Javni servis je neizbežno prvi na udaru kada se govori o objektivnom informisanju, jer pripada svim gradjanima, a tradicionalno se stavlja u službu vladajućih struktura zbog čega je nivo poverenja gledalaca u RTS na vrlo niskom nivou. S druge strane, za televizije sa nacionalnom pokrivenošću koje su u privatnom vlasništvu ne dovodi se u pitanje činjenica da su platforme za promociju SNS, jer iz vlasništva, valjda, proizilazi pravo da svojim uređivačkim konceptom podržavaju političku opciju kojoj su naklonjeni, pa i aktuelnu Vladu Srbije.

Vlasnici televizija sa nacionalnim frekvencijama su srpski biznismeni, za koje se vezuje više ili manje kontroverzi. Željko Mitrović vlasnik je televizije “Pink”, Predrag Ranković Peconi televizije “Happy”, a Srđan Milovanović televizija “Prve” i “O2”. I sam predsednik Vučič je jasno rekao da TV Pink podržava Vladu, jer “svako ima pravo da iskaže svoje mišljenje” kao i to da to spada u “evropske vrednosti”. Činjenica je da “Pink”, ali i “Happy” mogu svojom uređivačkom politikom da daju podršku kome god žele, ali nema sumnje da ove dve televizije vešto koriste inernost Regulatornog tela za elektronske medije (REM) i često ne rade u skladu sa Zakonom o elektronskim medijima. Treba naglasiti i to da je nacionalna frekvencija javno dobro i da takođe pripada svim građanima Srbije.

Prema Zakonu o elektronskim medijima, pružalac medijske usluge dužan je da “obezbedi slobodno, istinito, potpuno i blagovremeno informisanje i da poštuje pravilo druge strane što znači da druga strana ravnopravno može da se izjasni”. Primetna je, međutim velika zastupljenost stranaka koje učestvuju u vlasti, a posebno dominanacija predsednika Srbije u informativnim emisijama privatnih televizija sa nacionalnom pokrivenošću, uz značajan porast negativnog izveštavanja o opozicionim strankama. Za razliku od RTS-a,  za privatne medije važi drugi standard koji je regulisan pomenutim zakonom. Tačnije, oni nemaju obaveze prema građanima već prema zakonu i REM.

Svrha medija u demokratskim društvima je približavanje politike javnosti, kako bi građani mogli da donose političke odluke. Zato je nužno ovoj oblasti pristupati ozbiljno, jer je ogroman njihov uticaj, a privatne televizije s nacionalnom pokrivenošću su najvećim delom nosioci pristrasnog izveštavanja u korist vlasti. Pored toga i Opšteobavezujuće uputstvo emiterima u Kodeksu emitera eksplicitno zabranjuje da se “politička propaganda maskira bilo kojom vrstom programa, naročito informativnim ili programom političkih aktuelnosti”. Svedoci smo i da se političko izveštavanje sve češće stavlja u kontekst zabavnog, popularnog, pa čak i trivijalnog.

Srbijom vlada produkcija populizma koji urušava norme vladavine prava i javnosti koja proizilazi iz duboke isprepletanosti medija i politike u kojoj se odnosi grade na moći medija i moći nad medijima. Za zaštitu javnog interesa zaduženo je Regulatorno telo za elektronske medije koje je formirano kao nezavisni organ na osnovu Zakona o elektronskim medijima. U zvaničnim izveštajima REM-a navodi se da komercijalne televizije ne ispunjavaju ni minimalne uslove na koje su se obavezale čime krše propisane norme za korišćenje nacionalnih frekvencija kao javnog dobra. Međutim, REM sebe abolira od posla zbog kojeg je i osnovan. Slabosti ove institucije proističu iz njenog zavisnog položaja u odnosu na zakonodavnu i izvršnu vlast.

REM navodno šalje stotine prekršajnih prijava, ali one zastarevaju. U poslednjem izveštaju Službe za nadzor REM-a navodi se da su komercijalne televizije prekršile Zakon o elektronskim medijima više od 12.000 puta, a procesuirana su samo 22 prekršaja, što ukazuje na potpuno neefikasan mehanizam kontrole i kažnjavanja. Televizijama “Pink” i “Happy” koje su bez ikakve sumnje štićenice aktuelnog režima sve je dozvoljeno. U njihovim programima se kontinuirano krše brojne zakonske odredbe, od dužine reklamnog bloka, prenosa proslava političkih partija, izveštavanja pred izbore, pa sve do rialiti programa kada se nametnulo pitanje kako od nasilja i vulgarnog ponašanja zaštiti gledaoce, a pre svega decu i mlade.

Za evropska medijska regulatorna tela, zaštita maloletnika od štetnih sadržaja jedna je od najvažnijih tema, pa mediji moraju da poštuju pravila, što se reguliše različitim mehanizmima, a kazne se izriču na osnovu procene šta će prekršioca odvratiti od ponavljanja istog prestupa. Emiteri koji su dobili frekvenciju morali bi da imaju informativni program, naučno-obrazovni program, kulturno-umetnički program, dokumentarni i dečji program, što u Srbiji ne ispunjava nijedna komercijalna televizija. Odgovorna vlast bi insistirala da REM obavlja svoj posao u skladu sa zakonskim mogućnostima, što bi istovremeno značilo i primenu Zakona o javnom informisanju i medijima gde jasno stoji da “Sloboda javnog informisanja ne sme se povređivati zloupotrebom službenog položaja i javnih ovlašćenja, svojinskih i drugih prava, kao ni uticajem i kontrolom nad sredstvima za štampanje i distribuciju novina ili mrežama elektronskih komunikacija koje se koriste za distribuciju medijskih sadržaja.”