milan Knežević su osuđeni na zatvorske kazne u trajanju od pet godina zbog misterioznog „državnog udara" iz 2016. godine sa cilјem da se sruši vlast. Predstavnici Demokratskog fronta kažu da je reč o lažnom sudskom procesu na koji su uložili žalbe (presuda je u međuvremenu ukinuta). Oni su, međutim, bili primorani da odustanu od dela svog programa koji se tiče izlaska iz NATO-a. „Mi bismo želeli referendum o članstvu, ali za to trenutno nemamo političku većinu", priznaje Mandić.

Milјenik Zapada, atlantistički nastrojeni liberal Dritan Abazović, otkriva nam rešenje koga su se dosetili: „Sumnjam da bi Vašington imao išta protiv vlade eksperata." Skupština je odobrila „tehničku" vladu u kojoj je Abazović postao potpredsednik...

^{Dritan Abazović}

Poslanici Demokratskog fronta su prešli preko toga, nadajući se da će uspeti da sprovedu sopstvene prioritete: „Želimo pre svega da izvršimo duboku reformu državne uprave i raskrstimo sa metodama vlasti nasleđenim iz komunizma", objašnjava Mandić. „Želimo i da stavimo tačku na diskriminaciju Srba, koji nisu mogli da se zaposle u javnom sektoru. Želimo, naposletku, da se borimo protiv nedodirlјivosti i da izglasamo zakon o lustraciji kako bismo udalјili korumpirane ličnosti."

Uz zdravstvenu krizu i njene posledice po ekonomiju, unutrašnje protivrečnosti nove većine i sveprisutno tutorstvo Zapada, deluje da do promena neće doći lako. Tim pre što Đukanović namerava da u kontekstu sve zaoštrenijih odnosa sa Krivokapićevom vladom iskoristi sva ovlašćenja kojima raspolaže. Početkom 2021. godine odbio je da potpiše prve značajne dokumente koje je Skupština izglasala - na prvom mestu izbacivanje najspornijih odredbi Zakona o slobodi veroispovesti.

Ovaj gest, kojim je primorao poslanike da ponovo glasaju, pokazuje da nakon trideset godina na čelu DPS-a i države predsednik ne okleva da podstakne podele kako bi sačuvao svoj položaj.